Drama na Marakani: Boško Đurovski se srušio dok je držao oproštajni govor za Dejana Milovanovića

Boško ljubimče tvojih delija, Srbine iz Makedonije iz Tetoba grada ko je normalan shvatiće te. Ti si veliki čovek i fudbaler bio. Emocije su učinile svoje. Jak si ti i teže si situacije prevazilazio.Srećno i živ bio Boško majstore.🙏🙏🙏🙏🙏💯💯💯💯 👍👍👍👏👏👏👏😀🥰🥰🥰🥰

Gospode veliki boze 😢 😢 😢 😢 😢 tugo

Primetio sam odmah posle smrti Milovanovica da je Bosko bio jako emotivan.Iznenadjenje je da jedam sportista i profesionalac bude tako slab,verovatno su lićne emocije ili zdravstveni razlozi uzrokovali to.Ipak svi smo samo ljudi.

Bosko je moj skolski drug,bili smo zajedno u internatu ,.Stevan Colovic , Beograd.1978do 1981godine, zelim nu brz oporavak.

То је наш емотивни Бошко, момче во Тетово које цел живот волеше своју Звезду... Његово добро срце јужњака тешко подноси овај бол свих нас због прераног одласка нашег вољеног Декија... Па дааа, овакве појаве су типичне за културе где је снажно изражен култ пијететизма према мртвима, а православље је у томе готово непревазиђено у свету, напросто, зато што је такло топло, мекано и души пријемчиво.... Сећам се, кад сам као матурант писао мој матурски рад о Достојевском, у литератури сам наишао на детаље са сахране великог Фјодора, фебруара 1881-е године: људи су падали у несвест жалећи због губитка.... Раних двехиљадитих слушао сам од пријатеља у “грчком кварту”, око Денфорт авеније, у Торонту, како многи Ирачани на православним сахранама плачу, наричу, жале и падају у несвест због узбуђења у болу... А прочитавши ову вест о нашем добром Болету во Раотинце, сетих се, неминовно, каква се драма одиграла и са нашим легендарним голманом Милошем Шошкићем - Шолетом, кад су се људи почели окупљати у просторијама “Партизана”, на вест да је трагично страдао тамо, код надвожњака, на оној земунској киши, у свом “пежоу”, незаборавни и тако живота пуни Драган Манце. И нашем Шолету је озбиљно позлило, а имао је срчане проблеме, тада, већ, у неким годинама... Наш племенити косовски Црногорац (по Коминтерни, по мени, Србин родом од српске Спарте...), топао и осетљив, као ови које испраћамо и ови који толико жале... Наш Бошко, човек који ће као неукаљан великан имати своје место у летописима Звезде остаје ту, међу нама, да нас подсећа на све своје велике битке у дресу Звезде, као на љубав својих сународника према Србији и, последично, многобројних македонских фудбалера према Звезди... У временима испред нас требаћемо једни другима и зато, кад се ова обострана љубав, већ, помиње, нека остане тако!

Ne daj se BOSKO Legendo!