Gracias, Leo

Lionel Mesi nije uspeo da režira „poslednji ples“ u svom stilu. Nestvarna Španija, predvođena Luisom de la Fuenteom, zasluženo je podigla trofej. Primila je samo jedan gol do finala, a u najvećoj utakmici Mundijala demonstrirala je snagu protiv izgubljenih Gaučosa. Ni Leo nije bio na svom prepoznatljivom nivou, ali to mu niko neće zameriti. Jednostavno, od Argentine je sa svojim ratnicima napravio veliku fudbalsku priču, koja je na kraju ipak naletela na svoju kobnu santu leda.

Nekoliko reči o najvećem svih vremena…

Preporučujemo

Na Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku proslavio je 39. rođendan. Četiri godine ranije, u Kataru, pokorio je planetu.

Još tada su kružile priče kako bi trebalo da se oprosti, da nema više šta da dokazuje i da je ispunio svoj najveći san. Ali Mesi nije igrao zbog dokazivanja. Njegovi snovi bili su odavno ostvareni. Ovo nije bila priča o ličnoj potvrdi, već o čistoj ljubavi prema svojoj zemlji. Dobro, tu je i ono što ga je pratilo od prvog dana - neverovatan talenat.

Na velikoj sceni ostavio je trag koji će teško biti ponovljen. Postizao je golove, asistirao, preuzimao odgovornost kada je bilo najteže i vodio Gaučose kroz najteže utakmice. Dok mnogi fudbaleri u njegovim godinama imaju koje kilo viška, pojave se tek povremeno na stadionu i odavno su u penziji, Lionel Mesi je i dalje jedan od najboljih fudbalera sveta.

Foto: Tanjug/AP

Pre četiri godine se u Kataru popeo na vrh fudbalskog Olimpa. Sa Argentinom je osvojio ono što je najviše čekao i učvrstio mesto među “besmrtnicima” ovog sporta. Ali ni tada nije prestao da igra, nastavio je iz ljubavi prema fudbalu i prema dresu koji za njega znači mnogo više od obične majice i tamo nekog broja.

Verovatno je ovo bio poslednji put da smo ga gledali u dresu Argentine, pa je zato red zahvaliti mu se. Sigurno je da će isto učiniti i cela zemlja kada odluči da je kraj, kada poslednji put okači kopačke o klin. U Argentini je postao više od fudbalera, a njegov odnos sa nacijom zauvek će biti deo fudbalske istorije. Čak je uspeo da dostigne i legendarni simbol u vidu Dijega Armanda Maradone, te je stao rame uz rame sa njim.

Mnogi se pitaju šta bi bilo da je te 2016. godine „zbogom“ bilo trajno. Možda ne bismo gledali Argentinu u završnicama velikih takmičenja, bar ne ovakvu. Cela reprezentacija nikada nije krila da igra za svog kapitena. Setimo se tih sušnih godina - poraza u finalu Svetskog prvenstva, dva izgubljena finala Kopa Amerike, suza i oproštaja.

Sada je slika potpuno drugačija. Argentina je 2022. godine osvojila Svetsko prvenstvo, toliko dugo čekano. Mesi je bio najbolji igrač turnira, iako je već tada u nogama imao 35 godina. Prethodno je pokorila Južnu Ameriku, a isto je učinila i 2024. godine. Okret za 180 stepeni i odlazak u večnost. Argentina je postala moćna, a na čelu povorke ponovo je bio Leo Mesi.

Foto: AP/Tanjug

Osam Zlatnih lopti, Svetsko prvenstvo, dve Kopa Amerike, brojni rekordi i bezbroj trenutaka koji će ostati zauvek zapisani. Šta reći za fudbalera koji je promenio način na koji gledamo ovu igru? Da se barem na jedan dan manemo čuvenih debata i zahvalimo se Leu Mesiju što je živeo i terao loptu u naše vreme.

Prepričavaće se sinovima i unucima, sa dozom sete i suzom u oku. Jer svako ko voli i prati fudbal zna šta je Mesi dao ovom sportu. Ne mogu ni reči, ni bilo koja statistika da opišu i objasne sve što je uradio tokom karijere.

Zato se vratimo u 2004. godinu - asistencija Ronaldinja i prvi gol. Zatim 2006. i prva Liga šampiona, 2009. i prva Zlatna lopta, bezbroj trofeja, zlatnih kopački, rekorda i istorije. Ali pre svega - talenat, gracioznost, posvećenost i magija. To je Lionel Mesi.

Hvala ti, Leo.

(Telegraf.rs)