Kroz Vukovar bez predrasuda: Grad je lep, ljudi prijatni, a ožiljci vidljivi, u srpskoj crkvi bilo je slavlje

"Nekad sam željna videti male klince, da čujem samo glas, nema ni mačke da 'oda. Ja gledam, sami budemo, sve zatvoreno, bože, jedino da umrem!"

Ovo je priča jedne Srpkinje iz Vukovara, Ane Tadić, koju smo zatekli u porti Crkve svetog Nikole u ovom gradu, gde je toplog nedeljnog dana 22. maja bila organizovana gozba, molitva i proslava crkvene slave.

Lepa slika - crkveno dvorište puno vernika, deca su se igrala, odrasli gostili i razgovarali. Kažu, prvi put se toliko vernika okupilo o crkvenoj slavi. Nema tenzija u porti ove crkve, a velikim slovima ispisano je "Sveti oče Nikolaje, moli boga za nas!". U svom gradu i u svojoj crkvi ovi ljudi održavaju svoju zajednicu. Ali, svima je teško, i to nema veze s tim da li je neko Hrvat, Srbin, Slovak ili Rusin. Jer, Vukovar je mali grad i sve je stariji. Ratne nedaće, mržnja i strah za goli život su iza građana Vukovara, ali došlo je vreme kada se brinu za opstanak grada, gledajući ožiljke sukoba koji nikada nije morao da se dogodi...

Pošli smo u Vukovar, grad čije ime je sinonim za jedan od najtežih sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali bez predrasuda. Hteli smo da upoznamo Vukovar danas, grad koji je na prvi pogled zaista šarmantan, miran, prepun lepih građevina i u velikoj meri obnovljen, čist i otvoren. Mesto koje se nalazi na svega tri sata od Beograda može biti odlična destinacija za izlet,  a poseban razlog za posetu može biti i taj što su značajan deo istorije ovog grada ispisali upravo Srbi. Mi smo želeli da ove podele ostavimo po strani i prošetamo se ulicama grada, popijemo kafu i sretnemo se oči u oči s običnim ljudima kojima na čelu ne piše nacionalnost.

Čistoća grada i činjenica da nijedan grafit mržnje nismo zatekli, otvorenost ljudi za razgovor kojima nije zasmetao "beogradski" naglasak, pokazali su nam da su se mnoge stvari promenile. Ožiljci, oni postoje, i dugo će ostati. Podele su prirodna stvar kada dva naroda dele jedan prostor, ali i one su počele da omekšavaju, pričaju naši sagovornici.

Ipak, prvi naš utisak jeste bio da su ulice prazne. Ana je možda preuveličala svoju tugu za nekada mnogo življim i propseritetnim gradom, ali da mladi odlaze, ne mora da vam kaže nijedan starac, to i sami vidite.

Prazni trg učinile su življe samo grupice turista, kao što su bili biciklisti iz Gospića. Srbe je, pak, na taj dan okupila crkvena slava, a da je porta bila puna ljudi i da se nešto slavi i nas je iznenadilo. Pomislili smo da je, možda, nečija svadba, zaboravljajući na praznik.

Tu smo priliku iskoristili i da sa njima popričamo o životu u gradu.

- Praznik objedinjuje srpski narod ovde u Vukovaru. Malo je neobično, pošto je crno slovo, a mi smo svi navikli oko crvenog slova da se okupljamo, ali opet, božja promisao je uvek nedokučiva. Drago mi je što vidim da smo ovde u centru grada, u Gradu Vukovaru, u Republici Hrvatskoj, narod se već navikao na to da se mi kao pravoslavni Srbi okupljamo ovde na ovaj dan. Tako da vidite, nema ni policije, da se nešto čuje, ne postoji neka tenzija, jedan sasvim normalan, bogoudan dan. Kada je grad prazan,onda teško da možemo da se nadamo da će biti bolje, jer s kime će biti bolje, ali mi ne posustajemo, to ima sve svoje razloge, možda će buduće generacije hteti ostati ovde i graditi i raditi na sebi. Ne treba puno da se zaključi da je grad stvarno prazan i da ljudi zaista masovno odlaze za boljim životom. E sad, kolko smo mi sposobni da od ovog grada napravimo ono što je bilo, to će vreme pokazati - priča nam veroučitelj Ljubomir Abadžić.

Kaže, ljudi su se okrenuli jedni drugima u najtežim vremenima.

- Više se ne primećuje, hvala Bogu, to da se ljudi dele gde će ko, u koji lokal otići. Potpuno svejedno, kafa je kafa, sok je sok. Po meni, ja sam je osetio prošle godine, za vreme kovida, verovali ili ne, ja sam to tako shvatio i osetio, jer se videlo šta je važno, a to je život čoveka i zdravlje i onda sve ostalo stavili po margini. I onda je počelo narod da shvati da ne treba da troši vreme na stvari koje ne donose ništa dobro - priča Abadžić.

Ljudi, kada ih pitate kako se žive, odmahuju rukom. Teška je to tema. "Nije baš pogodno pitanje", kaže jedna godpođa.

- Živi se teško, kao i svuda, nema nikakve razlike: Vukovar, Zagreb, Osijek, ova situacija je takva da je borba za život i ništa drugo - kaže Aco Balaban.

Balaban nam priča da sve manifestacije koje Srbi gaje u Vukovaru održavaju, sa manje ili više posetilaca. Kaže, sa komšijama se dobro slaže, ali otkriva da tenzija nekada ipak ima.

- Ja lično sa 90 posto komšija sam dobar, a 10 posto ne da nisam dobar, nego neće da me pozdrave na ulici, neću ni ja njih. Neke probleme nisam imao, bude nekad incidenata u gradu, uvek neko neki poblem pravi, ali to se dešava svugde, ne može se na pojedinačnim slučajima zaključiti, ali s početka je bilo savašta. Sad već i brakovi opet postaju meštoviti - priča Balaban.

On je i član Vukovarskog srpskog pevačkog društva Javor i za stolom je bio sa damama koje takođe vezuje pevanje.

Osim srpske crkve u centru grada nalazi se i jedna svetinja u parku prirode Adice, koju nismo imali vremena da obiđemo, kao i jedna manja privatna crkva koju su podigli imućni vukovarski Srbi kao mesto u kome će počivati.

Obišli smo i rimokatoličke bogomolje - ispred jedne okupilo se sveta, a druga je bila prazna. Samo jedna devojka mirno je sedela na zadnjoj klupi, duboko zamišljena...

Prošetali smo centrom grada, prešli reku Vuku, zašli u barokni Vukovar, gde smo pronašli i jedinu ćiriličnu tablu na našem putu. Velikim zlatnim slovima na jednoj zgradi bilo je ispisano ime Alekse Paunovića, jednog od najvećih graditelja Vukovara.

Ratni ožiljci su vidljivi i na zgradama. Svi smo nekada videli slike potpuno razrušenog starog grada. Većina zgrada dobila je stari sjaj, ali na svakoj se nalazi slika kako je ona izgledala kada je bila oštećena. Celokupna retorika o ratnom periodu na ispisima po zhradama svodi se na "velikosrpsku agresiju", na to da je Vukovar Grad heroj i priča je na javnim mestima ispričana kroz prizmu hrvatskog pogleda na ratna zbivanja. Naravno, tu su i ulice Franja Tuđmana i Alojzija Stepninca. Postoje, međutim, i zgrade kroz koje živo možete da osetite ratne strahoe - bez fasade, izbušene mecima. Čitav jedan kadar koji smo napravili podseća na sliku s početka devedesetih godina.

Najveći simbol rata je vodotoranj. Na samom vrhu vijori se hrvatska zastava i mogu se videti posetioci. Toranj, iako deluje napušteno, zapravo je obnovljen i po projektu koji je za svaku pohvalu. Ne ulazeći u ideologiju i poglede na rat, konstatumeo da je projektant uspeo da sačuva prizor jedne vukovarske rane od čijeg temelja do vrha možete proći renoviranim stepeništem, pa čak i liftom.

Momak koji je prodavao karte upitao nas je: "Dizalom ili stubama?". "Stepeništem", odgovaramo. Dobijamo kartu od 55 kuna i ljubazno objašnjenje bez zadrške ili promene tona kako da se popnemo na vrh.

Svaki stepenik označen je brojem, a dok se penjete oko vas se mogu videti konzervirana oštećenja - mesta na armiranom betonu koje su granate bušile kao sir. Na samom vrhu nalazi se memorijalni prostor i izožba, a potom se kroz izlomljenu stazu penjete do samog vrha, odakle, kada je lepo vreme pogled puca do Slavonskog broda i Novog Sada.

Posetite Vukovar, zaboravite na predrasude, uživajte u lepotama prostora koji su vekovima delili narodi, među kojima je i naš. Ima tu i dobre klope, a gost jednog poznatog restorana bio je i Đorđe Balašević.

- Za jedan vikend odmor idealan. Ovo je relacija odakle vi možete otići i do Iloka, do Osijeka, obići Baranju, Beli manastir, svetinje, Daljsku planinu - priča nam veroučitelj Abadžić koji ni u jednom trenutku nije izustio lošu reč za svoje komšije druge veroispovesti, naprotiv.

Kako je kazao, Srbi če pored Hrvatskog doma u kome su organiovali manifestacije konačno dobiti i svoj Srpski dom.

- Imamo već oformljen Srpski dom, gde ćemo iz Hrvatskog doma dolaziti ovde da sve naše kulturne manifestacije obeležavamo, to možda bude i neka kataheza - ispričao nam je i u kazao na novopostavljeni krst u okviru crkve, koji će služiti za molitveno sećanje na sve žrtve, srpske i ostale nevine žrtve pale u krvavom ratu...

(Telegraf.rs)