Svako jutro pijemo kafu s njim kao da je tu: Lidija i Siniša izgubili sina na Savi, 3 godine se bore za pravdu

Skoro tri godine je prošlo od tragedije koja je potresla Srbiju. U mestu Provo, na reci Savi, 10. jula 2022. godine došlo je do prevrtanja čamca, što je rezultiralo smrću dvojice prijatelja - Filipa Lovčevića (29) i Aleksandra Markovića (29) iz Takova kod Uba. Nemanja Leontijević spomenutim čamcem upravljao je bez dozvole. Tela dvojice poginulih mladića pronađena su tek dva dana kasnije. Posle gotovo tri godine počelo je suđenje Nemanji Leontijeviću. O tragediji koja je zadesila porodicu Lovčević, pravnoj borbi i početku sudskog procesa, za Telegraf.rs govori Lidija Lovčević, majka Filipa koji je tragično nastradao.

- Posle suđenja na kom sam svedočila nisam spavala celu noć, nisam mogla nikako. Suđenje je počelo pre mesec dana. Mi smo, u svoj našoj muci insistirali na tome da to krene. Išli smo u Sremsku Mitrovicu, uzimali smo kopije predmeta. Tek pre mesec dana je krenulo, a mi smo morali da uzmemo advokata da be to krenulo kako treba. Nemanja Leontijević je na prvom ročištu rekao da nije kriv. Da je rekao bilo šta - da se kaje, da je pogrešio, pa da to ide u nekom drugom smeru... - kaže za Telegraf.rs majka nastradalog Filipa Lidija Lovčević.

Preporučujemo

Kako objašnjava, nadležno je najpre bilo tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici jer su tela Filipa Lovčevića i njegovog prijatelja Aleksandra Markovića, dva dana nakon što je čamac potonuo, pronađena na području sela Kupinovo u opštini Pećinci, koja je u nadležnosti policije i tužilaštva Sremske Mitrovice. Pretmet je, naposletku, završio u Osnovnom sudu u Šapcu.

- Mi samo tražimo istinu, ništa drugo. Nama naše dete niko ne može da vrati. On je bio dečko koji je bio jako dobar, porodičan čovek. Sve se to raspalo nakon što je nastradao. Nas dvoje smo sami. Držao je firmu, imao je deset svojih radnika, radili su... Sada je sve mnogo drugačije. Potraga za njima je trajala dva dana. Ni danas ne mogu da se smirim, da dođem sebi zbog toga. Mi najbolje znamo kako je. Prošlo je 35 meseci, a bol je ista kao prvog dana. I dalje svako jutro pijemo kafu sa njim, kao da je tu. Zamišljam kao da će da dođe od nekud. Ne mogu da se pomirim sa tim. To je najjača bol koja postoji. Imaš svoje dete, odgajaš ga od dva-tri kilograma i na kraju ga više nemaš. Šta ostaje onda? Večita tuga i patnja - kroz suze priča Lidija.

Vreme, kaže, ne donosi olakšanje. Smrt sina je njenom suprugu i njoj ostavila je rane koje nikada ne zarastaju.

- Ja sam tog dana čuvala unuka koji je imao četiri mececa, a unuka je bila u Surčinu kod prijatelja. Meni su tek uveče javili šta se dogodilo, nisam mogla da verujem da je to moglo da se desi. Nisam bila svesna, sve me je stiglo kasnije. Sav stres se vremenom odrazio i na psihičko i na fizičko zdravlje. Htela sam da sve ovo krene, da moje dete ne bude zaboravljeno. Moje dete nije ničija igračka. Mora da ima krivac, mora da se zna da niko ne može da vozi bilo čamac, bilo automobil, bez vozačke dozvole i opreme - dodaje majka.

Objašnjava da Nemanja Leontijević nije imao dozvolu za upravljanje čamcem, niti odgovarajuću opremu za izlazak na reku. Ističe da čamac nije bio njegov, već da ga je pozajmio, ali da je taj čamac pozajmljivao i ranije. Takođe je čamcem upravljao pod dejstvom alkohola. Bez dozvole je, ističe, godinama vozio i automobil. Na jučerašnjem suđenju njen suptug je istakao tu činjenicu, a Nemanja Leontijević i njegov advokat priložli su vozačku dozvolu koju je dobio pre nešto manje od mesec dana, 16. maja.

"Da nisu nastradali oni, nastradala bi deca"

- Ne može tako da se radi, bez razmišljanja. Moj sin je kriv što je uopšte ušao u taj čamac, što je, ne razmišljajući, stavio svoj život u opasnost, ali je odgovoran onaj ko je vozač. Nije kriv ni onaj koji je seo u automobil, kada se nešto dogodi, kriv je onaj ko je vozio. Ja ne kažem da je on njih namerno ubio, ali ne možeš da se, posle svega, ponašaš tako neodgovorno i bezobrazno. Videli su da je čamac bio prljav, da je bio mokar. Što je najgore, u drugom krugu je trebalo da idu deca. Da nisu oni nastradali, nastradala bi deca - priča Lidija.

Kako ističe, za skoro tri godine, koliko njihovog sina nema, Nemanja Leontijević, njegova porodica, niti bilo ko drugi nije došao da pita da li su dobro, da li im nešto fali ili im je nešto potrebno. Kad čoveka snađe muka i nevolja, kaže, nigde nikog nema i tada se vidi ko su pravi prijatelji. Dovoljno je, napominje, jedno "kako si", pitanje kako su Filipova deca, kako odrastaju bez oca.

- On je svima nama bio oslonac za sve. I odjednom ostaneš skoro bez ičega. I danas mi je teško da govorim o tome. To su stvari koje ja preživljavam svaki dan. Mnogo je teško živeti sa tim. Čekam ga, kao da je živ. I kada odem na groblje, ja ne zamišljam njega da je on tamo. Tri godine čekam, kao da će od nekud da se pojavi. To je jače od mene. To nikada ne može da se prihvati, čovek ne može da se pomiri sa tim. Počela sam i knjigu da pišem o njemu, ima tu mnogo teških stvari koje treba da napišem. Želim da to sutra ostane njegovoj deci, da znaju kako im je otac nastradao i kroz šta smo sve prošli. To ne sme i ne može da se zaboravi - ističe Filipova majka.

Napominje da se, posle tragedije koja je zadesila njenu porodicu, desilo mnogo sličnih slučajeva. Lidiji i Siniši nije jasno zbog čega reke nisu dovoljno obezbeđene. Na mestu pogibije svog sina postavili su spomen-ploču u sećanje na njega, ali i da drugima služi kao upozorenje na ono što može da se desi ukoliko nisu dovoljno pažljivi.

Na naredno suđenje treba da budu pozvani svedoci. Porodica se nada da će sudski postupak da prođe u najboljem redu. Traže samo istinu i pravdu.

- Mi nećemo odustati, ići ćemo do kraja. Ne mogu da dozvolim sebi da odustanem, moj sin to nije zaslužio. Filip je ipak za mene bio nešto veliko u životu i ne možemo ta pređemo preko toga ni zbog nas, a ni zbog njegove dece. Njegova deca su imala oca, sada ga nemaju. Njegova ćerka pati, ona je i tada znala mnogo stvari, sada sve još bolje razume. Sin je imao četiri meseca, bio je suviše mali, on ne zna, ali će pitati za oca i pita već i sada. Nama ne treba nikakav novac, ništa ne može da nam vrati dete, želimo samo pravdu. Sve bismo dali da bilo šta može da nam ga vrati - zaključuje Lidija.

Kako objašnjava punomoćnici oštećenih advokati Nemanja Govedarica i Marija Janković, neposredno nakon pogibije dvojice mladića, Više javno tužilaštvo u Šapcu je otpočelo postupanje u ovom predmetu, ali je 8. septembra 2022. godine isto podnelo predlog za rešavanje sukoba mesne nadležnosti Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, koje se tek 20. septembra iste godine izjasnilo po istom, utvrdivši da je mesno nadležno Više javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici jer se tragedija dogodila na levoj obali reke Save, za koju je mesno nadležna upravo Sremska Mitrovica.

Kako navode, tu nije bio kraj sukobu oko nadležnosti jer je Više javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici 7. avgusta 2024. godine, gotovo dve godine nakon nesreće u kojoj su poginuli mladići, podiglo optužni predlog i dostavilo ga u tom trenutku nadležnom Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Međutim, taj sud se samo šest dana kasnije, 13. avgusta, oglasio mesno nenadležnim i predmet ustupio Osnovnom sudu u Šapcu, pred kojim je tek u aprilu ove godine počelo suđenje Nemanji Leontijeviću.

(Telegraf.rs)