Prvak Srbije me učio sviranju gusala: Pamtim šta je rekao kad se kamera ugasila, nije se ticalo samo izvođenja

"S obzirom na to da prvi put držiš gusle, ima potencijala", tako mi je rekao. I sve kroz osmeh. Malo se šali on, malo ja, malo i redakcija, čim su nas spojili na ovom neobičnom zadatku, ali sve prolazi u finoj atmosferi, uz podršku.

Upoznali smo se u kacelariji glodura. Ime mu je Aleksandar Taušan. Nosi titulu narodnog guslara. Čitala sam o njemu u intervjuu koji je dao kolegi za rubriku kultura. Taj razgovor je prethodio mojoj obuci, sve u prostorijama Telegrafa.

Preporučujemo

A sve što smo nas dvoje pričali desilo se pred kamerom. To mi je najviše dokumentovano poznanstvo otkad znam za sebe. Ne postoji snimak samo onog što sam mislila, a nisam izgovorila, takoreći.

A svašta mi je prošlo kroz glavu: Ja to ne znam, osramotiću se, osramotiću gosta, on je ipak umetnik. On je stručnjak, dok sam ja amater i za pevanje, a kamoli za sviranje. Jesam svirala "My heart will go on" na blok flauti po sluhu u četvrtom razredu osnovne, jesam u detinjstvu svirala harmoniku u nekoliko veličina, i nije mi stajala sasvim damski, ali nije mi palo na pamet da probam da sviram gusle. Tek mi nije palo na pamet da se obučavam pred kamerom.

"Pod onom gorom zelenom" bila je jedna od tih par pesama koje sam znala da odsviram i pre nego što sam počela da učim note. A i njih sam u međuvremenu zaboravila. Ovog puta sam ponovo okušala sreću sa jednom crnogorskom pesmom. Narodni guslar, dvaput prvak Srbije, i ja, članica hora, sa nekoliko solo nastupa, pevali smo "Oj, đevojko Milijana".

Bilo je i nešto sviranja, manje uspešnog, rekla bih. Dok smo sedeli jedno pored drugog činilo mi se da su tonovi koje moj učitelj pravi daleko čistiji od mojih, da laganije prevlači gudalo, sa manje škripe. Gledajući snimak kasnije, pomislila sam: "I nije bilo tako loše." Bolje se čulo na zvučnike nego u mom uhu. Sem dela u kom sviram i pevam istovremeno, to je bilo daleko od dobrog, a iskreno i malo stresno.

Šta sam zapamtila? - Nema nota. Za početnike bez prsta na žici, kasnije se žica dodiruje samo jagodicom. Gusle se drže na dva načina, preporučljivo u krilu, a pesma se peva snažno.

Učitelj me pitao šta želim da pevam. Tu sam ostala bez odgovora. To nije snimljeno, ali ovde više ionako nema tajni. Tad sam morala da priznam da nisam u materiji. "Nema veze", rekao mi je. Krećemo od početka, kao u školici gusala koju vodi.

Zapamtila sam, naravno, i njegov vrlo pedagoški odnos. Primetio je da osećam nelagodu i hrabrio me: "Ne nipodaštavaj sebe". Kad se kamera ugasila rekao je da se to ne radi nikad. Bilo je u kontekstu moje izvedbe, ali odnosilo se na više od sviranja gusala.

Tako se okončao ovaj nesvakidašnji događaj. Upoznala sam jednog guslara, učila da sviram i pevam muziku koja mi nije bliska, sve to u svom novom, gotovo nenošenom Halloween duksu, potpuno neprimerenom prilici. Pregurala sam to iznenađenje, potom imala jedno zanimljivo AI-fotosešn iskustvo i, evo, sabirajući utiske, setila sam se kolege Jovana Memedovića. Da li smo se on i ja nekad osećali isto?

(Telegraf.rs)