Nema siromašnih ali nema ni demokratije: Ovo su zanimljive činjenice o Belorusiji

Vrhovni sovjet, KGB, organi reda naoružani kalašnjikovima i petokrake krasile su sovjetski savez sve do devedesetih kada su dunuli "vetrovi promene". Od 16 republika neke su komunističko nasleđe odbacile odmah (Litvanija, Letonija i Estonija); u nekima su se komunistički funkcioneri pretvorili u kanove (Turkmenistan i Uzbekistan). Belorusija je sistem i ikonografiju sačuvala u izvornom obliku.

Preporučujemo

Iako će se čuti da je Aleksandar Lukašenko, prvi i jedini predsednik Belorusije i poslednji evropski diktator, ovo je samo delimično tačno. Belorusija je nezavisnost stekla 1990. godine ali se prema komunističkoj nomenklaturi šef države zvao Predsedavajući vrhovnog sovjeta. Aleksandar Lukašenko je predsednik postao 1994. i do tog momenta dva čoveka su bila predsedavajuća, što znači da je Lukašenko treći šef države od sticanja nezavisnosti. Međutim Belorusija je na početku svoje nezavisnosti bila u ustavnoj krizi. Prvi ustav iz 1994. doživeo je promenu dve godine kasnije, koja je dala Lukašenku veća ovlašćenja a protiv kojih je bio Vrhovni sovjet. Zato su postojala još dva Predsedavajuća sovjeta koji nisu imali apsolutno nikakvu vlast. Poslednji od njih Semjon Šarecki je 1999. pobegao u Litvaniju, kada mu je ukinuto zvanje.

Vlasti nezavisne Belorusije su odmah počele sa privatizacijom društvenih i državnih preduzeća, po principu internih privatizacija, što je praktično značilo da su komunistički direktori imali mogućnost da postanu privatnici. U praksi je privatizacija značila pljačku, upliv kriminalaca, i prodaju preduzeća strancima. Hiperinflacija je počela da divlja, pojavila se mafija, a korupcija je bila rasprostranjena od najnižih službenika sve do Vrhovnog sovjeta. U takvim uslovima politički komesar pograničnih trupa bivše sovjetske vojske Aleksandar Lukašenko postaje deputat zadužen za borbu protiv korupcije. On se na problem baca svom silinom i koristi mogućnost koju je donelo novo vreme- kakvu takvu slobodu štampe. On o kriminalu i visokoj korupciji govori javno pa ubrzo stiče veliku popularnost. Kandiduje se za predsednika i odnosi pobedu.

Prvi mandat mu je obeležio obračun sa korumpiranim političarima i kriminalom, ali i uklanjanje svih političkih protivnika. Najveći uspeh je svakako poništavanje privatizacija svih preduzeća. ovo je učinjeno dekretom kojim je određeno i da se preduzeće prodaje samo ako se ispoštuju strogi uslovi koji garantuju da neće doći do finansijskih melverzacija, promene namena preduzeća, masovnih otupuštanja i zatvaranja fabrika. Na taj način zadržan je neefikasan sovjetski sistem pa je beda praćena hiperinflacijim bila ogromna.

Primera radi Saveznoj republici Jugoslaviji pod sankcijama bila je potrebna samo jedna zakonska odluka da se suzbije hiperinflacija. Belorusija je u XXI vek ušla sa preko 100% inflacije na mesečnom nivou.

Iako je ustavom predviđeno postojanje vlade i fvodome skupštine, što Belorusija sve ima, Lukašenko i dalje vlada dekretima (što je praksa koju nije primenjivao čak ni Staljin). Ipak za neke svoje predloge organizovao je referendum, kao što je slučaj sa referendumom o državnim simbolima. Njegova reč je bila prva i poslednja, i mada je uvažio sovjetsku tradiciju može se reći da je Lukašenko autor državnih simbola.

Ipak demokratije nema. Slonoda govora i okuplanja je i dalje regulisana sovjetskim zakonima. Većinski pravoslavno stanovništvo može samo sa sobom da ispoveda veru ali u praksi to ne ide baš lako, zato i ne treba da čudi činjenica da se prema popisu iz 2011. više od 40% stanovnika izjasnilo kao ateisti. Mediji se strogo kontrolišu i sve dozvole se izdaju preko ministarstva za informisanje. Od 2014. država na godin dana može da blokira vebsajt koji objavljuje bilo šta što je upereno protiv vlasti.

(Telegraf.rs)