• 1

Vladimir Marković i Dragutin Balaban, duo Vlada i Bajka: Ljubav je pokretač čitavog svemira

, Telegraf

"Mi verujemo u jednog uspravnog čoveka, čoveka koji ume da misli i oseća jer osećati upravo znači i imati ljubavi, imati razumevanja, saosećanja, imati poštovanje i prema samom sebi i prema drugim ljudima. Mi se nadamo da je to neka misija naše muzike"

  • 1
Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

Čarobni beogradski mangupi, intelektualci koji svojim pesmama slave ljubav, slave život. Neopterećeni stvaranjem onih "pošto-poto karijera", pošlo im je za rukom da naprave finu razmeđu između svakodnevnih priča kojima su okruženi i onih koje zaslužuju da se nađu u njihovim pesmama. Takav pristup ne donosi brzu slavu, ne stvara velike zvezde, ali pokazuje da upornost i vera u sebe uvek donose rezultate koji se prepoznaju, i što je još važnije: rezultate koji ne traže da na kraju samim sebi ispostavite račun, a to je naprosto nemerljivo.

Jedni su od onih koji su najlepše pevali o onoj maloj ali toliko potrebnoj sreći, o prolaznosti, o Beogradu, o ljubavi koja uvek mora biti naše krajnje ishodište, vraćajući nas tako sebi samima i onom što bi trebali i mogli da budemo. Prijateljstvo i saradnja koje traje od najranijeg detinjstva: Vlada i Bajka.

Vlada i Bajka muzičari

Vlada i Bajka / Foto: Duško Vukić

  • Od kada datira poznanastvo Vlade Markovića i Dragutina Balabana?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Mi smo od drugari od malih nogu, iz vremena kada smo imali pet-šest godima. Živeli smo u istom kraju i naše drugarstvo potiče iz tih najranijih, dečjih dana.

  • Pa to je zaista sjajno, da vaše drugarstvo i saradnja potraju toliki niz godina.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Jeste, ja ne znam još neki tandem koji je ostao da radi i sarađuje toliko godina i da kroz svo to vreme budemo u jako dobrim odnosima i zajednički prezentujemo svoje ideje.

  • 1971. godine ste sa "Krsmancem" (AKUD Branko Krsmanović) otišli na tromesečnu turneju po Americi. Čini se da je to na neki način bilo presudno za vašu dalju karijeru.

VLADIMIR MARKOVIĆ: To je bio sticaj okolnosti, mi smo kao mladi ljudi ušli u "Krsmanac". Kada je dogovorena ta tromesečna turneja po Americi, nas dvojica smo spremali pesme koje smo i ranije voleli da sviramo i videli smo da nam se slažu glasovi, da to dobro ide, a budući da smo imali ta iskustva iz horskog pevanja i bavljenja muzikom uopšte, nije nam bio problem da svaki glas bude originalan i na svom mestu.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

  • Vi ste završili Muzičku akademiju, jeste li u to vreme već pohađali muzičku školu?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Posle završene gimnazije pohađao sam muzičku školu, pa sam posle toga upisao Muzičku akademiju i istovremeno studije hemije. Hteo sam da imam to formalno muzičko obrazovanje, bez obzira što sam svirao od ranih nogu i na određeno iskustvo koje sam već stekao u "Krsmancu" u vezi sa klasičnom muzikom. No budući da je to moj život, na kraju sam ipak odlučio da završim akademiju.

  • A hemija?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Ostavio sam to posle dve godine.

  • Kakva su iskustva bila u Americi, ako možete da se prisetite, davno je bilo?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Jako davno, znam da smo u tih devedeset dana obišli nekih osamdeset ili možda sedamdeset pet gradova i kada bi se nege duže zadržali obilazili smo klubove kao i svi mladi ljudi. To je bilo neko lepo vreme kada je u svakom klubu bila "živa" muzika, pa su samim tim i instrumenti uvek bili na raspolaganju. Jednom smo se osmelili i pitali da li mi možemo nešto da odsviramo i kad smo videli da su reakcije fenomenalne, to nam je postala praksa.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: To je bilo kao u američkim filmovima, mi smo u sredini, u jednom kvadratu, a publika je okolo. Imali smo sreću da smo mogli ući u te klubove, ali nas je uvek pratilo i naše društvo iz "Krsmanca", tako da bi pola tog kluba bili Amerikanci, a pola naši ljudi, pa smo mi samim tim imali dobru kuraž da se ne uplašimo nastupa. Svirali smo pesme od Sajmona i Garfankla, koji su se u neko slično vreme pojavili, pa je to bio šok za njih jer oni o Jugoslaviji nisu previše znali, mislili su da je to zemlja iz tadašnjeg istočnog bloka, tek kada im smo pomenuli Tita nekako su povezali stvari. Oni su ipak narod koji je najviše zainteresovan za sebe, za druge ne toliko. U svakom slučaju to je izazvalo oduševljenje, u smislu da neki stranci to sviraju i pevaju, kao kada bi sada neki crnac došao u Beograd i pevao "Čačak, Čačak". Naravno, imali smo podršku hora koji je uz nas pevao sve te vokale i to je zaista bilo efektno i uzbudljivo.

  • Počeli ste to da primenjujete u svakom sledećem gradu.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Počeli smo to često da primenjujemo. Potom nam je jedan divan muzičar koji je bio sa nama, a to je klarinetista Blagoje Petrović, rekao: "Vi to sjajno radite, kada se vratimo ja ću da vas povežem sa nekim ljudima". I bukvalno, mi smo se vratili u martu, a u maju smo već osvojili prvu nagradu u emisiji "Studio VI vam pruža šansu". Treba znati da tada nije moglo tek tako da se snima.

  • Faktički vam je ta osvojena nagrada u emisiji "Studio VI vam pruža šansu" bila ulaznica za snimanje prvog singla.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Tako je. U isto vreme su nas pozvali na maturantske večeri koje su tada organizovane u hotelu "Jugoslavija", tu je bila cela jugoslovenska prva postava, od Arsena i Gabi, Marjane Deržaj do Ive Robića, Đorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića itd. Tako da smo mi počelii tu da nastupamo, publika nas je lepo primila i mi smo shvatili da to sve ima smisla.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

  • Na prvom singlu koji ste snimili su dve pesme od Sajmona i Garfankla koje ste prepevali: "Zvuk tišine" i "Cecilia" i to je jedan od prvih, ako ne i prvi singl, kada govorimo o beogradskoj akustičarskoj sceni, znači u pitanju je 1971. godina.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Da, to je 1971. godina, to smo snimili u junu mesecu.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Snimanje ploče je tada bio jako ozbiljan posao, moralo ste proći kroz neke selekcije. Tada je postojala manifestacija "Prvi glas Srbije", odnosno "Studio VI vam pruža šansu", pa smo mi sve to morali proći, uz gomilu drugih učesnika, ali samo je pobednik dobijao mogućnost da snimi ploču. Vlada i ja smo učestvovali, sećam se da smo u okviru toga nastupali i u Požarevcu, a takođe smo tekst kompozicije "Sound Of Silence" morali da prevedemo na naš jezik, jer su propozicija nalagale da se peva na srpskom. Finale je bilo, dobro se sećam, 25. maja u Domu omladine, na Titov rođendan. Kako smo tada nastupali na tim maturanskim večerima, toga dana smo to preskočili, kako bi učestvovali u finalu, pa smo sa pobedom dobili i pravo da snimimo taj naš prvi singl.

  • U ondašnjoj Jugoslaviji, beogradska akustičarska scena je bila vrlo jaka. Bilo je tu svakako još imena: Buco i Srđan su bili iz Dubrovnika, Jadranka Stojaković iz Sarajeva i da ne nabrajam, ali ipak je beogradska akustičarska scena bila ubedljivo najjača. Mnogi Vladu i Bajku vezuju za same početke te priče, ali bilo je takvih grupa i pre vas, recimo Porodična manufaktura crnog hleba.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Porodična manufaktura je krenula pre nas ali neki pravi zamah tog akustičarskog pokreta bio je te '71. kada smo mi počeli da sviramo, pa nekoliko meseci posle nas i S vremena na vreme, Srđan Marjanović, Trio DAG, Nenad Pavlović i...

  • Tamara i Nenad Pavlović.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Daa, preskočiću nekog, što ne bi imalo smisla, ali bila je to vrlo jaka scena. Drugo, u tom vremenu ta muzika se ipak gajila i bez obzira što nikada nije bila mejnstrim, bila je vrlo uticajna. Ja se sećam da je tada Televizija Beograd organizovala javno snimanje svake druge nedelje u Domu omladine, a svi mi smo u međuvremenu pravili po dve nove kompozicije. Tu je bio prateći orkestar i gudački kvartet. Istaknuti muzičari su učestvovali u svemu tome i veliki pisci aranžmana tog vremena, kao što je recimo Zvonko Skerl i bukvalno na svake dve nedelje svako od nas je pravio dve nove kompozicije. Tako da se jedno vreme radilo vrlo aktivno. I naravno, kako je Beograd imao otvoreno srce, u svim tim emisijama su učestvovali i ljudi sa strane. Od Lutajućih srca zatim tu je bio i Miladin Šobić, Buco i Srđan, Ibrica Jusić, tu je iz Zagreba bio...

Vlada i Bajka muzičari

Foto: Duško Vukić

  • Drago Mlinarec...

VLADIMIR MARKOVIĆ: Tako je. Iz Sarajeva je naravno dolazila divna Jadranka. Tada je puno toga napravljeno i izašle su neke jako lepe pesme koje su ostale bukvalno za sva vremena. I da ponovo naglasim, to nije bio mejnstrim ali je bez obzira, sve to bilo vrlo uticajno. Buco i Srđan i nas dvojica smo učestvovali i na Opatijskom festivalu, a potom i na Beogradskom proleću...

  • Na Omladinskom festivalu u Subotici...

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Na subotičkom festivalu smo bili '72. godine. Nakon te '71. i našeg prvog singla, stvari su neko vreme išlo jako brzo. Mi smo tada, između ostalog, pevali i bek vokale Bobi Stefanoviću. Aleksandar Korać (kompozitor i tekstopisac, profesor na FDU u Beogradu, op. aut.) je pisao za Bobu, a mi smo Aci bili interesantni kao novi mladi ljudi koji nastupaju uz gitare i koji će ići prema vrhu. Onda nas je on "zloupotrebio", u cilju da Bobu još malo podigne, pa smo nastupali sa njim na "Beogradskom proleću" i "Skoplju" čini mi se, a potom smo se prvi put ozbiljno pojavili na "Opatijskom festivalu" u martu '73. godine, gde smo pevali pesmu "Dok te gledam".

Treba reći da je na tom festivalu svaki glavni grad od naših tadašnjih republika imao svoje predstavnike, Beograd, Zagreb, Sarajevo, po pet, Skoplje tri, Ljubljana dva, koji su već pobedili na manifestacijama u svojim gradovima, a mi smo bili među tih pet iz Beograda, pa smo sa ostalima nastupali na "Opatiji". Tada je Čola bio sveukupni pobednik "Opatije" sa kompozicijom "Gori vatra". Mi smo uspeli da uđemo u finale, što je bilo iznenađenje, jer pesma koju smo pevali bila dosta hermetična, imala je jedan dosta kompleksan aranžman koji je uradio Ilija Genić (aranžer, dirigent, kompozitor i muzičar, op. aut.) ali osvojili smo za nas jako dobro deveto mesto od dvadeset izvođača. To nam je bio jedini nastup na toj velikoj jugoslovenskoj smotri. Mi smo te godine obišli sve festivale koji su postojali u tadašnjoj Jugoslaviji.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: Duško Vukić

VLADIMIR MARKOVIĆ: Nije to bila naša "krvna grupa". Niti su to bila mesta gde smo mi mogli da kažemo to što smo želeli, niti je to bila publika kojoj je to trebalo. Ali akustičari su činili jednu jako, jako, snažnu scenu. I naravno, vrlo je važno to što je u to vreme radio Aca Korać. On je tada bio na čelu jednog dela muzičke produkcije u Radio Beogradu pod nazivom "Nova muzika". Puno je učinio za sve nas, svima nam je dao šansu, pa smo povremeno mogli da dobijemo studio kako bi snimili neke svoje nove pesme koje su se isticale nekim kvalitetom, zaista smo imali podršku. Šteta je što je to relativno brzo prošlo, potom je nešto drugo došlo u modu, pank i sve ostalo. Ali to neko vreme, tih nekih pet godina, bilo je veoma sadržajno.

  • Vas dvojica ste u mnogo čemu bili vezani za Radio Beograd, pamtim da ste čak imali uživo svirke u noćnom programu, što je bilo fantastično.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Na jednom od tih naših prvih "živih" nastupa mi smo svirali pesmu "Scarborough Fair" od Sajmona i Garfnkla i voditelj je pitao da li neko od slušaoca može da pogodi ko to svira. Svi su govorili Sajmon i Garfankl, Piter, Pol i Meri i ne znam šta još. "Ne", rekao je voditelj, "to su Vlada i Bajka, čućete još o njima". U to vreme nije imalo mnogo radio stanica i neke emisije su naprosto imale kultni status, bila je ogromna slušanost. Ceo akustičarski pokret je ustvari bio naslonjen na dešavanja posle '68. i studentsku revoluciju, na jedano otvoreno društvo i uopšte, na taj jedan poslednji romantičarski, svetski pokret koji je želeo da emancipuje ljudskost, ljubav i neke slične vrline.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Želeo bih da Vam ispričam jedan kuriozitet. Ovih dana se dosta piše o filmu "Toma". Mi smo bili članovi "Krsmanaca" i hora RTB i samim tim jako smo dobro pevali druge, treće, četvrte vokale. S obzirom da sam ja sa kompozitorom Aleksandrom Koraćem bio prijatelj, često me je pozivao da snimim nekom pevaču prateće glasove. Nigde se nije pojavljivalo moje ime i prezime, nego pozove me Aca i kaže: "Dođi, imam ovde jednog pevača, treba da otpevaš jedno "parče". I ja dođem, stavim slušalice, otpevam šta treba, dobijem honorar i odlazim. Ne znam ni za koga, niti bilo šta drugo. I jedna od tih pesama je bila "Za Ljiljanu". Aca me je pozvao, rekao mi je da je u studiju Toma Zdravković. Nisam se ja zbog toga previše uzbudio, mi u to vreme sa narodnjacima nismo kontaktirali. Sećam se da sam došao u neki studio na Dušanovcu, on mi je na papiru napisao šta treba da otpevam, i ja sam naravno to snimio, ali to više nikada u životu nisam čuo. I sad kada je aktuelan ovaj film "Toma" i kada se pričalo o svemu tome, je ne budem lenj, preslušam tu pesmu i čujem svoj glas. Bilo mi je to zanimljivo, jer postojale su nedoumice ko je kompozitor te pesme, ko je napisao tekst, ja tvrdim da je to Aleksandar Korać. Nama je pevanje drugog, trećeg i četvrtog glasa bilo kao "dobar dan", to smo u studiju radili bukvalno za pet minuta.

  • Uporedo sa nastupima vi ste objavljivali i singlove sa pesmama "Dok te gledam", "Novi svet"... u kolekciji imam četiri vaša singla iz tog perioda, mislim da ih više nije bilo.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Da, bilo još nekih kompilacija koje su već zaboravljene. 

  • Godine '75. objavljujete singl sa kompozicijom "Oblak" na tekst pesnika Dobriše Cesarića, što je bila vaša najuspešnija kompozicija do tada, utoliko je čudnije što ste nakon tog singla naglo prekinuli diskografske aktivnosti, odnosno izdavanje ploča.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Ja sam '75. godine morao da idem u vojsku, tako da sam ja iz vojske došao da snimim drugi glas za pesmu "Oblak" tokom jednog malog odsustva. Kada sam ja krajem te godine odslužio vojni rok, sledeće godine je otišao Vlada, takođe u Sombor, gde smo obojica služili, samo u različito vreme i već smo time izgubili dve godine. Nakon toga je nastalo potpuno rasulo akustičarskog pokreta, pojavile su se neke kvazi rokerske grupe, a to je ustvari sve bio početak turbo folka.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Mi nikada nismo živeli od te naše svirke, a promenila su se i vremena. Mi smo malo više bili upućeni na klasičnu muziku i shvatili smo da je stigao pank, da je stiglo neko drugo vreme. Naravno, te '75. još uvek je bilo sve kako treba i mi smo još nekoliko godina zaista puno nastupali na koncertima, studentskim amfiteatrima itd. To su zaista bili lepi doživljaji, ali sve je manje bilo interesovanja za akustičnu muziku, pa smo se mi malo sklonili u stranu, malo nam je ponestalo motiva da se dokazujemo. Bajka i ja smo već imali svoje porodice i ušli smo u neke druge vode.

  • U to vreme, obojica ste postali članovi hora Radio Televizije Beograd.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Da, ja sam član hora postao '74. godine, Bajka malo kasnije. To je bilo jako značajno, sticanje tog velikog iskustva i upoznavanje sa najboljom svetskom muzikom koja je ostavila veliki trag na našem delovanju, pa smo posle toga pošli nekim drugim putevima.

  • Nakon deset godina, počinjete da snimate svoj prvi album. To je bilo '94. godine.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Mi smo u studio ušli krajem '93. Dobili smo vrlo lepe uslove od PGP-a i od Radio Beograda i radili smo taj album nekoliko meseci, naravno sa određenim razmacima u tim terminima, ali to je bio jedan divan entuzijazam i ljudi su nam zaista izašli u susret, pa je iz svega toga izašao, po meni, jedan vrlo značajan album pod nazivom "Ja nisam ja". U to vreme mi smo, mislim na Srbiju, u svetu važili za loše momke i ja sam imao potrebu da napišem pesmu o Beogradu. Kada sam to uradio i kada smo sve to spakovali, ovde mislim na tekstopisca Petra Lazića i na Slobu Markovića koji je pisao aranžman, stavili smo to kao bonus track na trinaest kompozicija koje su se nalazile na tom albumu i to je zaistabio veliki hit. Bilo je to u vreme tih raznoraznih dešavanja i prevrata kod nas i mi smo bili na strani tih nekih promena i nade da smo zaslužili nešto bolje.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: U PGP-u smo od kada postojimo, nikada nismo promenili tu kuću i oni su se prema nama uvek odnosili kao da smo njihova "deca", kao prema nekom koga je ta kuća podigla. Album "Ja nisam ja" je nastao iz neke "panike", promene sistema u u zemlji. To je neki vid našeg umetničkog protesta u cilju naše lične, odnosno kolektivne, slobode. Želeo bih nešto da Vas podesetim, s obzirom da Vi imate taj album na vinilu. Tu je pesma "Gledajte nas, letimo visoko". Ako bi Vi to zavrteli unazad na polovini pesme, gde se čuje jedan nerazumljiv stih, kao da nešto na mađarskom pevamo, ako bi rukom unazad zavrteli ploču na tom mestu, čuli bi rečenicu - "otišli smo u k...c i više ne sviramo". To je bio jedan mali štos za one koji imaju ploču da se zapitaju šta govori taj stih koji je nerazumljiv. Ako bi ploču vratili unazad, dobili bi odgonetku.

  • Ali to znaju eventualno samo oni kojima ste vi to rekli.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Tako je.

  • Kompozicija "Beograd", koju ste pomenuli, je bila veliki hit, a treba reći da su u njoj učestvovali i Dušan Prelević Prele, Bora Đorđević, ali naši proslavljeni glumci Dragan Nikolić, Nikola Kojo i Dragan Bjelogrlić...

VLADIMIR MARKOVIĆ: Koju i Bjelu smo tu ubacili kao predstavnike nove generacije, tu smo išli po principu da to budu ljudi koji su nosili duh Beograda. Spot je radio Aca Bošković i u njemu su se pojavili ljudi koji su na neki način stvarno bili simboli Beograda. Od Bate Stojkovića i Bore Todorovića, preko Duška Kovačevića, Tirketa (Bogdan Tirnanić novinar, esejista i kolumnista, op. aut.), koji se tu pojavljuje kao kolporter. Tu su i neki jako lepi snimci Beograda, koji su uspešno podcrtali tu atmosferu koju smo Prele, Bora, Gaga Nikolić, Kojo, Bjela i nas dvojica poneli kroz taj vokalni deo.

  • To je sigurno jedna od najlepših posveta Beogradu.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Mnogo ljudi nam je reklo da je ta pesma za njih himna Beograda.

  • Pored vas dvojice kao autor muzike na albumu "Ja nisam ja", potpisan je i Enco Lesić, stihovi su od Dušana Kovačevića, Branka Radičevića, Petra Lazića, koga ste pomenuli, Ratka Adamovića. Da li su te pesme nastajale tokom čitave te pauze u radu?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Jesu. A pogotovo su nastajale u onom periodu kada nam je svima bilo vrlo loše. Hteo sam nešto više da kažem o pesmi "Ja nisam ja". Ona je jako dugo nastajala. Naš veliki pesnik Raša Livada mi je jednom prilikom rekao: "Vlado, ima jedna pesma od Huana Ramona Himeneza, koji je najveći španski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade, naziv joj je Ja nisam ja". On je u to vreme uradio prepev, pa mi je to dao i ona me mučila nekoliko meseci, nisam mogao ništa da napišem. I jednom prilikom "mi klikne" ideja, bukvalno dok sam se vraćao kući, tako da mi je to jako drago. Mi smo u toj pesmi otpevali šest različitih glasova i dobili smo strašno mnogo komplimenata čak iz nekih drugih zemalja i to je bila kompozicija koja se sama nametnula za naslov albuma i to je stvarno jedna filozofska poruka.

  • Meni je jako draga ta ploča i sve kompozicije na njoj.

VLADIMIR MARKOVIĆ: I nama svakako. To su naša deca. Imali smo u to vreme prilično odrešene ruke, tako da smo uspeli da uradimo sve što želeli. To su neke godine kada čovek ima mnogo energije, a budući da smo tada imali veliki motiv, jer nama je svaki put potreban izazov da bi mogli nešto da radimo. Ako izazova nema, ako niko ne obraća pažnju na to što radimo, onda se mi nekako umrtvimo. Ali kad rešimo nešto da uradimo, onda je to do daske, kao što je i bio taj album. Nije se on, nažalost, odomaćio na radijskim stanicama i to je jedan problem koji bi valjalo nekako da rešimo, jer naše pesme su drugačije i daleko su od mejnstrima i daleko su od uobičajenih harmonskih i drugih rešenja koja se nude.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: Duško Vukić

  • Znači, tadašnja situacija u zemlji vam je bila podsrek da krenete u realizaciju tog albuma?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Tako je. Kao što je i ova sadašnja situacija podstrek, tu mislim na ovu pandemiju i zatvaranje svih nas i čovek da ne bi poludeo mora nešto da radi. To nas nagoni da sve te pesme koje smo stvarali i čuvali u sebi na kraju izbrusimo i da ih snimimo.

  • Šestog aprila 1995. godine ste povodom objavljivanja albuma "Ja nisam ja" u Sava centru održali koncert pod nazivom "Odbrana Beograda". I datum, a i sam naziv koncerta nose vrlo određenu simboliku.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Simbolika je višestruka. Ona se poklapala sa bombardovanjem Beograda, a "odbrana Beograda", značila je da smo mi u to vreme muzikom koju smo pravili pokušavali da odbranimo Beograd od najezde strašnog šunda i uopšte tih nekih devedesetih godina, koje između ostalog karakteriše najniže muzičko i tekstualno izražavanje. Mi smo pred tom najezdom šunda i kiča pokušali da odbranimo Beograd. Koliko smo uspeli, to je pitanje, ali uradili smo ono što smo morali i želeli.

  • I ono što ste u tom trenutku mogli.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Tako je.

  • Dugi niz godina ste obojica bili zaposleni u PGP RTB.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Obojica smo jako dugo radili u Radio Beogradu.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Ja sam radio na mestu direktora marketinga.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

VLADIMIR MARKOVIĆ: Dugo godina sam bio producent u Studiju VI, a potom sam bio direktor PGP-a skoro šest godina, da bih se zatim vratio nazad u radio jer sam imao puno problema sa rukovodećim kadrom, ali sam vrlo brzo nakon toga otišao. Ali, trideset pet godina sam proveo tamo.

  • Kako danas Vi vidite izdavaštvo uopšte? Već to što ste rekli da ste otišli jer ste imali problema sa rukovodećim kadrom mi donekle daje odgovor na to pitanje. Ima li po Vama mladih bendova koji mogu da dođu do tih velikih izdavača i shodno tome da ponude i određeni kvalitet?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Ovo je lepo pitanje. Nama talentovanih ljudi nikad nije falilo. Mladost je uvek jako talentovana, ali mi, kako na nivou države tako i na ovom muzičkom, nemamo nikakvu organizaciju koja bi generalno vodila čitavu tu scenu. Ja mogu slobodno da kažem da naša pop i rock scena ne postoji. To su sporadični događaji u organizaciji onih ljudi koji sami svojom snagom i pomoću sponzora uspevaju da se izbore za svoje mesto. Neki imaju snage i imaju dovoljno novca da ne zavise ni od koga i da prave lepe karijere i sve je to u najboljem redu. Ali bilo bi jako dobro da Srbija ima želju da ta vrsta muzike ima značajniju ulogu. Uostalom, povremeno imam utisak da muzika, kako ova umetnička tako i ova druga koja ne spada u onu relativno prostu, nije nikom  potrebna. To je prilično loša poruka koju mi kao država šaljemo.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Mislim da generalno više nije trend da se snimaju CD-i, odnosno albumi. Ovo što smo mi uradili, urađeno je uz veliku želju, ali i napor da ipak našu karijeru privedemo kraju sa novim albumom. Ja koliko vidim i pratim tu scenu, snime se dve pesme postave na You Tube i time se smatra da je već započeta nečija karijera. Zatim pronađu par fanova, zavrti se neki hitić koji traje dva meseca i tu je kraj. Neću sad da govorim o PGP-u, gde dolaze razni ljudi koji to ne zaslužuju, ne znam kojim kriterijumima, ali jedino još ta kuća izdaje CD albume i možda još City Records, ali to su verovatno neki turbo folkeri, a ja to niti pratim niti znam, pa ne mogu o tome ni da sudim.

  • Kako se to desilo? Kako je došlo do toga da u tih proteklih pedeset godina te vrednosti toliko devalviraju? Pominjali smo '71. godinu, kada ste vi snimili prvi singl, tada je muzika bila važnija od bilo čega drugog.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Puno je stvari koje su na to uticale. Na prvom mestu, veliki razvoj tehnologije koja je napravila ogroman skok. Zatim, veliki broj medija su postali jako otvoreni, odnosno ovi naši su forsirali jedan prilično veliki neukus. Kad čovek uporedi scenu u svetu, naravno, ima i tamo gluposti, shvati da je muzika u velikom procentu postala roba. Ali to je samo jedan segment. Uvek je postojala neka želja kod ljudi koji su želeli da muzikom nešto kažu, da to kažu nečim njihovim, nečim što je originalno. Kod nas su najveće ličnosti uspele da naprave karijeru, ali i iza tih ličnosti uvek je postojala ozbiljna organizacija. Mene je i sada sramota kad vidim koliko je recimo scena u Hrvatskoj kvalitetna, produkcijski su fantastični, ali očigledno je da je osim talenta tu potrebna i ozbiljna organizacija. O tome bi mogli da pričamo jako dugo. Hteo sam da kažem da je postojao jedan generalni dogovor koji je bio jako ružan. PGP i Jugoton su se dogovorili da PGP forsira uglavnom narodnu muziku, a Jugoton pop i rock. Tako da je samim tim odlučeno da pop i rock muzika kod nas bude zapostavljenija.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: ATA Images

  • Kada je taj dogovr sklopljen?

VLADIMIR MARKOVIĆ: To je davno nastalo, pre nego što smo mi i počeli da se bavimo muzikom, kod nas je to svojevremeno postala svojevrsna suprotnost, dok je na hrvatskoj sceni sve bilo vrlo organizovano sa puno fenomenalnih profesionalaca koji su činili te producentske ekipe. Ovde je sve bilo ostavljeno da rade ljudi koji su neki "slobodni strelci", nikakva organizacija nije bila iza toga, posebno od kada je Aca Korać prestao da se bavi tim poslovima u Radio Beogradu.

  • Pomenuli ste malopre tehnologiju. Da li mislite da je u svetu, a samim tim i kod nas i tehnologija na neki način pobedila muziku?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Tehnologija bi trebalo da služi muzici. Međutim, došlo je vreme da je tehnološki skok bio takav da je svaki diletant mogao da napravi nešto što tehnički pristojno zvuči. Činjenica da su se diletanti bavili tim stvarima, ne početnici, početnici su u redu, međutim, diletanti su odjednom počeli da prave ogromne količine jako lakih nota koje su bile vrlo prijemčive, jer to je uvek prijemčivije nego nešto što te tera na razmišljanje, pa je samim tim muzika u velikom procentu postala roba. Ipak, i pored svega toga, i dalje je postojala potreba u velikom delu sveta, pa i kod nekih ljudi ovde, da ta muzika bude sadržajnija, da nosi veći autorski pečat. U tom smislu spomenuću jednu ogromnu figuru u svetu koja je od devedesetih godina do sada dala fenomenalnu muziku, a to je Sting. Uvek su u svetu, pa i kod nas, postojali neki izuzetni ljudi, ali je kod nas isuviše malo kvalitetnih ljudi došlo u situaciju da nešto kažu. Isto tako, ja često onako sarkastično tvrdim, da bi kod nas Stivi Vonder umro od gladi, jer naš mejnstrim čine nekoliko pesama koje se recikliraju i vrte u krug. No nisam ja ogorčen, jednostavno samo konstatujem stvari. Ne kažem ja da ljudi treba da precenjuju značaj onoga što smo mi uradili, mi smo samo radili to u šta verujemo i to je kod nas uvek bilo tako.

Vlada i Bajka muzičari

Foto: Duško Vukić

  • Nedavno ste objavili album pod nazivom "Hodač po žici" sa jedanaest novih kompozicija. Autori kompozicija ste Vi i Bajka, a aranžmane pored vas dvojice su pisali Duda Bezuha, Zoran Radetić itd. Album je jedno zrelo ostavrenje autora koji imaju šta da kažu i što je još važnije, da to kažu na sebi svojstven način.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Čovek uvek piše sebe. Sve ono što stvorimo iskreno, nesračunato, u smislu da li će to da prođe kod publike, ako ne radimokalkulacije, onda čovek stvarno piše ono što on i jeste. Mi smo sve ove godine imali te pesme koje su nam nešto značile i koje smo mi malo pomalo brusili. I onog momenta kada smo shvatili da je u svom ovom čudu koje nas je snašlo da čovek ipak mora da radi, mi smo rešili da ih izbacimo iz sebe. Napravili smo neke nove pesme, neke su još od onog vremena ćutanja tek sada su objavljene, sve to smo zaokružili i jednostavno dali. Na našu veliku sreću reakcije su fantastične i očigledno je da nismo promašili i da ono što smo želeli da kažemo ipak ima ko da čuje. Jeste da je naša muzika malo hermetičnija i da traži angažman malo veći, a ljudi izbezumljeni od života za sve to nemaju vremena, ali to je tako.

  • Na albumu se nalazi i kompozicija "Zađi" koja je ustvari jedna atipična obrada, odnosno tekst je prepev kompozicije "Zajdi zajdi", a muzika je Vaša originalna i tu se kao gost pojavljuje Vasil Hadžimanov.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Ja sam tu melodiju nosio u sebi dugo vremena. Ali ja uvek kada napišem nešto što mi se jako sviđa, pomalo se ukočim i nisam u stanju da napišem tekst kojim sam zadovoljan. I jednom prilikom dok sam pevušio tu melodiju i svirao na gitari samo mi je izletelo "zajdi, zajdi jasno sonce", pa sam pevajući dalje shvatio da se sve uklapa i da je to "leglo". I što sam više vremena to tako pevao, sve mi je komplikovanije bilo da napišem neki novi tekst. Dao sam i nekim pesnicima da ga urade i nisam bio zadovoljan. Opet, kada sam drugima pominjao moju ideju, oni su rekli nemoj, taj tekst je baš poznat, pa sam jedan dan pozvao Vasila sa predlogom da mu pošaljem da to čuje i da mi iskreno kaže da li bi bilo dobro da na ovu moju originalnu kompoziciju dodam taj tekst.

On mi je rekao da to do sada nije niko uradio, u smislu da se na poznati tekst napiše originalna muzika. Obično je bilo obrnuto. Međutim, kada je to čuo Vasil mi se odmah javio i rekao: "Vlado, pesma je divna, sa tekstom "Zajdi, zajdi" samo će biti sve još lepše". Potom smo se dogovorili da odsvira i klavirsku deonicu koja je tu kompoziciju još više začarala. Jednom mi je čak poslao poruku da mu je žao što Zafir (Zafir Hadžimanov, op. aut.), nije čuo ovu pesmu i da misli da bi bio jako srećan.

  • Primetno je da ste na ovom albumu, za razliku od prethodnog, Vi i Bajka podjednako zastupljeni kao autori.

VLADIMIR MARKOVIĆ: Mnogo mi je drago da je tako, Bajka je ovih godina prolazio kroz jedan težak period što se tiče zdravlja i on je sve to rešio tako što se više bacio na pisanje muzike i tekstova.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: To se nekako "omaklo". Naravno, pisao sam ja i ranije, ali ne u tolikoj meri. Tih nekoliko pesama koje sam napisao na ovom albumu su autorski potpuno moje i istinite. To su neki inserti iz mog privatnog života i života nekih ljudi od kojih sam čuo neke priče i svaka od njih je istinita. Na neki način tu sam sve to ispričao, ali sam naravno i pazio da to ne izgleda kao nekakav rečitativ, već kao kompletne muzičke numere. Tu sam malo više "udavio" Dudu Bezuhu (gitarista grupe Zona B, producent i studijski muzičar, op. aut.) da radi po nekim mojim instrukcijama. On je zaista sjajan tip, tako da mi je malo pomogao, bolje reći, kapirao je i trpeo moje razne "budalaštine".

Ja ne znam to da odsviram, pa mu otpevam ili na neki način pokažem, a kada on to odsvira i ja kažem da nisam tako mislio on dobije "nervni slom". Napisao sam pet numera za taj album. Npr. pesma "Ja plovim sam" je bila instrumentalna. Držao sam je u glavi jedno trideset godina i bila je namenjena Encu Lesiću (klavijaturista Indexa u jednom periodu, zatim u grupi Spektar, vlasnik privatnog tonskog studija u Beogradu, op. aut.), sa kojim sam bio jako dobar prijatelj i jednom prilikom sam mu to odsvirao na klaviru i rekao sam mu da bih voleo da on napravi od toga jednu instrumentalnu kompoziciju. Međutim on je ipak više bio fan Kit Džereta (američki pijanista i kompozitor, op. aut.), a ne Klajdermana (Ričard Klajderman, francuski pijanista i kompozitor, op. aut.), a to je više ličilo na Klajdermana, onako malo slatkasta muzika, pa je on to odlagao i nažalost otišao. (Enco Lesić je preminuo 2013. god. op. aut.)

Vladi sam pred kraj snimanja ovog albuma otpevao tu melodiju i on mi je predložio da od toga nešto napravimo. Potom je Vladica Savić napisao tekst pa smo to i snimili. Pesma "Od kad su te odveli" je takođe istinita priča i govori o problemu koji je jedan moj prijatelj imao u svojoj porodici, pa sam ne mogavši da izdržim i to preneo.

Što se tiče kompozicije "Laž", svi lažemo pomalo i to su ustvari one laži kojima želimo da izbegnemo problem u kući. Npr. kada te žene pita gde si bio, ja kažem bio sam na pijaci i donesem nekakvu zelen, a bio sam sa drugarom u kafani. To je ta neka vrsta izbegavanja istinitih odgovora. Ne treba uvek čačkati po istini, jer istina može da ubije. Ja sam napisao te tekstove i onako kako su mi "izašli" tako ste ih i dobili, pa sad radite sa njim šta hoćete.

  • Kako, s obzirom na svu ovu situaciju, izuzev naravno gostovanja po medijima, zamišljate promociju novog albuma? Znam da ste imali u Beogradu promociju, da li razmišljate da to priredite u još nekim gradovima u Srbiji?

VLADIMIR MARKOVIĆ: Naravno. Nama je to velika želja i mislim da smo na dobrom putu da u tom smislu napravimo neke dobre korake. Mi želimo da obiđemo našu zemlju i da priredimo koncerte u nekim prostorima koji su za nas adekvatni. U Beogradu će možda biti neki veći koncert, ali tek na jesen, dok se sve ovo malo više zavrti na radio stanicama. Imamo velike planove u vezi sa ovim i već smo u nekim razgovorima sa pojedinim gradovima u kojima bi trebalo da upriličimo gostovanje. U isto vreme i televizija nam pruža podršku, jer su shvatili da smo napravili jedan lep album, tako da upravo ovih dana započinjemo snimanje jedne duže emisije, odnosno dokumnentarnog filma koji govori o našoj karijeri. Nama jeste želja da ovu našu muziku predstavimo gde god to možemo, pa naravno i van granica naše zemlje, znači na nekom području koje vezuje ista istorija i isti jezik.

  • Ono što je karakteristika vaših pesama, pored nežne i setne muzike, jesu i tekstovi koji su donekle atipični za ovo vreme i za ovaj način života. To su tekstovi koji prevashodno slave ljubav, a ljubav je poput vode, ona uvek pronađe put i po svemu sudeći ona je i vaš glavni pokretač.

VLADIMIR MARKOVIĆ: To jeste tako, znate šta, mi verujemo u jednog uspravnog čoveka, čoveka koji ume da misli i oseća jer osećati upravo znači i imati ljubavi, imati razumevanja, saosećanja, imati poštovanje i prema samom sebi i prema drugim ljudima. Mi se nadamo da je to neka misija naše muzike.

DRAGUTIN BALABAN BAJKA: Ljubav je pokretač cele civilizacije, bez tog goriva nema ni života ni bilo kakve perspektive. Ona je uvek univerzalna tema, koja ako se ne zloupotrebljava i ako se od toga ne pravi surogat, uvek proradi. To je karta na koju se uvek može igrati, jer ljubav se ne može izbeći nikako. Ljubav je pokretač čitavog svemira.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Sunčica

    Večeras su Vlada i Bajka održali skoro dvočasovni koncert u zaječarskom pozorištu. Malo je reći da su bili fantastični. Odlični akustičari, divni tekstovi puni života, poslušajte njihov novi album, vredi!

    0
    0

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima