Robi Robertson - poslednji ovozemaljski valcer genijalnog muzičara

Foto: Goran Živanović

Robi Robertson Foto: Tanjug/AP/Charles Rex Arbogast

Ovih dana internetom je pomalo stidljivo prostrujala vest da je preminuo Robi Robertson.

Preporučujemo

Tek poneki poznavalac muzičkih zbivanja s kraja šezdesetih i prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka, propratio je tu informaciju uz nekoliko prigodnih rečenica, doduše, uočio sam i par najava za radio emisije koje se povodom toga tematski vezuju za stvaralaštvo Robija Robertsona i grupe The Band. I to bi otprilike bilo sve.

Ali sve to ne treba ni da čudi.

Mnogo toga što je u nekim prošlim decenijama bilo i te kako važno, već uveliko je devalviralo.

Ipak, čini mi se su neka sećanja isuviše dragocena da bi ih tako olako prepustio zaboravu.

Početkom sedamdesetih nismo ni mogli doći do nekih preciznijih podataka o američko-kanadskom sastavu The Band, u kome je Robi Robertson svirao gitaru i bio najvažniji autor.

Ako su te vesti i stizale, one su uglavnom govorile o saradnji ove grupe sa Bobom Dilanom, s obzirom da su oni  krajem šezdesetih postali njegov prateći bend.

Osnovani su u Torontu 1967. godine (mada njihova saradnja datira još od početka te decenije) od strane četvorice Kanađana (Robertson, Gart Hadson, Rik Danko, Ričard Manuel) i Amerikanca Levona Helma. U početku su svoju grupu nazvali Hawks i bili su prateći bend Ronija Hokinsa, američkog rok pevača, koji je rođen u Sjedinjenim Državama, gde je i započeo karijeru, da bi se ubrzo preselio u Kanadu, pa je dugi niz godina živeo na jezeru Ontario. Preminuo je u maju mesecu prošle godine.

Foto: Goran Živanović

1966. Hawks započinju saradnju sa Dilanom, prateći ga na njegovoj britanskoj turneji, pa već tada u dosta širim muzičkim krugovima skreću pažnju na sebe.

Ipak, sve ono najvažnije u vezi njih, tek je trebalo da se dogodi.

1967. godine Dilan je doživeo nezgodu padom sa motora, pa se i on i grupa povlače u čuvenu kuću "Big Pink" koja se nalazi u mestu Vest Saurgetsies, država Njujork. Kad smo već kod toga, ima onih koji tvrde da je ta Dilanova nesreća izmišljena jer je on već u to doba stekao publiku mesijanskih razmera, pa je počeo da strahuje za svoj život. Smatra se da je prelomni trenutak za takvu odluku bio kada mu je jedna devojka prišla i rekla "da liči na Hrista koji se nudi kao žrtva".

Kuću "Big Pink" pronašao je Rik Danko, da bi se ubrzo tu i uselio zajedno sa Hadsonom i Manuelom. U to vreme, Dilan je živeo u obližnjem Vudstoku, gde je zajedno sa momcima iz grupe The Band već započeo rad na svom albumu. U junu iste godine svi su se preselili u kuću Big Pink, gde je Hadson u podrumskom prostoru instalirao dva miksera, set mikrofona koje je pozajmio od grupe Piter, Pol i Meri, kao i magnetofon koji mu je ustupio Dilanov menadžer Albert Grosman. Od juna do oktobra 1967. snimili su veliki broj obrada, ali i Dilanovih autorskih kompozicija, no Bobi ne bi bio to što jeste kada ne bi dodatno zakomplikovao stvari. Iako su to bile začuđujuće kompozicije (što ćemo tek kasnije saznati), on ipak odbija da ih objavi, pa će ti snimci morati da pričekaju sve do 1975. godine kada se pojavljuju na duplom albumu "The Basement Tapes", mada su u međuvremenu neke pesme već počele da kruže na raznim piratskim pločama.

Foto: Goran Živanović

Sve to dodatno je pojačalo mit o Dilanu koji je ionako svoju karijeru "obavijao" mitovima i legendama.

Ono što takođe nije manje važno, jeste da su momci iz The Band, upravo u tim pomenutim "podrumskim sesijama" stvorili onaj svoj prepoznatljiv zvuk i napisali pesme za svoj album prvenac - "Music From Big Pink".

U to vreme su još uvek bili bezimeni sastav, pa su ih novinari časopisa Rolling Stone nazvali - "Bend sa Big Pinka", što su oni donekle i prihvatili, samo su taj naziv skratili.

Neobični po mnogo čemu, ni ime im nije moglo biti drugačije.

Uostalom, zamislite grupu koja sebe krajem šezdesetih godina naziva - The Band, dakle u vremenu kada je maštovitost u davanju naziva grupama vrcala na sve strane.

1968. pojavljuje se njihov prvi, gore pomenuti album, a u septembru sledeće godine i drugi, nazvan kao i sama grupa.

Oba albuma izazvala su pravi mali "zemljotres" u muzičkim krugovima.

Džordž Harison ih je nazvao briljantnim, dok je Erik Klepton čuvši ih, zapitao sebe šta uopšte traži u grupi kao što je Cream.

Naravno, daleko od toga da su oni bili jedini koje je fascinirala ta njihova sasvim bezbrižna i opuštajuća svirka.

Ubrzo će Erik početi da traga za takvom ili sličnom muzičkom "ekonomičnošću", pa počinje saradnju sa američkim muzičarima.

Šta se potom iz toga izrodilo, znamo dobro.

Ali da se vratim nekim mojim sećanjima.

Foto: Goran Živanović

Nekada je na Drugom programu Radio Beograda postojala emisija "Sviraj moju muziku". Išla je radnim danima od 12.05 do 14h i tu su stvari funkcionisale na sledeći način: napišete na dopisnicu pet komozicija koje želite čuti, odnesete to na poštu i potom čekate svoj red i trenutak kada će spiker najaviti vaše ime i izbor pesama koje ste odabrali.

Tako se jednom prilikom u mom izboru pesama našla i "The Weight" od grupe The Band i time je otpočelo moje "druženje" sa ovom fenomenalnom ekipom.

U stvari, da budem precizniji, sve je krenulo kada sam u Džuboksu pročitao jedan tekst o njima i prevod te pesme, koju je uzgred budi rečeno napisao Robi Robertson, kao uostalom i mnoge druge sjajne kompozicije ove grupe.

Ubrzo je počela i "jurnjava" za njihovim pločama.

Potom je 1976. godine izdavačka kuća Suzy objavila gore pomenuti album "Basement Tapes"

A onda sam ipak uspeo da se dokopam albuma "Music From Big Pink".

Sreći nije bilo kraja.

Stvari su zatim išle neverovatno brzo.

Izdavačka kuća Suzy je objavila trostruki album "Last Waltz" snimljen na oproštajnom koncertu grupe Tha Band, koji je održan na Dan zahvalnosti 25. novembra 1976. godine za 5 000 prisutnih srećnika, u dvorani Vinterlend, San Francisko, što je Martin Skorzese kasnije iskoristio za svoj fenomenalni, istoimeni film.

Bio je to potpuni trijumf, a lista gostiju više nego impresivna: Bob Dilan, Roni Hokins Van Morison, Pol Baterfild, Nil Jang, Džoni Mičel, Madi Voters, Erik Klepton, Nil Dajmond, Dr. Džon, Emilu Haris...

O svemu tome čitali smo u Džuboksu br. 32 iz marta meseca 1977. godine.

Dileme nije bilo - tu ploču morali smo imati.

U istom tom Džuboksu, Đorđe M. Vojnović je u rubrici Portret, pisao opširno o Dilanu. Obožavao sam njegove tekstove, pa još kada su se 1978. godine, pojavile prve četiri knjige iz edicije "Džuboks biblioteka", a jedna od tih knjiga bila je upravo Đoletovo delo o Dilanu (pored te, napisao je i knjigu o grupi Rolling Stones), shvatili smo da je to nešto što nam je odavno nedostajalo.

Foto: Goran Živanović

Tada su nam neke stvari i u vezi Dilana, pa i u vezi grupe The Band, postale itekako jasnije.

Đorđe je nakon teške bolesti preminuo 2008. godine u 59. godini života, a verujem da bi bio presrećan da je mogao videti kako je Dilan četrdeset godina kasnije, fotografiju ove male ali vredne knjžice uvrstio u buklet svog jubilarnog CD albuma.

Neki snovi i neke stvari zaista nemaju cenu.

Znao je to Đorđe vrlo dobro i zbog toga nikada nije ni pristao na bilo kakve ucene i podmetanja.

Otprilike u isto vreme kada i ta prva edicija Džuboks biblioteke, pojavila se u izdanju Jugotona i odlična kompilacija grupe The Band pod nazivom "Anthologu", tako da je time bar donekle ispravljena nepravda zbog njihovih preskočenih studijskih albuma, koje naše izdavačke kuće nisu našle za shodno da objave.

I sada, posle toliko godina, možemo reći da svakako stoji da je Robi Robertson bio autor, gitarista i vođa grupe koju su podjednako poštovali kako mnogi drugi cenjeni muzičari, tako i publika. Što se mene tiče, oduvek sam cenio njegov smisao za melodiju, taj vanserijski osećaj za ono nešto što je istovremeno i jednostavno i genijalno, što nas začas uhvati u nekakav nežni zagrljaj ali više nikada ne pusti.

Ta ljubav je nenametljiva, sasvim je prirodna i ne robuje ničemu. Ona je poput onih devojaka koje tako ponosno i ubedljivo nose svoju lepotu koju im je majka priroda podarila i nemaju potrebu ni za kakvim dodatanim "ulepšavanjima", koje nudi današnjica.

One iz daleka deluju sasvim obično, čak ništa posebno. Pa ipak, možda se dogodi da takvu devojku ugledate u trenutku dok joj kosa leprša na vetru, dok joj osmeh titra licem, a kada joj se približite i zaronite u dubinu njenih očiju, ostajete opčinjeni zauvek.

Baš takva je i muzika koju su iza sebe ostavili The Band. Nastala je iz čiste ljubavi.

Ali kao što na početku ove priče napisah - sve je devalviralo, pa i ljubav.

Šteta.

Baš šteta.

Ipak, još uvek ima onih kojima su sećanja isuviše dragocena.

Moja u vezi svega ovoga, na neki čudesan način objedinjuju i emisiju "Sviraj moju muziku" i Džuboks - naš tadašnji prozor u svet, Dilanov "Basement Tapes", Đoleta Vojnovića i njegove knjige, poštara koji stoji ispred mojih vrata držeći ploču "Music From Big Pink", potom trostruki album "Last Waltz koji nosim pod rukom, i onaj dan kada sam na TV-u prvi put video istoimeni Skorsezeov film. Sve mi je to proletelo u mislima u trenutku kada sam saznao da je Robi već otplesao svoj poslednji ovozemaljski valcer.

Foto: Goran Živanović

I kao da sada pred sobom vidim jednu devojku lepršave kose koja mi je nekada davno na ulici iznenada prišla i rekla: "Čula sam da ti slušaš neku veoma neobičnu muziku".

U ruci sam nosio album "Last Waltz" i zainteresovano je pogledao.

Nekoliko dana kasnije zadivljeno je gledala gomilu ploča u mojoj sobi, dok se na gramofonu vrtela "The Wight", pa se u jednom trenutku samo nasmešila, otkrivajući niske belih bisera koji su njen osmeh učinili čarobnim i rekla: "Lepo je."

"To je ta čudna muzika" - rekao sam, šeretski namigujući.

Nije ona ništa znala o tome, ali osetila je da bi trebala verovati nekom kome je to najvažnija stvar na svetu.

I nešto mislim: upravo nam to danas i nedostaje. Takve devojke i takva muzika.

Uzalud. To se valjda dešavalo u nekoj sasvim drugoj dimenziji.

Dok pišem ove redove, u očima mi se već polako stvara izmaglica, a okrnjena duša tone sve dalje i dalje u prošlost.

Sa tom devojkom sam u bioskopu prvi put gledao film "Easy Rider" (kod nas naslovljen sa "Goli u sedlu").

Pamtim trenutak dok nam je pogled bio prikovan za belo platno na kome niklovani dvotočkaši jure pustom američkom prerijom, a sunce polako zalazi iza kamenih gromada, stvarajaći izdužene senke poput nekih strašnih utvara, a kada su se iz zvučnika začuli prvi taktovi kompozicije "The Weight", ona mi je samo malo jače stegla ruku.

Ne, nije ona previše o tome znala, samo je znala koliko to meni znači.

I opet nekako mislim: šteta što više nema takve muzike i takvih devojaka.

Šteta, jer tada bi bilo i ovakvih dragocenih sećanja.

Ali ko zna, sada kad je Robi već otplesao svoj poslednji ovozemaljski valcer, možda se njih dvoje sada već i sretnu u tim beskrajima nebeskih plavetnila.

Možda...

(Telegraf.rs)