Rade Šerbedžija i Krležin borsalino: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Miroslav Krleža se rodio 7. jula 1893. godine u Zagrebu, tada glavnom gradu Kraljevine Hrvatske-Slavonije, koja se nalazila u okviru ugarske polovine Dunavske monarhije, u srednjeklasnoj porodici. Polaznik vojne kadetske škole u Budimpešti, ali već vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva (kasnije samo jugoslovenstva), dva puta je dezertirao, prešao reku Savu i pokušao da pristupi srpskoj vojsci, koja ga je vratila nazad u oba navrata, uverena da se radi o špijunu.

Nije nam posebno zamerio zbog te nepoverljivosti, valjda svestan delikatnosti trenutka i situacije, iako su ga habzburške vojne vlasti kao prostog vojnika kaznile slanjem u Galiciju, jednu od najvećih klanica Velikog rata, koju je preživeo da bi o njoj kasnije mogao da piše. Nakon rata postaje opčinjem Lenjinom i komunizmom, i počinje, poput nekih drugih hrvatskih pisaca, da stvara na ekavici; postaje i jedna od najznačajnijih ličnosti jugoslovenske književne scene, biva čak i zabranjivan zbog pacifizma i levičarenja.

Preporučujemo

Dvadesetih i tridesetih, u kojoj meri teško je reći, bio je aktivan i u ilegalnom komunističkom pokretu, ali kako se bližio Drugi svetski rat sve ga je više napuštala vera u tu ideologiju, možda pod uticajem vesti o Staljinovom teroru i čistkama, koje su dolazile iz Sovjetskom Saveza na dnevnom nivou, mada je nemoguće pouzdano reći šta je bio stvarni uzrok.

Nakon što je 10. aprila 1941. proglašena tzv. Nezavisna Država Hrvatska, doktor Đura Vranešić sređuje mu prijem u duševnu bolnicu kako bi ga spasio od ustaša, odakle je izašao tek kada je prošao prvi nalet njihovog „revolucionarnog“ ludila; nije hteo da pređe partizanima, ali i pored toga što je čitav rat proveo u Zagrebu, odbio je i sve ustaške ponude i pritiske da se uključi u njihove kulturne strukture, čak i kada je sam Pavelić po njega 23. septembra 1942. poslao dva svoja poznata koljača, Vicu Rukavinu i Isa Jurina, da mu dovedu pisca kojem je ponudio intendanturu u Hrvatskom narodnom kazalištu ili položaj na Univerzitetu u Zagrebu.

Miroslav Krleža i Tito. Foto: Wikipedia/Tanja Kragujević

Ipak, nakon oslobođenja zemlje nosio je nekoliko godina stigmu kolaboranta, mada, kao što rekosmo, nije sarađivao sa okupatorom i domaćim izdajnikom, ali je naposletku rehabilitovan i postao vrlo uticajan; recimo, njegova kritika socrealizma bila je ključna za odbacivanje tog stila. Osnovao je i upravljao Leksikografskim zavodom FNRJ u Zagrebu, koji od 1983. godine nosi njegovo ime.

Njegov život, delo i misao su izuzetno kompleksni da bi se o svemu pisalo u ovom kratkom tekstu, ali treba reći da postoji mnogo laži koje se danas o njemu iznose, čupanjem iz konteksta delova njegovih romana, kao što je, recimo, slučaj srbofobnih misli nekog fiktivnog austrijskog oficira nakon njihovog poraza u Prvom svetskom ratu, iznesenih u formi unutrašnjeg monologa, koje neuki i/ili zluradi ljudi pokušavaju da predstave kao Krležine stavove o Srbima.

"Balade Petrice Kerempuha" su njegovo najvažnije poetsko ostvarenje. Njegova najpoznatija i najbolja drama su "Gospoda Glembajevi", zbirka pripovetki "Hrvatski bog Mars" (u kojem je opisao učešće Hrvata u besmislenoj klanici Istočnog fronta za tuđi račun), a romani "Povratak Filipa Latinoviča", "Na rubu pameti", "Banket u Blitvi" i "Zastave". Napisao je i mnogo eseja; neke procene kažu da možda polovina svega što je stvorio otpada na to.

Preminuo je 29. decembra 1981. godine u Zagrebu, SR Hrvatskoj, odnosno u SFR Jugoslaviji, a njegov opus odiše posvećenim humanizmom i borbom slobodnog uma protiv društvenih i mentalnih stega. Najveći je hrvatski pisac 20. stoleća, u to nema sumnje, jedan od najvećih jugoslovenskih, i uz pesnika Tina Ujevića, o čijim smo anegdotama nedavno pisali, najveći je hrvatski književnik tog razdoblja.

Pisali smo i o Krleži u prošlosti u dva navrata, prvo o njegovim mislima o srpskom i hrvatskom nacionalizmu, a potom o njegovim mudrolijama. Sada su došle na red anegdote. Probrali smo tri.

Rade Šerbedžija. Prinskrin: Yotube/Cro Rec

Kaže Rade Šerbedžija:

„Ne mogu reći da sam bio prijatelj s Miroslavom Krležom, jer sa Krležom niko nije bio prijatelj. On je bio najosamljeniji čovek na svetu, ali mogu reći da smo se družili. Družeći se često, nakon upoznavanja, jednom me je pitao šta želim da mi ostavi kada umre. Nakon kratke prepirke o stanju njegove imovine, rekao sam mu da mi ostavi svoj borsalino. Pitao me je zašto baš šešir. Rekao sam mu da kada umre, želim koji put nedeljom da prošetam sa šeširom po Trgu republike u Zagrebu.

U jednom trenutku je zastao i neka mu je seta prošla kroz oči, jer je on video taj dan. Nakon tri godine je umro, a ja sam potpuno zaboravio na to. Posle nekoliko meseci doktor Branišić, koji je bio glavni izvršitelj testamenta koji je Krleža napisao, javio mi je da sam dobio njegov šešir“.

Drugu anegdote ispričao je jednom prilikom Jovan Ćirilov, naš čuveni dramaturg i dramski pisac, pozorišni reditelj i kritičar, esejista, romansijer, filozof, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i šta sve ne. Naime, pričalo se da je Miroslav Krleža Titov ljubimac i poltron velikog državnika, ali Ćirilov kaže da je dva ili tri puta imao prilike da sedi sa obojicom i da se pisac nikada nije ponašao snishodljivo; tako je jednom Broz došao na pozorišnu predstavu, što je, svedoči Ćirilov, navelo prisutni narod da se uzmuva i uznemiri, na šta mu je Krleža dobacio: „Ti, Tito, gdje god dođeš pokvariš atmosferu“.

Ali treća anegdota već je našla svoje mesto u gorepomenutom tekstu o Ujeviću. Kaže priča da je jednoga dana Krleža — kojeg su inače kritikovali zbog čestog menjanja stavova i ubeđenja, kao da je to neki greh, ili možda zato što su sumnjali da ih menja iz oportunizma — ušao u kafanu u kojoj je sedeo već dobrano pijani Ujević, i sve prisutne pozdravio sledećim rečima: „Dobar dan ljudi, a i tebi pijani pjesniče“, na šta mu je Tin uzvratio: „Dobar dan i tebi, zastavo svih boja“. Zanimljivo je ovaj tekst zaključiti podatkom, da se poslednji Krležin roman, objavljen sedam godina nakon Ujevićeve smrti, zove upravo „Zastave“.

(P. L.)