Izabrali smo tri pesme Vladislava Petkovića Disa: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. u selu Zablaće kod Čačka, tada Kneževini Srbiji, dve godine docnije Kraljevini. Mada je svoju prvu pesmu napisao u sedmom razredu gimnazije, i to na nemačkom jeziku kojim nije najbolje baratao, i mada je u istoriji srpske književnosti upisan zlatnim slovima, zapravo je bio rđav đak i dva puta je padao na maturskom ispitu; nakon tog drugog puta predsedniku komisije Vukašinu Veizoviću je rekao: „Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...“

Nije služio vojsku, oslobođen je zbog „uskih grudi“, pa je iz želje da se posveti pisanju poezije prihvatio posao učitelja u selu Prliti kod Zaječara, ali stvari nisu išle po planu pošto je veći deo slobodnog vremena provodio u lokanju sa seljacima; samo bi jednom mesečno otišao do grada po platu, bez plate, rasejane po kafanama, vraćao bi se u selo i onda sklapao kraj s krajem do naredne: toliko je bila ta teška ruralna čamotinja za ovaj veliki duh. Zato ne čudi što je dve godine kasnije napustio posao i sa tek podignutom platom otišao u Beograd, utočište svih mladića koji su želeli da postane pesnici.

Preporučujemo

U prestonici se zapošljava uz pomoć Branislava Nušića i Ratka Minića, i to kao kantardžija na savamalskoj trošarini, pa vascele dane provodi u merenju šljiva. Ali bio je mladić upečatljivog izgleda: visok i mršav, bujnih i neurednih hajdučkih brkova, krajnje neubičajenih u ono vreme, s naočarima iza kojih su se krile oči, prodorne i prelepe — da bude veliki pesnik bilo mu je suđeno, da ne ostane zaboravljen kao što bi svaki drugi obični kantardžija bio, bilo mu je suđeno.

I mada ga je Skerlić, čija je ocena onomad bila sve, kritikovao rečima da mu poezija „jeste jedna neuka i gruba imitacija“, zbog čega je „Utopljene duše“ 1911. morao da štampa o vlastitom trošku jer nijedan izdavač to zbog Skerlića nije smeo (nakon izlaska ove zbirke, u tekstu „Lažni modernizam srpske književnosti“, Skerlić je napisao da Disova poezija „nije ništa drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svim notama: ’ah, oh, avaj, jao, kuku’“) — Dis je ipak uspeo da se trajno useli u našu kulturnu baštinu i da u njoj zauzme mesto kakvo ima malo naših pesnika u poslednja dva veka. 1913. izdao je zbirku „Mi čekamo cara“ koja je predstavljala zaokret ka rodoljubivoj tematici, i koja je tada bolje prošla, ali se danas paradoksalno tretira kao njegov pad što se estetskih vrednosti tiče, dok se upravo prva zbirka smatra remek-delom.

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ u Čačku. Foto: Wikimedia/Rade

A zbog čega Dis? Hipoteza je mnogo, ali niko pouzdano ne zna šta je to navelo Vladislava Petkovića da od svoje prve kantardžijske plate štampa posetnice na koje je stavio taj svoj nadimak, ili pseudonim, kako više volite. Moguće je, kako mnogi tvrde, da se radi o srednjem slogu njegovog imena (VlaDISlav), ali je podjednako verovatno i da se radi o grčkoj reči za zapad (grč. Δύση) koju je naša srednjovekovna elita usvojila (pored bezbroj drugih grčkih reči) i koristila umesto srpske (jedna od originalnih varijanti car-Dušanove intitulacije glasi: „Stefan, u Hristu Bogu blagoverni car svim Srbima, i Grcima, i stranama bugarskim, i svemu Disu, Pomorju, Frugiji i Arbanasima, milošću i pomoću Božijom samodržavni car“), gde ne treba smetnuti s uma da je sam pesnik to „Dis“ uvek pisao latinicom i da je prvu pesmu napisao na nemačkom; opet, možda su u pravu oni koji vele da se „Dis“ odnosi na ime grada Disa iz Danteovog „Pakla“.

Elem, sa kafanskim životom, koji je vodio u Zablaću, Prlitima i Zaječaru, Dis je nastavio i u Beogradu, gde je kafana bilo mnogo više, gde se u kafanama okupljao intelektualni krem srpskog naroda, gde je on mogao biti svoj na svome i među svojima, mada bi mnogi možda rekli da je bio i „svoj među tuđima, tuđi među svojima“, ako nam dozvolite da se poslužimo nazivom jednog od najboljih filmova Nikite Mihalkova iz 1974. godine, koji, ako niste gledali, toplo preporučujemo; ali nakon što se oženio mladom i lepom poštanskom službenicom Hristinom, i to u staroj crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu, smirio se. Imali su dvoje dece; Gordana je sa šest godina tragično stradala u požaru izazvanim nepažnjom, dok je Mutimir pred Drugi svetski rat završio prava i posle na Ravnoj gori bio kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini; navodno je streljan 1945.

I kao da je zbirkom „Utopljene duše“ nagovestio, prorokovao prirodu svoje smrti, slavni pesnik je poginuo 30. maja 1917. godine kada je nemačka podmornica nedaleko od Krfa u Jonskom moru torpedovala francuski brod na kojem je plovio; prethodno se sa vojskom povlačio preko Albanije, pa preko Krfa završio u Francuskoj, gde je pisao svoju poslednju zbirku „Nedovršene pesme“.

U čast ovog velikana od 1964. godine Gradska biblioteka „Vladimir Petković Dis“ iz Čačka dodeljuje Disovu nagradu u okviru pesničke manifestacije Disovo proleće. I osnovna škola u Zablaću nosi njegovo ime, a u selu je i pesnikova rodna kuća (prvobitno han koji je njegov otac Dimitrije kupio 1861. pa jedan deo pretvorio u stambeni prostor a drugi u mehanu; Petkovići su kuću prodali 1895), koja je danas nažalost ruina; postoji opasnost da nebrigom vlasnika načisto propadne, uprkos tome što ju je država proglasila za znamenito mesto i zapretila da će je oduzeti u slučaju nepoštovanja „mera zaštite“.

Rodna kuća Vladislava Petkovića Disa danas je ruina. Printskrin: RTS

Iskoristili smo ovu priliku da napišemo nekoliko reči o Vladislavu Petkoviću Disu, ali je povod teksta zapravo čupanje iz zaborava tri pesme ovog velikog našeg književnika. Uživajte.

NA KALEMEGDANU

Dan julski i vreo umoran odlazi.

Uz šuštanje lišća razdragano, glasno,

Javljaju lahori da veče dolazi.

S njim i suton ide, i šaptanje strasno

Srećnog nešto sveta.

Ti parkom prošeta.

Tvoj kostim je bio lak k’o mesečina,

Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,

U bujnoj ti kosi spava pomrčina,

A na glavi šešir pomodan i beo:

Kraj mene, kroz graju

Prošla si u sjaju.

Pogledom te gledah za tebe umrlim.

Ti si divna bila. Ne osetih tada

Želju da te volim, potrebu da grlim

Dan mojih očiju. Nit osetih jada,

Il’ pesme jeseni,

Il’ bola u meni.

Dan julski i vreo umoran odlazi.

I dok šušti lišće sve više i više

Tame, mraka, mira po parku dolazi.

To noć u spokojstvu tišinom miriše.

A bol širi krila…

Ti si divna bila.

Foto: Pixabay.com

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

da je čujem uzalud sam danas kušao,

kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

i da zemlji treba sunca, jutra i zore;

da u danu gube zvezde bele odore;

bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,

neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

kao da je san mi ceo bio od pene,

il' te oči da su moja duša van mene,

ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam;

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,

što me čudno po životu vode i gone:

u snu dođu, da me vide, šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad

i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

njene oči, njeno lice, njeno proleće

u snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

i njen pogled što me gleda kao iz cveća,

što me gleda, što mi kaže, da me oseća,

što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

ne znam mesto na kom živi ili počiva;

ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

izvan stvari, iluzija, izvan života,

i s njom spava, neviđena, njena lepota;

možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Foto: Profimedia/kafana

ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi

I polusvet:

Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi

Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena

Daju nam pir,

Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,

Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,

Opela trag;

Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke

I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,

Veliki strah;

Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,

Ledeni dah.

U igri, u poljupcima tražimo besno

Izraza, sna;

Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno,

Kad nema dna.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće

Da vidi grob.

Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće,

Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila

Stvaramo zrak:

Sve nas je dovela tajna što nas ubila,

Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi

I polusvet;

I znamo, radost ne može da se probudi,

Opao cvet.

(P. L.)