"MORAMO DA ŽURIMO, JER ONI DOLAZE": Potresno svedočanstvo Jelene Kulović, žrtve "OLUJE"!

Jelena Kulović, jedna je od svedoka hrvatske vojno - policijske akcije “Oluja”, tokom koje je napustila svoje seoce u koje se doselila sa porodicom kada je počeo rat. Posle samo četiri godine, napušta i njega, i to zbog progona Srba iz Hrvatske 1995. godine, i dolazi u Beograd. O svom iskustvu Jelena piše na svom blogu jelenakulovic.wordpress.com.

Preporučujemo

 PARASTOSOM i polaganjem venaca obeležen DAN SEĆANJA na stradale i prognane Srbe! (FOTO)

Prenosimo vam njen tekst u celosti:

"Četvrti avgust 1995. osvanuo je kao sunčan i topao dan. Sećam se da sam ujutro obukla neke stare, čudne farmerke sa belim štraftama i plavu košulju kratkih rukava. Na stopalima – žute espadrile. Bila sam prilično zadovoljna što niko od starijih nije primetio da sam navukla taj dugo željeni par obuće, tek onako, bez posebne prilike. U kosi mala plastična zelena šnala u obliku leptira. Kao i svakog drugog jutra, poslednje četiri godine, prešla sam par koraka preko uskog, dotrajalog asfalta i ušla u đedovo dvorište. Baba je već odavno bila u avliji, upravo se spremala da još jednoj kokoški „zavrne“ šiju, jer valjalo je spremiti ručak za punu kuću čeljadi. Instinktivno sam prišla da, po ko zna koji put, pogledam taj mučan čin. Par kapljica krvi završilo je na mojim pantalonama. Pogledale smo se i nekako krišom osmehnule – nikom ništa, opraće se.

DA SE IDENTIFIKUJU I KAZNE POČINIOCI: Protestna nota zbog paljenja srpske zastave u Kninu

U našem zaseoku je velika gužva. Četvrta godina mučnog rata besni u Krajini. Rođaci i meštani iz udaljenih delova sela, motaju se po putu zajedno sa vojskom. Gomila traktora i raznih prikolica. Mirno je posle par paklenih noći kada su se razlegali jauci i čula jaka paljba. Čujem kako poneko od starijih kaže da su ONI jako blizu, da svakog časa mogu doći i sve nas potamaniti. Nije mi jasno. Ja razmišljam o tome kako je sutra svadba kod jedne rođake u selu. I koliko silno hoću da idem, ali me nešto niko ne konstatuje. Neka, mislim se. Još ranije sam odabrala haljinu i sandale koje su mi odavno male. Čisto da me ne uhvate nespremnu.

Josipović zgrožen "zloupotrebom proslave" u Kninu

Foto: Profimedia/AFP

Kada je koji mesec ranije „pala“ Zapadna Slavonija, baba i ja smo mudro razmatrale opciju kako bi, ako dođe do situacije „stani-pani“, valjalo da odemo kod moje druge babe u šumu. Kaže, tako se radilo za vreme Drugog svetskog rata. Ma, nema šanse da nas bilo ko pronađe tamo. Zato sam na vreme brižljivo odabrala stvari za svadbu, a onda sortirala i spakovala u jedan najlonski džak svu svoju letnju odeću, tri knjige Branka Ćopića koje sam pozjamila iz biblioteke (ne daj Bože njih da izgubim), sve pismene zadatke, mirišljave papiriće i sličice koje smo razmenjivali u školi. Da mi se nađu, ako zatreba. Da budem spremna za taj zbeg. I ubacila džak u gepek automobila. Za svaki slučaj i jedinu igračku. Barbiku. Nije da mi je tada više bila zanimljiva, imala sam punih dvanaest godina, ali poučena prethodnim iskustvom iz leta 1991. kad sam došla u selo na samo deset dana, a onda u istom završila naredne četiri godine zbog rata, ovaj put nisam se dala prevariti da me neko ubedi da sve igračke ostavim na sigurnom. A ne, nema šanse. Jok. Ova ide sa mnom u šumu.

DOLIJALI KNINSKI HULIGANI: Uhapšeni Hrvati koji su palili srpsku trobojku

Iz misli me je prenuo zvuk granate. Jedna, druga, treća… Sa terase gledam komade zemlje koji lete u vazduh. Mislim se, da li će večeras biti struje, baš je važna epizoda serije „Santa Barbara“ koju svi hipnotisano pratimo već 4 godine na HTV-u, doduše kad nam se posreći… Ništa, idem da zalijem cveće na terasi. Konačno sam je celu popunila. Umesto saksija, konzerve od hrane iz UNHCR-a. To mi je nekako baš drago, sve su ujednačne, jer sam poskidala etikete. I prvi put mi je procvetao kaktus. Onda odlazim do svog omiljenog drveta. Iskrivljeno stablo jabuke iza stare kuće. Volim da mislim da se iskrivilo od toga što sam se uvek u trku penjala pod njegove krošnje. Volim baš tu da sedim i ne mislim ni o čemu. Ali ovaj put me ometa neko zujanje. Kažu, snimaju nas iz vazduha. Ma, ne verujem da je to moguće kad se ništa ne vidi. Evo, gledam, i ništa!

Izjava hrvatske predsednice bezobrazluk: OVAKO JE DAČIĆ ODGOVORIO KOLINDI NA IZJAVU O OLUJI

Vidim da neka vozila kreću napred. Starci povijenih leđa, uplakane žene i deca razgoračenih očiju koja odskaču u trošnim prikolicama. I odjednom se stapa sve u neku mrlju dok odzvanjaju jecaji. Pitam se, gde idu ovi ljudi…Kroz par trenutaka čujem majku kako me doziva i viče da moramo da krenemo. ONI dolaze. Stojim ukopana u dvorištu. Čujem da baba i đed govore da idemo i da će oni ostati da vide šta će biti. Tu je, kažu, traktor, imaju čime da dođu. Vidim svog četrnaestogodišnjeg brata koji pali očev automobil i majku koja je obukla rasparen komplet. Nije mi jasno zašto je spojila žuto i ljubičasto. Ne znam gde mi je otac i da li je živ u tom trenutku, tamo na „nekom položaju“. Još par milisekundi žmurim i pokušavam da uhvatim dah. Vrelina avgustovskog sunca peče me po licu. Osećam da mi se znoje dlanovi i pokušavam da pogledom obuhvatim sve oko sebe. Teškim korakom prelazim put i ulazim u automobil. Samo što smo krenuli, vidim babu kao trči i daje mi u ruke mali kasetofon pink boje, a majci hleb i suvo meso. Ljudi su krenuli da viču da ne pravimo zastoj. Kilometarska kolona je već napravljena, moramo da žurimo, jer ONI dolaze…

Foto: Profimedia/Corbis

Poslednji okret i vidim kako mi u pogledu nestaje ono što je poslednje četiri godine bio moj dom. Kroz glavu mi prolaze misli kako sam ga prve tri godine mrzela iz dubine duše. I koliko sam bila nesrećna što mi je sa osam godina oduzeto pravo da živim u gradu u kome sam rođena i odrasla, da spavam na svom krevetu, da idem u školu sa svojim drugarima, da nosim svoje stvari, da se igram na livadi ispred zgrade. Mrzela sam miris sela i sve što je u njemu. I to što sam pešačila do škole prvo 2, a onda 8 kilometara u jednom pravcu. I što sam toliko puta pala dok sam vozila neispravan bicikl. I što sam učila pod svećom. I što sam morala da brinem o životinjama. I što sam išla ponekada na njivu. I to što sam često bila željna toliko stvari…

HRVATI SPALJUJU SRPSKU ZASTAVU U SRCU KNINA: Vesele se dok gori trobojka! (VIDEO)

A onda sam pomislila na sva ona draga seoska lica koja su prošla kroz moj život tih teških godina. Ljude koji su se radovali mojim peticama, lečili ranjava kolena, pevali i igrali karte u dugim zimskim noćima pod svetlošću uljanih lampi. One koji su grlili svojim žuljevitim rukama i pričali najzanimljivije priče. Pomislila sam na sve one koje ne znam da li ću više ikada videti. Stegnula sam plastični krst koji je visio na improvizovanom lančiću od parčeta tkanine oko mog vrata. Pogledala u brata koji je u sekundi morao da odraste pokušavajući da izbegne sudare sa drugim vozilima. Shvatila da su on i majka ubacili samo par svojih stvari i da nemamo ni kap vode. I da smo zauvek pošli putem bez povratka.

U veliki Beograd stigli smo dva dana kasnije. Pomilovala sam prljavim rukama osušene kapi one krvi na svojim farmerkama. Znala sam da nova borba tek počinje.

Pogledajte presek vesti koje su obeležile dan:

(Telegraf.rs)