Da li se mogla sprečiti smrt FIFA doping kontrolora pravovremenom upotrebom defibrilatora?

Foto Ilustracija: Profimedia

Verovatno sam jedan od retkih profesora sportske medicine koji smatra da studenti treba da budu upoznati sa postupkom kardiopulmonalne reanimacije (CPR) i zbog je to sastavni deo kurikuluma na Univerzitetu Singidunum. Ne znam kako je došlo do toga da se više ne insistira na učenju reanimacije kao što smo nekad učili prilikom polaganja vožnje, u Crvenom krstu, u vojsci, na fakultetu itd.

Pogotovo što je to danas više od potrebe, jer su se pojavili automatski defibrilatori koji poput vatrogasnih aparata treba da stoje na zidu i upotrebe se onda kada je neophodno, odnosno kada neko umire. Iako je praksa u velikom broju razvijenih zemalja pokazala da je stopa preživljavanja neverovatno povećana, kod nas još uvek distribucija defibrilatora na javnim mestima nije zaživela, osim možda na aerodromu. Činjenica je i da ih ni najveći sportski klubovi nemaju među svojom standardnom opremom.

Preporučujemo

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Koliko je defibrilator važan govori i oživljavanje Kristijana Eriksena u o čemu sam pisao jer je znanje dr Jensa Klajnefelda i trening CPR tima preokrenuo situaciju.

Ipak mislim da kardiopulmonalnu reanimaciju treba da znaju svi, a ne samo medicinsko i posebno trenirano osoblje. Rad koji citiram studentima je napisao Coris i sar. još 2005 godine.

Pokazano je da je defibrilator korišćen u 20% slučajeva kod sportista, 33% kod osoblja kluba i 47% kod navijača. S obzirom na prisutnost defibrilatora na terenu vreme od srčanog zastoja do šoka je bilo svega 3,4 min (dok je hitna pomoć stizala za 8,2 min). Ukupna stopa preživljavanja je bila 61%.

Foto: Shutterstock

Zašto je ovo važno? Pre svega zbog toga jer iznenadna srčana smrt ne bira samo sportiste već je mnogo češća među osobljem kluba i navijačima. Naravno, to je logično jer te dve grupe ljudi imaju mnogo više faktora rizika, stariju su, često gojazni i ne bave se fizičkom aktivnošću.

Zbog svega mnogi veliki klubovi imaju defibrilatore raspoređene svuda po stadionu i kompletno obučeno osoblje i to ne samo sportski personal, već i obezbeđenje, čistačice, ketering itd. Možda je samo meni logično, ali kada god imam mogućnost proveravam distribuciju defibrialatora. Tako sam na čuvenom Old Trafordu, stadionu Mančester Junajteda, mogao lepo da popričam sa čistačicom o defibrilaciji, jer su svi zaposleni morali da prođu kurs reanimacije i defibrilacije.

Ova bi priča opet bila teoretska da se nije desila smrt mog kolege, doping kontrolora iz Zambije, dr Džozefa Kabungua, koji je na utakmici Nigerija – Gana dobio bol u grudima i pao ispred svlačionice Nigerijskog kluba. Prema rečima Nigerijskih zvaničnika nije uspeo da stigne do bolnice, a hitna medicinske pomoć mu na samom terenu nije ukazana. Očekujemo detaljan izveštaj FIFA, ali očigledno je da treba raditi više na edukaciju ljudi po pitanju kardiopulmonalne reanimacije jer ne sme da se dogodi da se nekome ko ima srčani zastoj odmah ne ukaže pomoć.

Možda treba svemu prići tako da se licenca svih ljudi koji su na klupi veže i za obavezno polaganje CPR, što bi podrazumevalo i upotrebnu defibrialtora. Još uvek se sećam anegdote kada je kolega pao ispred klupe sa trenerima, hvatajući se za grudi i ostajući bez vazduha. Žmirkajući kroz trepavice video je zbunjenost svih, opštu pometnju, ali nikakvu akciju i otpočinjanje reanimacije. Pošto je ustao mogao je samo da konstatuje da bi bio mrtav da je zaista došlo da srčanog zastoja. Očigledno nešto treba promeniti. Kao i uvek edukacija je najbolji pristup, a pre toga shavatanje svih koji odlučuju da je to neophodno.

(Prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)