Pre 64 godine ostvario san u Beogradu, sada obojio put Angeline Topić i Adriane Vilagoš do samog vrha

Najbolji atletičari planete u nedelju stavljaju tačku na prvo izdanje Ultimativnog prvenstva sveta u Budimpešti. Ispratili smo uspeh Angeline Topić i treće mesto, ali i sjajnu Adrianu Vilagoš i Luku Boškovića, koji su zauzeli peto, odnosno osmo mesto na, sada već legendarnom zdanju u glavnom gradu Mađarske.

Stadion na kojem se održava takmičenje poprimio je nekoliko oblika u poslednje tri godine, od izgradnje, o čemu smo pisali, a odnedavno nosi ime jednog od najvećih mađarskih atletičara svih vremena Đule Živockog.

Preporučujemo

Čuveni bacač kladiva, olimpijski šampion i nekadašnjiu svetski rekorder dobio je tu čast, 19 godina posle svoje smrti i tako simbolično označio sam početak puta naših atletičara do samog vrha. Njegova zaostavština u Mađarskoj je velika.

Ko je bio Đula Živocki i zbog čega je poseban?

Đula Živocki je rođen 25. februara 1937. godine u Budimpešti, a zanimljivo je da je kao dečak želeo da postane šumar. Njegov život promenile su Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. godine, kada ga je trijumf mađarskog bacača kladiva Jožefa Čermaka inspirisao da se i sam oproba u toj disciplini.

Počeci nisu bili jednostavni. Nije imao specijalizovanog trenera, pa je tehniku učio iz knjiga i uz pomoć starijeg kolege, a trenirao je čak i sa kladivom napravljenim u kućnoj radinosti. Napredovao je izuzetno brzo i već sa 19 godina postao član reprezentacije Mađarske.

Prvu veliku međunarodnu medalju osvojio je na Evropskom prvenstvu 1958. godine, kada je bio bronzani u Stokholmu, a dve godine kasnije na Olimpijskim igrama u Rimu stigao je do srebra. Evropski šampion postao je 1962. godine u glavnom gradu Jugoslavije Beogradu i tako uzeo prvo najsjajnije odličje na velikim takmičenjima. Tada je ujedno postao prvi mađarski bacač kladiva koji je prebacio granicu od 70 metara.

Jedan od najupečatljivijih delova njegove karijere usledio je pred Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine. Zbog problema sa crevima, prošao je kroz tri teške operacije, izgubio veliki broj kilograma i mesecima nije mogao normalno da trenira. Uprkos tome, uspeo je da se vrati i u Tokiju osvoji još jedno olimpijsko srebro, uz rezultat od 69,09 metara.

Foto: The Picture Art Collection / Alamy / Profimedia

Ono što mu je izmicalo u Rimu i Tokiju konačno je osvojio četiri godine kasnije. Na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. vodio je veliku borbu sa sovjetskim bacačem Romualdom Klimom. Klim je u četvrtoj seriji poveo olimpijskim rekordom od 73,28 metara, ali je Živocki već u sledećoj odgovorio hicem od 73,36 i osvojio olimpijsko zlato.

Tokom karijere dva puta je obarao svetski rekord u bacanju kladiva, a sedam puta evropski. Od 1958. do 1970. godine osvojio je 13 uzastopnih titula prvaka Mađarske, dok je nacionalni rekord držao gotovo četvrt veka. Mađarsku je predstavljao od 1956. do 1973. godine i nastupio je na četiri Olimpijske igre.

Karijeru je završio 1973. godine, ali nije napustio sport. Godinama je obavljao brojne funkcije u mađarskoj atletici i Olimpijskom komitetu, a od 1999. bio je i potpredsednik Atletskog saveza Mađarske. Proglašen je mađarskim atletičarem 20. veka, a 2004. godine dobio je i prestižno priznanje „Sportista nacije“.

Nasleđe za sva vremena

Atletika je ostala i deo njegove porodice. Njegova supruga Magdalena Komka bila je olimpijka i višestruka prvakinja Mađarske u skoku uvis, dok je njegov mlađi sin Atila Živocki ostvario veliku karijeru u desetoboju, osvojivši bronzu na Svetskom prvenstvu 2005. i srebro na Evropskom prvenstvu godinu dana kasnije.

Đula Živocki preminuo je 29. septembra 2007. godine u Budimpešti, u 71. godini, posle duge i teške bolesti.

Gotovo dve decenije nakon njegove smrti, njegovo ime našlo se na najvećoj atletskoj pozornici u Mađarskoj. Stadion na kojem je 2023. održano Svetsko prvenstvo, a na kojem se sada održava premijerno Ultimativno prvenstvo, sa pravom je dobio ime po ovoj legendi.

(Telegraf.rs)