Poluobešena veštica i Nemačka tokom Hladnog rata: 8 zanimljivosti o romanu "Sluškinjina priča"

Printskrin: Youtube/Hulu

Roman Margaret Atvud iz 1985. "Sluškinjina priča" smešten je u izmišljenu budućnost, gde je novopostavljena teokratija uspostavila široki niz mizoginih zakona i praksi. Pošto je tako malo žena u Republici Gilijad plodno, „sluškinje“ su angažovane da rađaju decu vladajuće klase. Roman prati jednu takvu sluškinju, Ofred, dok se bori da se prilagodi (i, možda, odupre) svojoj novoj stvarnosti. Čak i ako ste gledali TV adaptaciju "The Handmaid’s Tale" (i pratite novu sezonu koja je počela da se emituje prošle nedelje) ima još mnogo toga da se nauči iz knjige i o njoj.

"Sluškinjina priča" je delimično inspirisana hladnoratovskom Nemačkom

Zvanično, "Sluškinjina priča" je smeštena u trenutku u ne tako dalekoj budućnosti (od kad god je čitate). Opresivne teme bile su delimično inspirisane činjenicom da je Atvud počela da je piše dok je živela u Nemačkoj 1984. godine, na vrhuncu Hladnog rata.

Preporučujemo

Margaret Atvud / Foto: Profimedia

- Živela sam u Zapadnom Berlinu, koji je još uvek bio opasan Berlinskim zidom - napisao je Atvud u Njujork tajmsu.

U to vreme, i kroz njene posete nekoliko drugih zemalja Gvozdene zavese, Republika Gilijad je počela da se oblikuje.

- Stalno sam bila na oprezu, imala osećaj da me špijuniraju, iskusila tišinu, promene teme, načine na koje su ljudi mogli da prenesu informacije, i to je uticalo na ono što sam pisala - priseća se Atvud.

 Margaret Atvud je napisala knjigu rukom.

Godine 1984, iste godine, kada je Atvud počela da piše priču o sluškinji, Apple je objavio svoj prvi Macintosh računar. Ali autorka je zauzela starinski pristup: napisala je celu knjigu rukom na žutim pravnim blokovima.

Foto: Pexels/Min An

Tek kada je završila knjigu, prepisala ju je na (iznajmljenu) pisaću mašinu.

"Sluškinjina prič"a je posvećena navodnoj veštici Meri Vebster, zvanoj „Poluobešena Meri“

Etvudina tetka joj je jednom ispričala priču o Meri Vebster, stanovnici puritanskog grada Hedlija u Masačusetsu — i navodnom pretku autorke. Godine 1683, Vebster je suđeno zbog sumnje za veštičarenje, ali je na kraju proglašena nevinom. Sledeće godine, istaknuti meštanin po imenu Filip Smit je ležao na samrti i rekao da misli da je „pod zlom rukom“ i zaključio da je Vebster za to kriva.

- Građani je nisu voleli, pa su je vezali. Ali to je bilo pre doba vešanja, a ona nije umrla. Tu je visila celu noć, a ujutru, kada su došli da poseku telo, još je bila živa - rekla je Atvud.

Prema političaru i istoričaru iz 18. veka Tomasu Hačinsonu, stvari su se odvijale malo drugačije: rulja je posekla Meri, koja je bila blizu smrti, a zatim je zatrpala snegom — ali je preživela.

Incident je Vebsterovoj doneo nadimak Poluobešena Meri, a njenom sećanju je posvećena "Sluškinjina priča".

Atvud ne smatra knjigu naučnom fantastikom, iako se često tako klasifikuje.

Dok su mnoge njene knjige, uključujući "Sluškinjinu priču", opisane kao „naučna fantastika“, autorka odbacuje tu oznaku žanra: ona je više puta rekla da "Sluškinjina priča" nije naučna fantastik i da bi se nešto poput Gilijada moglo dogoditi pod pravim uslovima.

- Ja nisam prorok - rekla je za The Guardian.

Ali kada je reč o ovom konkretnom romanu, bilo bi joj „žao ako bi bila tako u pravu“.

Roman je adaptiran u više medija

Iako je Huluova "Sluškinjina priča" najpoznatija adaptacija knjige, nije jedina – ili čak prva. Scenska verzija knjige predstavljena je na Univerzitetu Tafts u Medfordu, Masačusets, 1989. godine, samo nekoliko godina nakon što je knjiga objavljena. Komad se ponovo vratio na scenu u Bostonu 2018.

Potom je bio i opera, balet, radio-drama i film iz 1990. sa Natašom Ričardson i Fej Danavej u glavnim ulogama, po scenariju Harolda Pintera.

"Sluškinjina priča" ima nastavak

Atvud je 2019. objavila "Testamente", nastavak "Sluškinjine priče" koji se dešava otprilike 15 godina nakon događaja u originalnom romanu i pomaže da se popuni nejasnoća kraja "Sluškinjine priče" i onoga što se dogodilo sa Ofred.

Кnjiga je takođe dala Atvud priliku da lično komunicira sa svojim čitaocima putem nove knjige.

- Sve što ste me ikada pitali o Gilijadu i njegovom unutrašnjem funkcionisanju bilo je inspiracija za ovu knjigu. Pa, skoro sve! Druga inspiracija je svet u kome živimo.

Verzija "Sluškinjine priče" otporna na vatru prodata je na aukciji

Godine 2022, u znak protesta protiv povećane zabrane (pa čak i spaljivanja) knjiga, Atvud se udružila sa Penguin Random House da bi napravila verziju "Sluškinjine priče" (koja je i sama često zabranjena) - otpornu na vatru. Jedinstvena knjiga prodata je za 130.000 dolara. Prema saopštenju za štampu, sav prihod je otišao u PEN America „kako bi podržao rad u podršci slobodnom izražavanju“.

Atvud je uzela bacač plamena i usmerila ga u knjigu kako bi pokazao da nije zapaljiva.

- Nikada nisam mislila da ću pokušati da zapalim jednu od svojih knjiga… i da neću uspeti - rekala je autorka.

- „Sluškinjina priča" je bila zabranjena mnogo puta — ponekad od strane čitavih zemalja, poput Portugala i Španije u doba Salazara i frankista, ponekad od školskih odbora, ponekad od strane biblioteka. Nadajmo se da nećemo dostići fazu spaljivanja knjiga na veliko, kao u "Farenhajtu 451". Ali ako to uspemo, nadajmo se da će se neke knjige pokazati nezapaljivim — da će putovati pod zemljom, kao što su zabranjene knjige činile u Sovjetskom Savezu.

"Sluškinjina priča" je verovatno njena najpoznatija knjiga

I dok je sama Atvud možda najpoznatija kao autor "Sluškinjine priče", ona je napisala mnogo više od tog romana.

Otkako je objavila "Dvostruku Persefonu", svoju prvu knjigu poezije (i prvo objavljeno delo) 1961. godine, Atvud je objavila više od 50 dela u različitim žanrovima: Pored 17 romana (uključujući "Alijas Grejs"), dvostruki je dobitnik Bukerove nagrade, a zaslužila je isto toliko priznanja za svoje knjige poezije, naslove publicistike, zbirke kratkih priča, knjige za decu i grafičke romane.

(Telegraf.rs/Mentalfloss)