Obišli smo srpsku svetinju u srcu Jerusalima: Podignuta u čast velike pobede, pa "pala u ruke" Grka

"Svet će nestati ne zato što ima mnogo ljudi, već zato što ima mnogo neljudi". Ova jevrejska izreka mi je proletela kroz misli kada sam saznao da ću putovati u Izrael, zemlju koja je više od dve godine u ratu. Ispostavilo se da je moja zabrinutost bila nepotrebna, ali o tome nešto kasnije...

Bio je to moj prvi odlazak u "Svetu zemlju", iz koje sam se posle pet dana vratio prepun pomešanih utisaka, koje ću pokušati da sažmem u narednim redovima bez namere da dosađujem.

Tel Aviv - Grad nebodera

Već po dolasku u Tel Aviv i izlasku sa aerodroma Ben Gurion, koji pleni svojom veličinom i otvorenim prostorom prepunim staklenih površina neočekivano me je zapanjio broj visokih nebodera na horizontu. Bilo ih je na sve četiri strane.

Aerodrom kao da je umetnut u velegrad i oko njega se nalaze ove visoke zgrade poput stražara. Klasičan centar grada, ili "daun taun" ovde i ne postoji, jer se neboderi nalaze na gotovo svakih 200 do 300 metara. Čekajući zeleno svetlo na nekoj od raskrsnica izbrojao sam 70 spratova na jednom od nebodera, a takvih je bilo baš puno... Fascinantno zaista.

Još isto veče ekipa novinara iz Srbije i Crne Gore je u organizaciji Ambasade Izraela u Beogradu imala priliku da razgovara sa Markom Regevom, iskusnim izraelskim diplomatom, bivšim ambasadorom u Velikoj Britaniji i savetnikom nekoliko premijera. Tu je Tel Aviv uspeo drugi put da me iznenadi. Na putu do restorana prošli smo ulicu ne kraću od naše Knez Mihailove, koja je sva bila u restoranima, kafeima, poslastičarnicama... I sve bašte su bile prepune stotina mladih koji su uživali u druženju. Njihovi osmesi, graja i poneki dim trave odavali su utisak opuštenosti i bezbrižnosti. Ni R od rata se nije mogao naslutiti, dok je sa obližnje plaže povetarac donosio morski aerosol upotpunjujući duh Mediterana. Više o razgovoru sa Markom Regevom možete pročitati OVDE.

Kako sam od onih koji čvrsto veruju da je jutro najlepše doba dana, a nisam mogao da čekam 32 stepena Celzijusa koliko je najavljeno tog dana, već u 06,00 sati bio sam na plaži peko puta hotela. Dok mi je nikad sitniji žuti pesak ulazio u obuću, pored mene su prolazili nebrojeni džogeri. kao da su se one stotine mladih od sinoć preselile na plažu u potrazi za rekreacijom i zdravim životom. Čak je i teren za odbojku na pesku  bio zauzet... Znak da je kupanje zabranjeno nije smetao dvojiici/trpojici kupača, dok sam se ja osmelio da operem ruke u bistrom i vrlo slanom Mediteranu.

Oduvek sam Izrael smatro pustinjskom zemljom, postojbinom tri najuticajnije svetske religije i moj šok nije bio mali kada sam saznao da je čak 60 odsto površine ove zemlje pretvorenno u plodno obradivo zemljište. U Izraelu trenutno postoji pet fabrika za desalinizaciju vode, šesta je u izgradnji. Sorak najveću od njih, posetili smo i ostali zapanjeni. U njoj se godišnje preradi 200 miliona kubnih metara morske u pijaću vodu. Za preradu jednog kubika potreban je tek sat vremena, a u čitavom postrojenju radi svega 48 radnika. Čovek je još jednom pokazao da može da ukroti prirodu.

Izrael ne bi bio Izrael da iza njega ne stoje ljudi koji su bili vizionari i koji su zadiveli i fascinirali čitav svet svojim postojanjem i koji su ostavili neizbrisiv trag u raznim oblastima. Jedan od njih, kada je u pitanju međunarodna politika, je Šimon Peres. Tokom 70 godina političke karijere bio je premijer u dva navrata, predsednik u jednom mandatu, bio e član čak 12 kabineta i predstavljao je pet političkih stranaka. Nepunih pola veka Peres je bio član Kneseta, izraelskog parlamenta. Za sporazum u Oslu zajedno sa Jaserom Arafatom je 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir. Peresov centar za mir i inovaciju nadomak Tel Aviva je zdanje u kome su ideje postale stvarnost. U njemu se pored brojnih priznanja koje je Peres dobio za života može videti i Odlikovanje Republike Srpske.

Trg Talaca u Tel Avivu jedno je o brojnih bolnih podsećanja širom Izraela na 7. oktobar 2023. kada je palestinski Hamas izvršio najveći teroristički napad u istoriji Izraela. U trenutku pisanja ovog teksta posle sporazuma postignutog zahvaljujući pritisku SAD, Izrael je potraživao tela još trojice poginulih talaca, dok je Hamas oslobodio sve žive taoce. Na samom Trgu i dalje se nalazi nekoliko članova  porodica i prijatelji ubijenih. Tu je i klavir Alona Ohela, srpskog državljanina, koji je otet na festivalu Nova i koji je oslobođen posle čak 738 dana provednih u zarobljenihštvu. Improvizovani tunel Hamasa, kroz koji sam prošao ostavlja mučan utisak. Slučajni prolaznici sa kojima sam razgovarao svi od reda zahtevaju da se tela svih talaca vrate porodicama i da se Hamas razoruža kako bi konačno zavladao mir. Među brojnim fotografijama nastradalih i ratnih transparenata pažnju nam privlači muškarac koji na sebi ima belu majicu sa velikim srpskim štitom na grudima...

Bojažljivi prilazak i sumnju da je možda u pitanju Izraelac sa suvenirom iz Beograda, odagnava njegovo obraćanje na srpskom:

"Ovde sam u Tel Avivu već duže vreme. Radim za jednu izraelsku kompaniju i dolazim na nekoliko meseci", započinje naš sagovornik, koji nije želeo da mu spominjemo ime.

Na našu konstataciju da smo fascinirani visokim neboderima i nebrojenim kranovima, koji ih i dalje slažu poput testrisa, širom grada, ovaj Beograđanin nastavlja:

"Da baš se puno gradi. Neverovtno. Čitav Tel Aviv je veliko gradilište. Takođe se popravlja dosta zgrada koje su oštećene u napadima Huta i Irana. Gvozdena kupola je većinu raketa oborila ali nije mogla sve", kaže i zaključuje:

"Sumnjam da je rat završen, pre će biti da je u pitanju pauza. Osećanja Izraelaca su dvojaka. Jedni su da se zauvek završi sa Hamasom i on potpuno uništi, dok drugi žele sporazum i mir. Videćemo šta će na kraju biti".

Usledio je novi dokaz da se život u Tel Avivu, gradu koji godišnje poseti oko 2,5 miliona stranaca, važća u normalu. Veče je bilo rezarvisano za odlazak na košarkašku utakmicu Makabija, koji je bez previše muke preslišao Hapoel iz Holona. U jednom trnutku je došlo i do neočekivanog prekida utakmice.

Za ljubitelje praktičnih saveta, ako vas put nanese u Tel Aviv ponesiti malo više novca. Dva piva u irskom pabu su 22 evra, a magnet za frišiter je 10 evra, paklica cigareta ide i do 15 evra.

Treći dan posete bio je rezervisan za odlazak u Haifu, industrijski centar severa Izraela. Na putu smo svratili do Cezareje, važnog istorijskog grada na obali mora gde smo obišli akvadukt Heroda Velikog, rimskog senatora koji se proglaso kraljem Judeje. Za njim su ostali brojni spomenici poput izuzezno akustičnog teatra 4.000 mesta koji se i danas koristi za muzičke festivale, kao i brojne statue obezglavljene po dolasku muslimana koji su to činili protiveći se idolopoklonstvu.

Dok su se utisci o rimskom periodu Judeje sređivali već smo bili na planini Karmel sa koje se pruža neverovatan pogled na Haifu i na čijim obroncima su izgrađeni Vrtovi Bahai, drugo najsvetije mesto Bahaizma. Fascinantno je kako je tvorac poznati iranski arhitekta Farbroz Sahba uspeo da kroz 18 simetričnih terasa predstavi mir i haroniju. U centralnom delu nalaz se hram sa zlatnom kupolom u kojoj je sahranjen Bab, osnivač religije, koji je streljan u Iranu i čije su ostatke vernici u tajnosti preneli ovde i sahranili.

Usledila je poseta Tehnionu, Izraelskom institutu za tehologiju, osnovnom još 1912. u vreme Otomanskog carstva. Ovaj univerzitet koji ima svoju žičaru, prostire se na oko 2 kvadratna kilometra i ima na desetine zgrada i ustanova, sinonim je za znanje i inovacije.

Da je ljubav majke prema rođenom detetu najjača na svetu još jednom nas je uverila Idit Ohel, majka Alona Ohela, mladića koji je vie od dve godine proveo u tunelima Hamasa pod zemljom i koja nikada nije prestala da veruje da je njen sin živ i da će biti oslobođen, a porodica ponovo na okupu. Vrlo emotivan i iskren razgovor nije mogao da protekne bez suza:

"Ako bih rekla da ću oprostiti, to ne bi bila istina. Nikada neću zaboraviti. Ovo je za Alona. Ovo je njegova stvar. Ja nisam bila talac. On je bio. Neću da trošim svoj život ljuteći se, frustrirajući i kriveći te ljude. Nije vredno. Njihovi životi... Nije me briga za njihove živote. To nije... Ja želim da živim svoj život. Ne želim da njihove živote. Oni će dobiti ono što zaslužuju. Samo bih volela... da ceo svet nešto nauči iz ovoga i da se ne ponovi. Da svet ne dozvoliti da terorizam pobedi", rekla nam je Idit i njene reči su me ponovo podsetile na izreku s početka - Svet će nestati ne zato što ima mnogo ljudi, već zato što ima mnogo neljudi!

Ceo naredni dan bio je mučan, gorak ukus u ustima i dugački izdasi su se smenjivali dok smo obilazili Nova memorijalni centar i razgovarali sa Mazal Tazazo, jednom od preživelih masakra na muzičkom festivalu. Iznenadna kiša i pljusak koji se na trenutke pojačavao i pravi bare na pustinjom tlu dodato je pojačavao nelagodan utisak. Mazal, 35-godiošnjakinja, majka dečaka od 11 godina pukom srećom je preživela 7. oktobar i sada bistrih misli i na trenutke drhtavog glasa dočekuje posetioce i uverava ih da je pakao na Zemlji moguć.

Dok su mi u mislima još odzvanjali slikoviti opisi susreta sa teroristima Mazal Tazazo već smo bili u kibucu Beri, koji se nalazi nepuna 4 km od Pojasa Gaze i koji je teško stradao kobnog dana. U njemu je ubijeno 130 osoba, a 32 su otete. Desetine uništenih kuća, poluspaljene, oštećene u eksplozijama granata... Ostavljene su iste kao 8. oktobra 2023. godine kada su uveče okončane borbe i kada je neutralisan i poslednji terorista... Dečje igračke, stvari, knjige, pokućstvo... Atmosfera ratna, a u daljini odzvanjaju detonacije. Bilo ih je tri. Iako su bile daleko upotpunile su mučnu ratnu atmosferu pred očima. Deni Mejzner jedan od preživelih u ovom kibucu izgubio je sestru u nezamislivom napadu Hamasa.

Muzej Holokausta Jad Vašem nezaobilazna je stanica prilikom posete Jerusalimu. Ovo zdanje je svedočanstvo koliko zapravo čovek može da bude zao. U njemu se čuva uspomena na šest miliona Jevreja ubijenih na najmonstruoznije načine tokom Drugog svetskog rata. Imena njih pet miliona su dokumentovana, dok se rad na dokumentaciji preostalih žrtava nastavlja i verovatno nikad neće biti završen baš kao što nikada ne sme biti zaboravljena ni ova najmračnija epizoda ljudske istorije.

U Jad Vašemu se nalaze i predmeti žerava sa naših prostora i slike ubijanja kao jasna opomena da ne smemo dozvoliti da nam se fašizam i ekstremizam u bilo kom obliku ne smeju ponoviti.

Jerusalim - Grad mira

Malo je gradova u svetu koji su poput Jerusalima bili inspiracija za ratove ili reči pretočene u knjige i putopise. Mnogo je njegovih opisa i naziva, a meni se najviše dopao Grad mira, iako u njemu mira zaista ima i ponajmanje... Grad za koji je proliveno previše krvi, dom je najvažnijih simbola tri najuticajnije svetske religije - hrišćanstva, judeizma i islama. U Jerusalim većina dolazi da pronađe neki svoj mir. Meni je možda uspelo, a da toga još nisam svestan...

Već pri ulasku u Stari grad očekivano se nailazi na gomile malih radnji sa najrazličitijom robom, kafea, verskih objekata, spomenika, značajnih istorijskih mesta...

Manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila bio je prva stanica na našem putu. Isti je oko 1312. godine osnovao i podigao kralj Milutin. Nalazi se neposredno u blizini crkve Svetog Groba (crkva Vaskrsenja Hristovog) i Grčke patrijaršije.

Kralj Milutin je manastir podigao u čast vizantijske pobede nad Persijancima, a za potrebe srpskih kaluđera u Jerusalimu. Prema predanju gradnja manastira vezana je za jedan istorijski događaj o kojem se malo zna. Podignut je posle pobede srpske vojske u Maloj Aziji. O tom događaju pisao je arhiepiskop Danilo. On u svom letopisu piše da je kralj Milutin svom tastu, vizantijskom kralju Androniku II, u pomoć protiv Persijanaca poslao elitne ratnike pod vođstvom vojvode Novaka Grebosteke koji su do nogu potukli Persijance.

"Srbi su njihova tela sekli kao trsku", objasnio nam je na engleskom jeziku grčki sveštenik u zdanju manastira.

Za vreme jerusalimskog patrijarha Teofana, u 17. veku, arhangelski manastir potpao je pod grčku vlast i tako je do današnjih dana.

Već "iza ugla" se nalazi crkva Vaskrsenja Hristovog, najsvetije mesto u hrišćanstvu. Monumentalna građevina spolja gotovo i da ne liči na crkvu, a kupola se jedva nazire na krovu. Već pri ulasku nalaćemmo na radnike sa narandžastim prslucima koji izvode građevinske radove.

Na samom ulazu se nalazi kamen-ploča Miropomazanja, na kojoj je prema predanju bilo spušteno telo Isusa Hrista nakon raspeća. Neobično je bilo videti posvećene vernike koji ležu na zemlju stavljajući glavu na ovaj kamen, dok pored njih prolaze građevinci i drugi "zatečeni vernici".

Sa desne strane, penjemo se na Golgotu, mesto gde je prema predanju Isus razapet. Podeljena je na dve kapele. Jednu grčko-pravoslavnu i jednu katoličku, od kojih svaka ima svoj oltar. Oltar grčko-pravoslavne kapele postavljen je iznad navodne stene Kalvarije, koja se može dodirnuti kroz otvor u podu ispod oltara. Nisam odstupio od tradicije, a hladan vazduh u otvoru, izazvao je blagu jezu...

Kapela Groba Gospodnjeg, nalazi se u centralnom delu zdanja. U pitanju je mala kamena kapela, koja čini ostatak pećine u kojoj je prema predanju bilo položeno telo Hristovo. Strpljivo sam sačekao red pri ulasku, koji se produžio nekih par minuta dok su dvojica sveštenika oribala ploču na kojoj je Isusovo telo ležalo. Kratko zadržavanje i molitva uz pokušaj da se saberu misli nisu nadvladali osećaj da mi se ruka još dugo osećaja na sredstvo za dezinfekciju.

Usledio je možda i najveći šok u crkvi Vaskrsenja Hristovog. Vodič nas je uveo u sirijsku kapelu grobom Josifa iz Arimateje, smeštenu u konstantinovsku apsidu. Ovde se nalazi i otvor koji vodi ka drevnoj jevrejskoj grobnici uklesanoj u stenu. U ovoj kapeli sirijsko-pravoslavni vernici služe svoju liturgiju nedeljom. Međuim, ova kapela zapravo izgleda kao pećina sa sve čađavim zidovima nagorelim od sveća, poluraspadnnutim tronom, pa čak i grafitima?! Da u crkvi Vaskrsenja Hristovog nalaze se grafiti?! Baš me zanima o čemu li su mislili Predrag, Marina, Milun, Vera, Dragan, Vasilije, Valentina, Vladimir, Petar, Nebojša, Ljudmila, Olga, Mira, Ivan, Lorena, Danijel Arijana, Zlata i Danko dok su se potpisivali na ovom svetom mestu.

Istina je da nad crkvi Vaskrsenja Hristovog vlasništvo dele katolička, grčko-pravoslavna, jermenska apostolska, koptska, sirijska i etiopska pravoslavna crkva. I možda odatle taj nesklad ili možda boje rečeno haos u njoj vladaju.

Još pod utiscima da se "imena luda nalaze svuda", obreo sam se na ček pointu za ulazak do Zapadnog zida ili Zida plača. Ozbiljan pretres uz skeniranje usledili su pred silazak niz stepenice odakle se pruža širina najsvetijeg mesta u Judeizmu.

Nekoliko vojnika i civila sa dugim cevima nisu pokvarili utisak, a ljubazni vidič Josi nam je objasnio da severovatno radi o pripadnicima Izaelskih odbrambenih snaga (IDF) koji su na putu ka jedinici svratili da se pomole. Dugačak nešto manje od 500 metara zid je sastavljen od kamena krešnjaka u čijim pukotinama se nalaze nebrojene poruke i molitve verujućih.

Nisam odeleo da ne stavim kipu ili jarmulku (tradicionalnu jevrejsku kapu) na glavu i priđem... Desnu ruku sam stavio na zid i pokušao da saberem misli. Ostalo je na pokušaju...

Nisam neki vernik, u crkvu idem dva puta godišnje, a posle ovog putovanja i posle svega još čvršće verujem da je vera individualna stvar, a možda mi je još bilo rano da pronalazak mira u Jerusalimu.

Verovatno ću morati da se vratim i pokušam ponovo...

(Telegraf.rs)