Vlada Džet napunio 80 godina: Prva svirka, strah na bini i anegdote sa Gagom Nikolićem

Pojava roka na ovim prostorima nije bila samo muzički fenomen, već duboki ontološki potres koji je uzdrmao okoštale kulturne obrasce. O tome kako se rađao rokenrol, o kultnim beogradskim mestima poput „Euridike“, o snimanju sa Žikom Pavlovićem i o tome zašto je njegova generacija više volela rakiju od droge, u emisiji „Sinteza“ televizije Newsmax govorio je legendarni Vladimir Janković, poznatiji kao Vlada Džet, koji je danas, 10. aprila, napunio 80 godina.

Rok kao negacija pasivnosti

Emisiju je otvorio autor Luka Mičeta, dajući filozofski okvir fenomenu koji je definisao generacije:

Preporučujemo

„Pojava roka nije bila samo muzički fenomen, već duboki ontološki potres. Uzdrmao je okoštale kulturne obrasce i preobražavao tradiciju, otvarajući nove horizonte. Uspeo je da u masovnoj formi sačuva autentičnost individualne emocije... Rok je postao izraz egzistencijalne teskobe, ali i nade. Predstavljao je negaciju pasivnosti. Biti roker nije značilo samo slušati muziku, nego i odbijati nametnute norme i tražiti sopstveni smisao.“

Gost emisije, Vladimir Janković Džet – rođen u Beogradu 1946. godine, basista grupa „Crni biseri“, „Tunel“ i „Vlada Jet Band“, čovek sa kolekcijom od 25.000 diskografskih naslova i decenijski glas Radio Beograda 202 – nedavno je objavio reizdanje svoje autobiografske knjige „Godine na 6“ (Laguna).

Kako je nastala knjiga „Godine na 6“?

Na pitanje Mičete otkud knjiga i specifičan naslov, Džet objašnjava da su šezdesete godine ponovo ušle u modu sredinom dvehiljaditih, što ga je nateralo da stavi uspomene na papir.

Vlada Džet: „Tamo negde 2005-2006, kako to već biva ciklično, šezdesete su opet ušle u modu. Šezdesete su vrlo zgodne, vrlo bogate događajima, a posebno na rokenrol planu. Pojavio se taj britanski 'beat boom' – Bitlsi, Stonsi... Pošto sam ja savremenik tih stvari, počeli su da me zovu na razne radije, televizije, novine da pričam o tome. I uhvatim sebe da posle pet dana, a bio sam na pet mesta, pričam stalno jedno isto. Jer me isto pitaju, pa onda isto pričam. Pa rekoh, čekaj da ja to napišem, pa da im dam, da ne moram ja da pričam.“

Naslov knjige je, kaže, došao prirodno:

Vlada Džet: „Naslov je 'Godine na 6' jer se radi o šezdesetim godinama. Počinje 1963-64. kad sam ja ušao u sve to i traje do sedamdesete. Sedamdesete se stvari menjaju, situacija više nije bila tako romantična, već je krenuo biznis.“

Foto: Nikola Tomić

„Niko nije hteo da svira bas gitaru“

Džet se u razgovoru prisetio i početaka „Crnih bisera“, koji su pre tog imena bili „Izviđači“. Njegov ulazak u bend bio je potpuno slučajan, a uloga basiste mu je pripala jer niko drugi nije hteo taj instrument.

Vlada Džet: „Sreo sam ih ispred moje kuće, nosili su neku kutiju. Pitam: 'Šta je to?', on kaže: 'Pojačalo'. Gde ćeš, kaže, na svirku, je l' možeš s nama? Može. Oni su se tad svađali. Kupili su bas gitaru, ali niko neće da je svira. Bila su tri gitarista u bendu. Niko neće bas. 'Šta ću ja da sviram bas, on ima četiri žice, gitara je gitara'. Bas je bio ponižavajući. Pita me Goran: 'Je l' znaš ti da sviraš bas?'. Ja kažem: 'Ja? Pa ja sviram bas!'... Iskreno da ti kažem, nisam znao ni čemu služi bas uopšte, a kamoli da sviram. Znao sam nešto gitaru, onako po ćošku s drugarima. I Ivan mi kaže: 'Nisam čuo kako sviraš, ali odlično držiš gitaru!'... A ja sam kod kuće vežbao pred ogledalom, da ti ne pričam.“

Njegov prvi javni nastup bio je 8. marta 1964. godine u Domu kulture „Vuk Karadžić“.

Vlada Džet: „Tad kad nisam umro od straha, nikad neću. Znao sam da nemam pojma, a sve se čuje. Pitam Gorana: 'Odakle idu ove harmonije?', ja uhvatim A i ne puštam. Oni sviraju, ja samo A. Koja je druga? E. Ja samo E. Posle mi je Dragan Mirković iz 'Safira' pokazao kako to ide: 'Vidi, ovaj prst je uvek na osnovnom tonu, ovo ti je dur, ovo mol'. Kao da mi je otvorio prozor. Odjednom sam shvatio šta treba da vežbam.“

Foto: Nikola Tomić

Bitlsi kao „prevaranti“ i hram „Euridika“

Beograd šezdesetih imao je jasnu hijerarhiju mesta za svirke. Na vrhu je bila „Euridika“.

Vlada Džet: „Euridika je bila hram. To je jedino mesto prestiža. Doći i svirati u Euridici, to je kao da si došao u Royal Albert Hall ili Carnegie Hall. Tu nije mogao svako da svira. Tu su vežbali 'Zlatni dečaci', mi, 'Džezisti'... To je bila kuća glumca Miće Tomića, koju su 1958. konfiskovali i napravili Dom kulture Vračar.“

Zanimljivo je i kako je tadašnji Beograd doživljavao svetske zvezde.Vlada Džet: „Dugo je postojao lobi protiv Bitlsa u Beogradu, jer su smatrali da su Bitlsi prevaranti, a da su 'Shadows' pravi. 'Shadows' su imali fantastičnu produkciju zahvaljujući mentoru Noriju Paramoru. Dok su Bitlsi imali siromašniju produkciju, ali su imali agresiju. 'Shadows' su bili kraljevi, a Bitlsi imitacija.“

„Kad budem mrtav i beo“ i Gaga Nikolić

Džet je otkrio i anegdotu sa snimanja kultnog filma Živojina Pavlovića, gde su „Crni biseri“ bili angažovani kao orkestar Draganu Nikoliću.

Vlada Džet: „Došao Dragan Nikolić, kaže: 'Treba mi orkestar'. Ja Dragana znao, nismo ga mnogo marili jer su on i njegovi ortaci prevarili nekog mog drugara na pokeru. Kaže on: 'Snimam film, treba mi orkestar'. Mi kažemo: 'Dođite u ponedeljak kod nas u Kičevsku u podrum gde vežbamo'. I dolazi on i Žika Pavlović. Dragan treba da igra glavnu ulogu, ali problem je što čovek ne može da sastavi dva tona. Ne zna da peva uopšte! Mi smo dve nedelje s njim vežbali da on nauči taj početak, pa da pogreši. Goran hteo da ga bije jer je mislio da nas ovaj zeza. Na kraju, Žika Pavlović u finalnom rezu uzme onaj prvi, najgori snimak. Mi kad smo čuli, hteli smo da plačemo od sramote. Ali u funkciji filma, trebalo je tako, da bude neko ko ne zna da peva. Danas sam ponosan što sam učestvovao u tom filmu.“

(Telegraf.rs/izvor: TV Newsmax/emisija "Sinteza")