NECENZURISANO: Smrtna kazna za monstrume? Zaslužuju li da žive oni koji oduzimaju tuđe živote i siluju našu decu? (VIDEO)

Foto: Nedjeljko Đurović/Facebook, Profimedia/Alamy

O smrtnoj kazni napisano je bezbroj tekstova, eseja, psiholoških i inih analiza koje dokazuju njenu besmislenost, neljudskost i koji opravdavaju razloge njenog ukidanja u Srbiji 2002. godine. Jedna je zajednička stvar za 99,99% onih koji su napisali, potpisali ili uradili sve te tekstove, eseje, peticije i analize - niko od njih nije izgubio svog sina jedinca nečijom suludom željom da ga iz dosade i mučki ubije... Nikom od njih nije silovana, ubijena i u jarak bačena maloletna ćerka... Nikom od njih nije ukradena ili zlostavljana beba. Taj Neđeljko koji je optužen da je zverski ubio Miloša ili taj kasapin Dragan Đurić koji je osuđen zato što je života lišio Tijanu Jurić su "neki tamo likovi, daleko od nas". Ne nisu.

Nisu. Kao što nas nisu nikada i nigde jasno, glasno i referendumski pitali: Da li ste za vraćanje i uvođenje smrtne kazne u Srbiji ili ste za njeno ukidanje? Zvanično. Uvažavajući sve aspekte autora tih antismtrnokaznofilskih eseja, članaka, peticija, etc, odluku o "ukidanju zabrane pušenja doneli su pušači". Ili sam, kao autor ovog teksta i iznosilac ličnog stava ipak pomalo i svesno skrenuo sa teme?

Preporučujemo

Foto: Nedjeljko Đurović/Facebook

I neću biti ni prvi, ni poslednji koji će ovo pitanje postaviti, ali hoću jedan od onih koji neće imati straha da javno zatražim da nas neko to javno i referendumski pita, pa da budem jedan od onih 7 miliona koji će jasno i glasno odgovoriti: Da, jesam! Vratite je... Ili ne, nisam, ukinite je. Pa ako narod (koji je, kako kažu uvek u pravu) odluči suprotno: uvedite i dodatne olakšice za ubice, manijake, pedofile, narko-dilere, silovatelje.

U par dana desile su se dve velike, možda i nezapamćene tragedije. Nezadovoljni smislom svog života bez sina koji je godinu dana ranije izvršio samoubistvo, njegovi roditelji odlučili su da na isti dan oduzmu sebi živote. Držeći se za ruke, skočili su u smrt. Filmska priča kakva se ne pamti.

Foto: Profimedia, Facebook, Pixabay

A onda je svanulo novo jutro. Nezadovoljan smislom svog života, sedeći u svojoj istoj dosadnoj fotelji, vodeći svoj isti šuplji život neki tamo mladić koji već 28 godina živi u stanu do vašeg, kojeg svakog dana viđate, koji vam se uredno javlja, lajkuje vas na fejsbuku, ponekad vam pomazi i psa odlučio je da oduzme život našeg i vašeg sina. Jer, da, ubijeni dečko iz Čačka je i naš i vaš sin. Naše dete bez čijeg postojanja, ne postoji smisao života.

I šta će se desiti? U najgorem slučaju po njega, ukoliko se zaista dokaže da je kriv Neđeljko će biti osuđen na 40 godina. Izaći će posle 20 i vratiće se u vaš komšiluk. Sve će ovo biti urađeno po zakonu. A zakon je red koji, uz slobodu u našem životu čini da on ima smisla.

Foto: Youtube/SuRTVCity, Telegraf

Tijana Jurić je imala samo 15 godina kada je silovana i ubijena. Njen dželat trenutno se baškari u toplom, dobija hranu, ne plaća infostan, ima pravo i da glasa na izborima. I on će za koji dan, mesec, godinu na slobodu...među naše Tijane.

Kaže ministar policije, javno, jasno i glasno kako policija hapsi kriminalce, povratnike koje uhvati sa neregistrovanim oružjem, a sudije onda protumače zakon i oslobode ih. I u pravu je kada kaže da je to skandalozno. Ne znam ni da li na ovaj način ministar policije i ja utičemo na nezavisnost sudstva, ali sve i da znam, voleo bih da nam taj sudija makar "off the records" odgovori jel siguran da taj oslobođeni tim oružjem sutra neće sačekati u tami njega ili njegovo dete.

Kaže jedno poznato i stručno lice gostujući nedavno u nekom jutarnjem programu kako čak ni uvođenje kazne doživotnog zatvora nema nikakvog smisla, jer ljudi rešeni da ubiju vašeg sina, da siluju vaše dete nikad pri donošenju te odluke ne razmišljaju o posledicama. Dodaje kako se nikada nije ispostavilo korisnim pooštravanje kazne na ovaj način i kako broj prestupnika za ta krivična dela nija smanjen. Prevedeno: institucionalne kazne nemaju smisla. Koje onda kazne imaju?

Foto: A. Nalbantjan

Hajde da se manemo više palamudije o evropskim normativima, paragrafima, procedurama, ali i skupštinskog nadmudrivanja na ove i slične teme. Hajde da negde podvučemo crtu i da se dogovorimo šta je to što sprečava državu da već prvog sledećeg vikenda održi referendum sa sledećim pitanjima:

1. Da li želite da se uvedu smrtna kazna i doživotna robija?

2. Da li želite da se uvede javni registar sa imenima i slikama svih registrovanih i osuđenih pedofila, narko dilera, ubica, silovatelja...?

3. Ili zaista želite da koliko sutra svoju decu i sebe od njih branimo sami, zubima ako treba. I da zbog toga mi odgovaramo umesto njih?

Hajde da se složimo da oduzimanje nečijeg života kao način kažnjavanja osobe koja je oduzela nečiji život nije humano. Šta jeste? Hajde da se dogovorimo. Ili hajde da okrenemo glavu i pravimo se da Tijana, Miloš i ostale žrtve ipak nisu naša deca. Pa da čekamo da Neđeljko, Dragan Đurić i slični izađu iz zatvora i potraže našu decu.

Ona se sasvim slučajno zovu drugačije, verujte mi.

Piše: Aleksandar Jovanović

Istraživanje javnog mnenja naručeno povodom Svetskog i Evropskog dana protiv smrtne kazne pokazalo je blag porast podrške smrtnoj kazni u odnosu na prošlu godinu. Ako se izuzmu neodlučni, 70% ispitanika je za smrtnu kaznu, a 30% protiv nje. Evo prilike da i vi, u našoj anketi odgovorite na isto pitanje:

Nad Ivaninim (6) ubicom izvršena je POSLEDNJA SMRTNA KAZNA u Srbiji: Priča njenog oca tera suze na oči (FOTO) (VIDEO)

FAKTI:

Smrtna kazna u Srbiji je ukinuta 2002. godine, a poslednji put izvršena 1992. godine. Ujedinjene nacije su još 1966. godine preporučile ukidanje smrtne kazne

Sve do 1842. u Srbiji je važio metod ekvivalentne kazne. To znači da su ubice pogubljivane na isti način na koji je stradala njihova žrtva, svojevrsno "OKO ZA OKO, ZUB ZA ZUB". Reč je o drevnom zakonu koji je zapisan još u Hamurabijevom zakoniku iz 18. veka pre nove ere

Smrtna kazna je u prošlosti Srbije primenjivana prilično često za veliki broj zločina počevši od ubistva, preko krađa i hajdukovanja, čak i preljube. Najčešći način pogubljenja bilo je streljanje, ali su se u pojedinim periodima praktikovali i drugi metodi: vešanje, šurenje, lomljenje točkom, odsecanje glave i popularno i ozloglašeno nabijanje na kolac.

Osuđivanje nevinih na smrt! Možda najjači i najuverljiviji argument, s obzirom da statistika pokazuje da prvostepeni i drugostepeni organi u čitavih 30% znaju da donesu odluku koja se kasnije ispostavi kao pogrešna. Slanje nevine osobe na električnu stolicu jednak je činu ubistva, prema verovanjima ljudi koji su protiv smrtne kazne.

Foto: Profimedia/Alamy

Aleksandar Jovanović/Telegraf.rs