Partizan na raskrsnici: Rastanak sa Stolicom ili kockanje sa sopstvenom sudbinom

Atmosfera je dosegla tačku usijanja, Partizan je već na početku sezone ispao iz konkurencije za titulu, zbog toga je na udaru dela čelnika kluba trener Ilija Stolica, dok se i sama Uprava, posle drugog remija u prvenstvu, našla na udaru navijača.

No, da ne bude zabune, ne plaćenih batinaša, ubačenih i ove sezone na istočnu tribinu, koji sa pristalicama crno-belih nemaju nikakve veze, već vode računa o "lepom rečniku" zarad nekih drugih interesa, već grobara kojima je očito dozlogrdilo. Prioritet je svakako sudbina trenera i ona će biti rešavana tokom tekuće sedmice, jer deluje da tim iz Humske nema ni vremena ni načina da se izbavi bez problema, jer projekat sa Stolicom jednostavno nije uspeo.

Kako je počelo?

Krenućemo od suštine, bez okolišanja, svidelo se to nekome ili ne: Iliju Stolicu niko nije želeo na klupi Partizana skoro do samog dana imenovanja. Zapravo, želeo ga je samo jedan čovek i insistirao na tome taman srušio ceo sistem - predsednik Milorad Vučelić, koji je od 2017. godine i odlaska Marka Nikolića prilikom svake promene šefa stručnog štaba uvek prvo isticao Stolicu kao primarno rešenje. Smatrao je da je red da se ovoga puta ispoštuje njegova volja, koja je, verovao je, prethodnih godina bila ignorisana i tu stenu niko nije mogao da pomeri, sve i da je sam angažovan sam Sizif da je pogura.

Svi ostali, počevši od sportskog sektora do onih koji i promilima imaju udela u rukovođenju klubom iz Humske su apsolutno bili protiv Stolice, ali su na kraju pristali na truli kompromis, pristali na to da su "fotelja i d..e u njoj" nekad važniji i od obraza. Zbog mira u kući ta "knedla" ne da je progutana, nego je na silu prošla kroz grlo, a truli kompromis sada dolazi na naplatu kad je voda došla, ne do grla, nego do nosa i kad ne preti samo davljenje pojedinaca, već da cela kuća bude odneta u bujici.

Šta se zamera Iliji Stolici?

Da zanemarimo sada način (ne)rada, intenzitet treninga i ostale "tehnikalije", za koje bi verovatno bila potrebna i daleko duža i dublja analiza, opet ćemo se pozabaviti suštinom. Partizan je u novoj sezoni odigrao samo tri meča, savladao je Javor u gostima ubedljivo (4:0), a potom se potpuno raspao protiv Radničkog iz Niša (3:3), gde ga je samo sreća spasla da ne primi šest, sedam golova, dok je remi sa TSC (0:0), u kome se nije znalo ko šta igra na terenu, doneo novi gubitak bodova, realni oproštaj od trke za titulom i atmosferu linča na svim nivoima.

U Humskoj je običaj, još od mandata Sava Miloševića, da se čelnici odmah posle mečeva sastanu sa trenerom kako bi se analizirao učinak, igra, napravio i plan za budućnost i to je praksa od koje se ne odstupa. Stolici je na jednom takvom sastanku posle Radničkog iz Niša predočeno da je pogrešio sa izmenama, kada je u poluvremenu desnog beka Aleksandra Filipovića zamenio levim - Zlatanom Šehovićem, što je direktno uticalo na ishod, zamalo i poraz. Na kraju je došla i sporna izjava o VAR sistemu koji, navodno, nije radio, ali jeste o čemu svedoči i penal koji je Partizanu spasao i taj bod u 95. minutu, a koji verovatno ne bi dosudio ni neko od čelnika iz Humske da je bio u poziciji arbitra.

Slično se ponovilo i sa TSC, gde je krajnje upitan bio izbor početnog tima, pa se neko našalio da je klupa Partizana (Menig, Dijabate, Fejsa, Marković...) jača od startera, a veoma diskutabilna je bila i postavka igre u kojoj je tim celo prvo poluvreme igrao bez levog krila, gde su Bibras Natho i Patrik Andrade bili bespomoćni na 40 metara iza Rikarda, lopta se konstantno vraćala unazad, bez šuta u okvir gola rivala na domaćem stadionu, što je navijačima stvaralo mučninu u stomaku i na kraju izazvalo burne reakcije, udar na ceo klub.

Tako se, umesto najavljivanog blistavog novog početka, sa noviom trenerom, timom, došlo do početka kraja. Trener traži vreme da se kockice slože, ali u situaciji kada Partizan nema titulu punih pet, niti osvojeni trofej tri godine - takva vrsta luksuza, niti izgovora jednostavno nije moguća. Nije bila moguća ni u srećnija vremena, a kamoli sada kada gubitak jednog boda znači "mač nad glavom", a osvojenih 98 u eri Aleksandra Stanojevića - ne znači uspeh, jer ne igra se igra samo na terenu.

Šta Stolica zamera klubu?

Pored navedenog sastanka posle meča u Nišu, koji mu nije prijao, Stolica je čelnicima zamerao kašnjenje u angažovanju pojačanja, zanemarujući donekle činjenicu da je i sam, ne svojom voljom naravno, "kasnio" na svoju funkciju, jer nije bio prvi izbor kluba. Kada je to silom prilika postao, trebalo je raščistiti postojeći tim, potom i napraviti novi u saradnji sa novim trenerom, a pripreme su već bile pred vratima, jer sezona nikada ranije nije počinjela. Trener je smatrao da su se kasnije zbog napora i drugi igrači povređivali, što je samo širilo začarani krug...

Istina je da Stolica u prvoj sedmici priprema nije imao dovoljan broj igrača na raspolaganju, nije doduše imao ni kontrolne mečeve u tom periodu, ali se to nezadovoljstvo usled tima koji nije "popunjen" nekako konstantno provlačilo i stvaralo tenzičnu atmosferu, koja, sada je jasno kao dan, vuče svoje repove na početku sezone.

Šta će učiniti u Humskoj?

Pred Partizanom su dva puta i oba su jednako rizična: da već ove sedmice uruče otkaz Iliji Stolici ili mu, pak, daju još jednu šansu. U prvom slučaju klub bi imao evidentan problem da pronađe zamenu, jer je trenutak takav da bi se posla verovatno latili samo oni neafirmisani, željni dokazivanja (već se medijski guraju "čudotvorci iz Bugarske") ili treneri koji su bez posla duže vreme, u strmoglavom padu karijere, pa da pokušaju "reanimaciju" preko crno-belih.

U drugom slučaju postoji bojazan da Stolica, ako dobije priliku da nastavi posao, jednostavno neće moći da se iščupa iz "živog blata" u kome se našao, jer tim očekuju teški mečevi u Novom Pazaru i Evropi koja je krucijalna za egzistenciju kluba i svaki eventualni kiks bi doveo do potpunog kolapsa na svim nivoima.

U svakom slučaju, brak iz interesa između Ilije Stolice i Partizana je definitino oročen, pitanje je samo koliko će još trajati, odnosno koliko su još dugo dve strane spremne da trpe kompromise. Trule kompromise.

(Z. Ivković)