Ono kada Tatić i Ejdus sretnu patrijarha u avionu: Kratke anegdote iz života velikih umetnika

Foto: Marko Todorović, Printskrin: Youtube/NEZAVISNA PRODUKCIJA DVOUGAO

Josif Tatić je rođen 13. aprila 1946. godine u Novom Sadu; roditelji su mu bili glumci, i otac Branko i majka Hristina. Glumu je studirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, pre nego što je 1973. ta značajna naša obrazovna institucija promenila naziv u Fakultet dramskih umetnosti (osnovan je 1948. kao Akademija za pozorišnu umetnost), da bi 1968. postao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, premda je igrao i u drugim našim teatrima, poput Zvezdara teatra, Narodnog pozorišta, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, SKC-u.

Možda pomalo nepravedno prema glumcu koji je decenijama briljirao na pozorišnim daskama, publika ga pre svega pamti po ulogama druga Jataganca u „Boljem životu“ i Slobodana Mihajlovića u predstavi „Šovinistička farsa“, kao i Tanasija Vitorovića u „Grlom u jagode“. Dobitnik je nagrade „Zoranov brk“ za ulogu oca u predstavi „Hadersfild“, koju je ponovio i u filmskoj verziji. Preminuo je u snu 8. februara 2013. i sahranjen je na beogradskom Novom groblju; pre nekoliko dana navršilo se sedam godina od njegove smrti.

Preporučujemo

Predrag Ejdus se rodio 24. jula 1947. u Beogradu, u kojem je posle teške bolesti i preminuo 28. septembra 2018. Ovaj velikan srpskog glumišta izjašnjavao se kao Jugosloven, u inat nacionalističkom ludilu sa kojim se tako britko obračunavao u „Šovinističkoj farsi“, zajedno sa Tatićem; rođen u braku Jevrejina i Srpkinje, završio je 14. beogradsku gimnaziju, a 1972. diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi profesora Milenka Maričića.

Predrag Ejdus u sceni iz pozorišne predstave „Čehov je Tolstoju rekao zbogom“. Foto: Marko Todorović

Još kao mladić je 1962. postao član amaterskog pozorišta „Dadov“, ali je posle studija prešao u Narodno pozorište, u kojem je ostao sve do 1993., kada je prešao u Jugoslovensko dramsko. Iza sebe je ostavio 150 dramskih uloga, uključujući i one u više od 50 filmova i TV serija. Njegova tumačenja Osipa Mandeljštama, Borisa Godunova, Joakima Vujića, Franca Kafke, Kir Janje, njegove uloge u „Glembajevima“, „Faustu“, „Supermarketu“, „Mletačkom trgovcu“, spadaju u antologijske, pa se njegov prerani odlazak s pravom naziva nenadoknadivim gubitkom za srpsku kulturu.

Za njih dvojicu vezuje se bezbroj anegdota, koje nažalost ne možemo sve navesti. Reditelj Dejan Mijač se nekom prilikom u razgovoru sa novinarom „Blica“ prisetio jedne sa Tatićem: „Te večeri kada su nam saopštili da više nećemo igrati ’Golubnjaču’ u Srpskom narodnom pozorištu, vraćali smo se u Beograd Cveja, Tale i ja. Svi smo ćutali, nemi. Odjednom, kod mosta u Beški, Tale je zaurlao od plača. Cveja se uplašio i zaustavio automobil, to je bilo ridanje. Morali smo da ga smirujemo da možemo da nastavimo za Beograd. To je bio Tale, napunjen emocijama. On emocijama nije manipulisao.“

Sam Ejdus je nakon Tatićeve smrti ispričao ovu anegdotu: „Vraćali smo se sa turneje iz Australije i u Atini prelazimo u JAT-ov avion za Beograd. Ali avion ne poleće jer se čekaju neki VIP gosti. Stiže delegacija na čelu sa patrijarhom Pavlom. Prođu pored nas, odu napred, poleće avion, a Tale se diže i kreće. Pitam ga gde će, a on odgovara da ide da pozdravi patrijarha Pavla. Znam koliko smo popili na aerodromu, pili smo i u avionu čekajući VIP goste, molim ga da to ne radi, a on me otkačinje: ’Ćuti, ti Jevrejinu, ovo je moj patrijarh!’ A pritom je on bio ateista. Ode Tale, nije prošlo dve sekunde i vraća se. Pitam šta je bilo, a on mrtav ozbiljan odgovara: ’Izgleda da me nije prepoznao!’ I danas kad se setim kako mi to saopštava, vrištim od smeha.“

VIDEO: Odlomak iz predstave „Šovinistička farsa“ iz 1986.

Postoji i anegdota vezana za obojicu i gorepomenutu „Šovinističku farsu“, koja se na svom vrhuncu igrala širom bivše Jugoslavije i sveta (zbog toga su u prethodnoj anegdoti i bili u Australiji), i bila apsolutni hit, toliko da je izvedena čak 1.800 puta, čak i tokom rata, usred onog šovinističkog pakla u kojem je naše društvo bilo primorano da živi. Naime, u toj je predstavi Ejdus glumio Hrvata a Tatić Srbina, kao što verovatno i sami znate, pa je prvi pio gemišt a drugi špricer; međutim, šta su zapravo pili na sceni? Odgovara Tatić: „To nije bila voda! To je stvarno bilo vino. Ko bi mogao toliko vode popiti?!“

A nakon smrti Predraga Ejdusa, koji je za prijatelje bio i ostao Peca, Gordan Kičić je o svojoj saradnji sa njim u predstavi „Amadeus“, u kojoj je igrao Mocarta a Ejdus Salijerija, ispričao sledeću anegdotu o međusobnom zadirkivanju i nadimcima:

“Kakva je to bitka bila. Sve je bilo beskrajno duhovito. On je bio sarkastičan, a zapravo je tražio provokaciju, impuls, voleo je da se nadigrava. Naši likovi su baš bili u takvom odnosu. Hemija koju smo napravili tokom proba bila je neponovljiva. Uživali smo u svakoj predstavi, a on je umeo da mi kaže: ’Mali, bio si sjajan u onoj sceni gde sam ja bio genijalan’“, rekao je Kičić o tom vremenu, u kojem se Ejdus i razboleo, pa dodao: „Ali se nije predavao, i dalje smo igrali, a on bi u tefter pored proba i snimanja upisivao raspored hemoterapija kao normalni sastavni deo radnog dana. Imao je glad za životom, u pozorištu se predavao u potpunosti i bio beskrajno hrabar. Bio je bard.”

(P. L.)