Pod čergom do nebeskog svoda: Nenad Nedeljkov, pisac ljudske duše

Nenad Nedeljkov nije samo pisac priča. On je iscelitelj ljudskih duša koji umesto melema koristi reči.

U njegovom svetu čerga nije samo komad platna razapet između zemlje i neba. Ona je čovekov prvi krov, granica između prolaznog i večnog, mesto sa kojeg se, možda jasnije nego iz najraskošnijih palata, vidi beskraj nebeskog svoda. Pod njom se rađa, voli, pati, sanja, gubi i ponovo pronalazi smisao. I upravo tu, između prašnjavog puta i zvezda, Nedeljkov traži ono što je u čoveku neuništivo.

Preporučujemo

Njegovi junaci ne dobijaju lak život. Njih sudbina iskušava, lomi im planove, razdvaja ih od onih koje vole i postavlja pred prepreke koje izgledaju veće od njih samih. Ali upravo u toj borbi nastaje njegova književna filozofija: dobrota nije odsustvo patnje, već odluka da posle svega što nam je učinjeno ne postanemo ono što nas je povredilo.

Zato njegova Čergarka nije samo devojka iz jedne priče. Ona postaje simbol svih zaboravljenih, neupitanih i nečujnih. Saša nije samo ime jednog junaka. On je potraga čoveka za vezom koja prevazilazi vreme, prostor i granice onoga što razum može da objasni.

Njegovi likovi padaju, ali kroz njihove padove pisac govori o ustajanju. Gube, ali nas kroz njihove gubitke uči šta zaista vredi sačuvati. Pate, ali upravo kroz patnju otkrivaju da čovek može biti ranjen, a ipak ostati dobar.

Nedeljkov tako spoznaju čerge prenosi svetu. Iz prostora koji su mnogi posmatrali samo kroz siromaštvo izvlači čitavu kosmologiju života. Jer čoveku koji nema visok zid iznad glave ostaje ogromno nebo. A onaj ko dovoljno dugo gleda u nebo počinje da postavlja pitanja koja nemaju cenu: ko smo, odakle dolazimo, šta ostaje iza nas i koliko smo ljubavi uspeli da sačuvamo dok smo prolazili kroz ovaj svet?

U tome leži posebnost njegovog pripovedanja. On ne pokušava da sakrije ljudsku ranu. On joj daje glas. Ne pretvara bol u ukras, već ga vodi prema smislu. Njegove reči žele da podsete da iza svakog lica postoji priča koju ne poznajemo, iza svake tišine borba koju nismo čuli, a iza čoveka koga smo možda olako osudili čitav jedan svemir.

Čerga tada prestaje da bude čerga. Postaje metafora sveta. Nebeski svod postaje zajednički krov svih ljudi. Put postaje život. A čovek, bez obzira na ime, poreklo, bogatstvo ili siromaštvo, ostaje putnik koji na kraju sa sobom ne nosi ono što je posedovao, već ono što je drugima dao.

Zato se Nenad Nedeljkov može čitati kao pisac iscelitelj: ne zato što obećava da će ukloniti bol, već zato što nas podseća da bol ne mora biti poslednja reč naše priče.

Poslednja reč može biti ljubav.

Može biti oproštaj.

Može biti povratak.

Može biti dobrota.

I možda je upravo to najveća blagodat književnosti: kada zatvorimo knjigu, a priča ne ostane između korica, već nastavi da živi negde duboko u nama.

Jer postoje pisci koji pišu knjige. Postoje pisci koji opisuju život. A postoje i oni retki koji dotaknu čoveka tamo gde reči obično ne dopiru, pravo u dušu.

(Telegraf.rs / Milorad Popović)