Jasmina je prva dama trener Radničkog, osvojila i istorijsku titulu: "Rukomet ne može da se igra bez emocije"

Nešto malo više od jedne decenije prošlo je od trenutka kada je Ženski rukometni klub Radnički iz Kragujevca osvojio titulu šampiona u Superligi Srbije, što je ujedno bio i najveći uspeh u istoriji ovog tima.

Nova jesen donela je i novu energiju u dvoranu "Jezero" u Kragujevcu, gde se ponovo sanja o povratku među najbolje timove Srbije. Radnički iz Kragujevca trenutno je deo drugog ranga takmičenja i nalazi se u samom vrhu tabele posle pet odigranih utakmica sa četiri pobede i samo jednim porazom.

Preporučujemo

Uz veoma mlad tim pun sjajnih devojaka spremnih na vredan rad i odricanja ističe se i jedno veoma važno ime. Nakon što je bila dugogodišnji kapiten Radničkog sa kojim je ujedno i ostvarila veliki uspeh i osvojila titulu šampiona Srbije, Jasmina Kolak odlučila je da posle igračke karijere prihvati trenerski poziv i da postane šef stručnog štaba kragujevačkog tima.

Ekipa Telegrafa ove sedmice boravila je u Kragujevcu, gde je imala prilike da razgovara sa Jasminom Kolak o Radničkom, trenerskom poslu, da li je lakše biti na terenu ili pored njega, ali i ambicijama samog kluba u nastavku sezone.

• Posle toliko godina provedenih u Radničkom iz Kragujevca, šta za Vas znači ovaj klub?

- Pre svega želim da vam se zahvalim što ste došli kod nas, to je nekako i potvrda našeg dobrog rada, čim ste obratili pažnju i na nas. Za mene ovaj klub znači zbog toga što pre svega imam dobre uspomene. Dosta godina sam provela ovde, prvo igrajući, a osvojili smo i prvenstvo 2013. godine. Kažem, puno prijateljstava, ovde sam sada osnovala i porodicu, tako da sve se nekako uklopilo.

• Pored uspešnih fudbalskih, košarkaških, vaterpolo i odbojkaških sekcija, Radnički ima i uspešnu rukometnu sekciju. Kako je uopšte baviti se ovim sportom u Kragujevcu?

- Rukomet važi za grublji sport, ali ja kao neko ko se bavio toliko dugo, ne bih se složila sa time. Smatram da rukometom se mogu baviti samo inteligentni, kreativni ljudi i ljudi sa puno emocija. Ovaj naš sport ne može da se igra bez emocija, ona je nekako presudna.

• Postali ste prva dama trener Radničkog i to baš na desetogodišnjicu od osvajanja titule u Superligi Srbije. Koliko Vam je to značilo?

- Pa iskreno da kažem, nisam to očekivala, bilo je to iznenađenje za mene. Nisam čak ni imala taj podatak da sam prvi ženski trener, ali je sigurno velika čast posebno u tako velikom klubu gde je organizacija na vrhunskom nivou, gde dugo godina se ljudi uspešno bave ovim poslom, tako da baš sam srećna i ponosna sam i na sebe i na devojke koje treniram.

Foto: Telegraf.rs

• Radnički se trenutno nalazi u vrhu tabele drugog ranga takmičenja. Da li ste zadovoljni kako devojke treniraju i rezultatima do sada?

- Moram da kažem da je sa devojkama lepo raditi, gde se ponovo osvrćem na tu emociju, jer dame su dosta emotivne. Inspirativno je raditi sa njima, moram da kažem da sve ovo što sam postigla, što sam postigla kao trener, ništa ne bi bilo bez njih. One su stvarno fantastične, sve što kažem one žele da urade, željne su znanja, željne su da uče, da napreduju i to je jako bitno.

• Kada smo pomenuli emocije, kako ih treba iskontrolisati u svlačionici i koja je tu Vaša uloga?

- Pa kako da kažem, ne smirujem ih ja, ali smo napravili tako lepu fuziju i radimo kao tim, sve probleme koje imamo rešavamo zajedno. Imamo često sastanke, vrlo često i pred utakmicu. Naš cilj jeste da damo u svakom trenutku sve od sebe. Sada, da li će to biti dovoljno za pobedu ili ne, to uvek vidimo posle utakmice, ali nam je onda lakše kada damo sve od sebe, jer onda znamo na čemu treba da radimo narednih nedelja.

• Da li možda možemo ponovo da očekujemo Radnički i u Superligi? Ekipa je startovala sa četiri pobede i samo jedan poraz.

- Iskreno, mi imamo jako mlad tim. Devojke su predvođene igračicama iz Kragujevca. Naše ambicije su da se izborimo za Superligu. Mislim da to ove devojke mogu i mislim da su pokazale i dokazale za ovih četiri do pet utakmica da možemo da budemo u samom vrhu, kao što jesmo. Takmičenje je dugo, ima još dosta da se igra, ali sigurno da negde razmišljamo o tome, da imamo te ambicije i nadam se da će se te kockice složiti, ali videćemo, sve zavisi od pre svega našeg rada i ja to stalno pričam devojkama da sve zavisi od nas.

• Da li uopšte kod mlađih generacija i devojčica postoji interesovanje za bavljenje rukometom?

- Možda negde u prethodnim godinama to nije bio slučaj, ali moram da kažem da se uprava kluba jako trudi da često radi promocije u školama, promocije rukometa uopšte i poslednjih godina stvarno ima dosta dece u SPD Radnički. Dokaz je i taj što mi u svim mlađim selekcijama mi imamo ekipu, što se nije desilo baš zaista dugo vremena. U svakoj selekciji imamo predstavnika, i u muškoj i u ženskoj, ne samo kod devojaka.

• Da li očekujete da će neka od devojaka iz Radničkog u budućnosti biti deo našeg seniorskog tima?

- Naravno da vidim, mislim da ove devojke mogu da budu konkurentne za to. Mislim da im isto tako treba malo vremena. Imamo Zoricu Ranković koja je u juniorskoj reprezentaciji. Ako devojke nastave da rade kako su radile od kako sam ja sa njima, imaćemo i bar dve devojke u seniorskoj reprezentaciji.

Foto: Telegraf.rs

• Da li je lakše biti igrač na terenu ili biti trener pored njega posle svih ovih godina karijere?

- To je tako jednostavno pitanje, mnogo je lakše biti igrač. Najlakše je biti igrač, jer imate loptu u rukama i vi radite ono sa njom šta hoćete. Ovako je dosta teže, treba puno živaca, ali sa druge strane kada te devojke urade nešto što ste radili na treningu, što ste im pokazivali, to je negde, ja često pričam, da su one moja produžena ruka, da sam ja ponosna na njih, kao da sam ja to uradila.

• A da li biste za sebe rekli da ste strog trener ili devojkama ipak oprostite poneku grešku?

- Pa ja bih rekla da im oprostim grešku, ali bi one sigurno rekle da sam strog trener.

• Da li imate poruku za navijače kako bi došli i bodrili mladi tim koji vodite u Prvoj ligi?

- Negde nam je to i primarni cilj, da vratimo publiku na tribine. Kada smo osvojili prvenstvo 2013. godine, igrali smo pred punim tribinama navijača, bili su tu i Crveni Đavoli i stalno pričam devojkama koliko je tek to posebna emocija i koliko je lepo igrati pred punim tribinama, ali da publika traži borbenost, da vidi na terenu želju i ako budemo igrali taj brz, moderan rukomet sa puno borbenosti i želje, sigurno ćemo uspeti da vratimo navijače na tribine.

• Za kraj, da li je ta 2013. godina ujedno i najlepša uspomena koju ste doživeli u karijeri?

- Sigurno, bilo je tu naravno puno klubova i lepih uspomena, ali što se tiče Kragujevca to je sigurno 2013. godina i godina kada sam prestala da se bavim rukometom, tada smo bili vicešampioni. Bili smo blizu da osvojimo i to je isto bila jedna od meni lepših uspomena.

(Telegraf.rs)