Jedna supersila je skroz isključena iz pregovora o miru u Ukrajini: Izuzetno komplikovana politička igra SAD

U trenutnoj geopolitičkoj situaciji i pregovorima o zaustavljanju rata u Ukrajini primećen je izostanak jedne velike sile - Narodne Republike Kine.

To je u suštini nastavak politike predsednika Trampa, koji smatra (a nije jedini) da je glavni pretendent za mesto prvog hegemona sveta upravo Kina, a ne Rusija.

Štaviše, SAD je upravo potrebna Rusija kako bi nekad u budućnosti osigurala da Kina nema za saveznika još jednu veliku silu na svojoj strani. Tu "bitku svih bitaka" između SAD i Kine svi nekako očekuju i svi se te bitke s razlogom pribojavaju. Iako je donedavno Peking bio jedan od faktora koji je Kijev nekoliko puta zazivao i tražio da se uključi u proces, sada je Peking potpuno isključen, piše Index.hr.

Zelenski "isključio" Peking

Kao dobar indikator "isključivanja" Pekinga iz mirovnog procesa je i izjava ukrajinskog predsednika, u kojoj je dao svoje objašnjenje zbog čega je Kina isključena iz ovog procesa.

Prema njegovim rečima, Ukrajini ne trebaju garantni partneri koji ne pomažu i nisu pomagali u trenucima kada je to stvarno bilo potrebno. Dodatno, ukrajinski predsednik je rekao kako Kina ne da nije pomogla da se rat zaustavi, već je pomogla Rusiji otvaranjem tržišta dronova.

Nadalje, Zelenski je izjavio da je Kina bila među potpisnicima Budimpeštanskog memoranduma, a da s njene strane nije učinjeno ništa kada je Krim okupiran.

Ono što je sporno u toj izjavi jeste da Kina nije bila među potpisnicima tog sporazuma, odnosno barem ne onog izvornog. Taj izvorni dokument potpisali su Ukrajina, Ruska Federacija, SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Kina je naknadno, 4. decembra 1994. godine, dala izjavu kojom se obavezala da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. Kineska vlada je u toj izjavi istakla da, kao nuklearna sila, neće koristiti nuklearno oružje protiv Ukrajine niti pretili njegovom upotrebom.

Time je Kina, iako ne kao potpisnica Budimpeštanskog memoranduma, dala slične garancije koja su doprinele procesu nuklearnog razoružavanja Ukrajine. Međutim, to nije bio pravno obavezujući dokument, što znači da ga Kina nije mogla prekršiti.

Sporazum iz 2013. godine

S druge strane, Kina i Ukrajina potpisale su zaseban bilateralni ugovor 2013. godine koji je, prema dostupnim informacijama, bio pravno obavezujući. U njemu se Kina obavezala da će pružiti "bezbednosne garancije" Ukrajini ako se suoči s nuklearnom invazijom ili pretnjom nuklearne invazije.

Ono što je u celoj priči zanimljivo jeste da je sporazum potpisan nedugo pre događaja na Majdanu. U tom dokumentu Kina je formalno navela da poštuje nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine.

Iz nekog razloga, a lako je pretpostaviti kog, Zelenski odbija da Kinu "izvede na čistac" u smislu da izvrši pritisak na Peking da preuzme svoj deo odgovornosti iz tog sporazuma na sebe i učestvuje u mirovnom procesu, već se vrlo nespretno rešava mogućnosti da Kina učestvuje u tom procesu.

To na neki način odgovara svima. SAD s predsednikom Donaldom Trampom na čelu vrlo verovatno ne želi da učestvuje u bilo kakvom zajedničkom aranžmanu s Kinom kada je bilo kakva geopolitička situacija u pitanju, a da su SAD direktno u to uključene.

Kina verovatno ne želi ili ne bi htela da preuzme odgovornost iz sporazuma jer bi time morala da vrši pritisak na Rusku Federaciju i zahteva da poštuje međunarodno pravo, što bi posredno dovelo do većih tenzija između te dve sile i mogućeg guranja Rusije u "krilo" SAD.

Zemlje Evrope nisu spremne da odstupaju od geopolitičkog pravca kojeg vodi SAD, pa čak i kada im je to potencijalno korisno. Sve evropske zemlje zajedno nemaju snage da od toga odstupe, tek donekle uticajući na taj smer. Ukrajina zato nema previše izbora nego da jasno odseče bilo kakvu mogućnost da se u mirovne procese uključuje Kina, iako je bilo pokušaja od strane Kijeva da uključi Peking u celu priču, dok su SAD bile u tranziciji vlasti.

Rusija kao faktor

Vraćajući se na početak teksta i sagledavajući celu geopolitičku sliku, moguće je donekle objasniti takav odnos između država. Kako se SAD pripremaju za eventualni sukob s Kinom, potrebno je završiti rat u Ukrajini te nekako Rusiju privući na svoju stranu.

U tom kontekstu, uloga Ruske Federacije uopšte nije nebitna. Štaviše, mogla bi biti ključna.

Iako mnogi analitičari nakon pokretanja rata u Ukrajini i svih problema koji su isplivali u tom ratu Rusiju ne vide kao veliku silu, važnost Ruske Federacije ne leži u konvencionalnoj vojnoj moći, koja se zaista pokazala upitnom u sukobu s Ukrajinom.

Važnost Rusije leži u veličini te zemlje i, pre svega, u nuklearnom arsenalu.

Iako se ceo svet nada da taj arsenal nikada neće biti upotrebljen, i čak i da je deo tog arsenala neupotrebljiv (prema nekim analitičarima), on služi kao glavni faktor odvraćanja. To se moglo videti i na primeru Ukrajine.

Dopuštenja za isporuku i upotrebu oružja Ukrajini od strane Zapada išla su toliko sporo i oprezno upravo iz razloga da Rusija ne pretrpi posledice koje bi smatrala drastičnim gubitkom, zbog čega bi bila "primorana" da iskoristi napad nuklearnim oružjem.

SAD žele da privuku Rusiju

Ratom u Ukrajini SAD su, na osnovu razvoja događaja, uvidele da konvencionalna ruska vojna moć ne predstavlja pretnju američkim interesima u Evropi. Takođe, SAD su uspele da uđu i u interesna područja koja je dosad pokrivala Rusija, poput Zakavkazja.

S druge strane, SAD vide Kinu kao opasnost i kao silu čija je konvencionalna vojska bitno jača od ruske, ali i čiji su interesi bitno drugačiji od ruskih. U tom smislu, SAD imaju snažan motiv da ponovo privuku Rusku Federaciju na zapadnu stranu i odvoje je od Kine.

Rusija, koja se okrenula "globalnom Jugu" nakon što je pokrenula invaziju na Ukrajinu, zapravo više teži integraciji u zapadni "klub" nego savezu s Kinom, Iranom i Severnom Korejom. Rusija ne oseća niti se ikada osećala pripadnikom "globalnog Juga".

Dodatno, Rusija čak države "globalnog Juga" ne smatra ravnopravnim partnerima (čak ni Kinu), te je godinama rusko društvo i političke elite s prezirom gledalo prema tim zemljama. Trenutno su im se približili nemajući bolje rešenje. Spuštajući to na nivo društva, nijedan građanin Rusije ne bi radije prihvatio juan nego dolar, a slično razmišljaju i elite.

Strahovi

Iako Moskva signalizira spremnost da napusti imperijalističke pretenzije i približi se Vašingtonu, ukoliko to Vašington prihvati, postoje i "opravdani" strahovi unutar ruskog društva i političke elite. Najveći strah Rusa jeste da SAD ne iskoriste Rusiju za sukob s Kinom, onako kako se u Rusiji tumači da je Ukrajina "iskorišćena" protiv Rusije.

Rat u Ukrajini je pokazao i tumači se u samoj Rusiji da je biti američki saveznik "užasno". Ukrajina je manja zemlja koja je napadnuta od veće sile, a što bi bio slučaj i u eventualnom sukobu Rusije i Kine. Ukrajina se nadala velikoj (ili većoj) američkoj pomoći, što bi takođe bilo potrebno Rusiji u takvom sukobu. Takav scenario niko u Rusiji ne želi.

U osnovi, dok kulturni afinitet, osećaj prestiža, statusa, te stereotipni pogledi prema Dalekom istoku "guraju" Rusiju prema SAD, racionalni proračuni pokazuju da bi Rusija mogla puno bolje proći ukoliko bi se držala po strani, kao neka nesvrstana sila.

Sve to potencijalni savez SAD i Rusije čini teško izvodljivim. U tom smislu, vrlo je moguće da je najbolja poluga koju SAD ima da Rusiju "prisili" na savez tako da pogorša njen položaj u istočnoj Evropi. U tom smislu, iako SAD s predsednikom Trampom na čelu zaista žele da završe rat u Ukrajini, činjenica je da to žele da urade isključivanjem Pekinga.

Odnosno, trenutni tok događaja nije vođen primarnom željom za brzim okončanjem rata, već složenim geopolitičkim kalkulacijama velikih sila.

(Telegraf.rs)