Putin će odbaciti Trampov ultimatum, a rat u Ukrajini će izgubiti ona strana čija se vlast pre slomi

Očekuje se da će Stiv Vitkof, specijalni izaslanik američkog predsednika Donalda Trampa, danas poseti Rusiju ge bi trebalo da se sastane sa Vladimirom Putinom u pokušaju da se izdejstvuje prekid vatre u Ukrajini.

Vitkofov dolazak poklapa se sa isticanjem poslednjeg roka koji je Tramp dao Putinu zahtevajući od njega da pristane na primirje ili da se suoči sa novim, mnogo oštrijim sankcijama. Rok ističe u petak, a prema nezvaničnim najavama iz Moskve zvanični Kremlj neće prihvatiti ultimatum iz Vašingtona što će neminovno dovesti do eskalacije i produživanja sukoba.

Preporučujemo

"S obzirom na to da Rusija sebe vidi kao svetsku velesilu prvog reda, činjenica da ne može da kontroliše teritoriju koji je proglasila svojim za nju je bolno ponižavajuća. Rusku frustraciju je sigurno povećala ukrajinska višemesečna okupacija delova Kurske oblasti, dakle, teritorije koja je u okviru međunarodno priznatih granica Ruske Federacije. Sve to motiviše rusku vlast da poveća napore i dokaže se kao gospodar situacije", kaže za Telegraf.rs Božo Kovačević, bivši Ambasador Republike Hrvatske u Rusiji.

Prema njegovim rečima očigledno je da Rusija želi da u potpunosti osvoji četiri ukrajinske regije koje trenutno delimično drži:

"Rusija očito ne odustaje od svojih ratnih ciljeva. Osim Krima, koji je pod ruskom kontrolom od 2014. godine, Moskva želi da celo područje regija Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson bude priznato kao deo Rusije. Ruska je vlast, naime, svih tih pet ukrajinskih pokrajina proglasila delovima Rusije. Ustav Putina obvezuje da štiti teritorijalni integritet Ruske Federacije. S ruskog stajališta, Ukrajina je okupirala delove te četiri pokrajine koje nisu u potpunosti pod ruskom kontrolom pa ih Rusija mora osloboditi. Stanje na ratištu je takvo da Rusija ne može slomiti ukrajinsku vojsku i brzo ostvariti svoje ciljeve, ali ni Ukrajina ne može rusku vojsku izbaciti sa svoje teritorije. Jasno je da bez izdašne pomoći Zapada Ukrajina ne bi mogla dugo odolivati ruskim napadima".

Opšteprihvaćeno je mišljenje da sudbina Ukrajine zavisi od Amerike, tj. od pomoći Vašingtona. Sa povratkom Donalda Trampa u Belu kuću odnosi SAD i Ukrajine su bili vrlo promenljivi.

"Predsednik Tramp je kao mirovni sporazum predložio kapitulaciju Ukrajine pod američkim uslovima. Putin insistira na kapitulaciji Ukrajine pod ruskim uslovima. Trampu, koji je željan brzih i spektakularnih uspeha, dojadilo je Putinovo odbijanje da prihvati njegov mirovni plan pa je promenio svoj pristup. Trampov prvobitni predlog bio je vrlo velikodušan prema Rusiji jer je predviđao priznanje Krima kao dela Rusije i faktičnu vlast Rusije na dosad okupiranim ukrajinskim područjima. No, kako sam već rekao, Putina obvezuje Ustav Ruske Federacije da uspostavi ruski ustavnopravni poredak u svih pet okupiranih ukrajinskih pokrajina. No, glavno u Putinovom pristupu je insistiranje Rusije na normalizaciji odnosa s SAD. Njega ne zanimaju pregovori s Ukrajinom jer Ukrajinu ne smatra ravnopravnim partnerom za pregovore. Za Putina, jedini partner za pregovore o globalnoj i regionalnoj evropskoj sigurnosti su Sjedinjene Američke Države. Kako su 1944. i 1945. Staljin i Ruzvelt povlačili granice po karti Evrope, tako bi to Putin hteo učiniti 2025. s Trampom. Uprkos Trampovom nasilničkom i ignorantskom pristupu prema evropskim saveznicima, to je i za njega previše. Već njegov pritisak na Volodimira Zelenskog nije naišao na pozitivan odjek ni među njegovim pristalicama. Potpuno povlađivanje Putinu za američke jastrebove bilo bi nezamislivo. Stoga je Tramp promenio pristup. Putin je neposlušan, pokušao mu je ukrasti njegov šou, pa ga je odlučio kazniti. Uz nove sankcije, kojih se Rusija ne boji, najavio je povećanu vojnu pomoć Ukrajini. To znači da će zemlje članice EU kupovati američko oružje i poklanjati ga Ukrajini. Ni tako osnažen Kijev neće steći sposobnost da rusku vojsku izbaci s teritorije Ukrajine, ali će moći da sprovodi još intenzivnije napade na ciljeve u dubini teritorije Ruske Federacije. To znači da će svi Rusi osetiti da se ne radi ni o kakvoj ograničenoj specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini, nego o pravom ratu. Time se otvara perspektiva dugog, iscrpljujućeg rata. Izgubiće ga ona strana čija se vlast pre slomi. Zasad se ne može sa sigurnošću reći hoće li se to pre dogoditi u Ukrajini ili u Rusiji. No, Ukrajina je u tom pogledu nestabilnija jer inostrani faktori, koji su podstakli državni udar 2014. godine, i danas imaju presudan uticaj na ukrajinsku vlast. Ono što se događa u Kijevu, nažalost za Ukrajince, ne zavisi samo od njih".

Naš sagovornik je bio ambasador Hrvatske u Moskvi od 2004. do 2009. godine u periodu, kada je Putin, može se reći, zacementirao svoju vlast. Tada su odnosi Rusije i Zapada bili mnogo drugačiji:

"Tada je Putin bio otvoren za saradnju sa Zapadom. Čak se govorilo o mogućem pridruživanju Rusije Evropskoj Uniji. Tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi nekoliko je puta boravio u Moskvi. Silvio Berluskoni je bio rado viđen gost. Rusija je dopustila korišćenje svog vazdušnog prostora za prelet američkih ratnih aviona prema Avganistanu. Amerikanci su iznajmili ruske helikoptere i ruske pilote koji su, po komandama američkih generala, gađali ciljeve u Avganistanu. Tako se postavivši, Rusija je očekivala da će je Zapad prihvatiti kao ravnopravnog partnera. To se nije dogodilo. Obojene revolucije u Ukrajini i Gruziji Rusija je smatrala neprijateljskim delovanjem. Izgradnju američkog protivraketnog štita na svojim granicama Rusija je smatrala ugrožavanjem svoje sigurnosti. Opšte, širenje NATO saveza na istok, uprkos obećanju još iz 1990. godine da se to neće dogoditi, zabrinjavalo je Putina i njegovu nomenklaturu. Zapad, a to znači Amerika, ignorisao je ruske predloge da se o tome razgovara. Nedvosmisleno, Zapad je suodgovoran za porast napetosti u odnosima s Rusijom, ali za odluku da se napadne Ukrajina odgovoran je Putin. Uporedo s porastom napetosti u odnosima sa Zapadom Putin i njegova vlast u sve većoj meri se udaljuju od demokratije i politike ljudskih prava i priklanjaju se tradicionalnom ruskom imperijalizmu, ideologiji Evrazije i pravoslavlja".

Prema Kovačevićevim rečima u poslednje vreme su sve vidljivije naznake krize u Rusiji ali nije vidljiva alternativa Putinovom režimu, pa "sve to uz upornost ukrajinske vlasti da se ne pomiri s ruskim osvajanjima, daje naslutiti da nas očekuje dugotrajan i iscrpljujući rat s neizvesnim ishodom".

(Telegraf.rs)