Zlato, rakete i Legija stranaca: Kako Evropa vodi bitku koja može da spasi čitav svet?

Graniči se sa Brazilom, ali Francuska Gvajana je sada udaljena ispostava EU. Tu se nalazi jedina evropska svemirska luka, deo šume sa najvećom biodiverzitetom na planeti i vojna misija koja testira granice zapadne moći.

"Iznad mene, plafon od grubih drvenih grana i cerade. Sa moje desne strane, oficir francuske Legije stranaca kuca dnevni izveštaj o situaciji. Preko puta mene stoji francuski žandar po imenu David ispred stola punog velikih jurišnih pušaka, pokazujući lokacije na papirnoj mapi. Generator zuji. Svuda oko nas, mrlje šume prekrivaju stotine ostrva koja čine arhipelag Petit-Saut, vodeni ekosistem tri puta veći od Pariza. Osim što je Pariz 7.000 kilometara daleko od mesta gde se nalazim, u Gvajani, ili Francuskoj Gvajani, departmanu Francuske u Južnoj Americi, odmah severno od ekvatora", piše Aleksander Hurst, novinar Guardiana u svojoj reportaži.

Veličine Portugala, ali sa populacijom od samo 300.000, Francuska Gvajana šalje poslanike u Nacionalnu skupštinu, glasa za francuskog predsednika i određuje cene u evrima. Administrativno, ne razlikuje se od Bretanje, ali ovaj region je dom najduže kopnene granice Francuske - sa Brazilom - i jedinog mesta za lansiranje svemirskih raketa u Evropi.

Nasleđe evropske kolonizacije „novog sveta“ znači da su Francuska i Evropska unija direktno umešane u sudbinu jednog od najkritičnijih svetskih utočišta za biodiverzitet. Ovde, u ovom neočekivanom fragmentu EU u Amazonu, globalne krize se stapaju u paradoks: mikrokosmos ljudskog neuspeha da se nosi sa klimatskom krizom i zaštiti biodiverzitet, uprkos tome što poseduje sve podatke koji su nam potrebni.

Sa atlantske obale Francuske Gvajane, Evropska svemirska agencija (ESA) lansira satelite sposobne da posmatraju zagrevanje planete, uništavanje njenih šuma, kolaps njenih ekosistema. Ali ono što najjasnije vide je jaz između onoga što znamo i onoga što radimo.

Ispod krošnje amazonske prašume, ilegalna eksploatacija zlata izazvala je ekološku krizu koja toksično deluje na francuske građane. Ipak, čak i posle dve decenije i gotovo milijardu evra potrošenih na raspoređivanje naoružane misije uz učešće Legije stranaca, Francuska ne može da okonča ovu aktivnost.

Prepreka? Reka zvana Maroni, granica Francuske sa Surinamom, koja seče suverenitet kao mačeta, ostavljajući jednu od najmoćnijih zemalja sveta u nemogućnosti delovanja. Sa jedne strane su francuski i evropski zakoni o zdravlju i bezbednosti; sa druge strane je toksični rudarski lanac snabdevanja koji funkcioniše tek izvan domašaja i nekažnjeno. Tvrđava Evropa? Ovde ne, ni približno.

"Ovo je ono što tražimo", kaže David dok Aleksanderu predaje malu plastičnu bocu sa žutim čepom.

"Kada je uzmem, ruka mi padne pod težinom: živa je više od 13 puta gušća od vode. Zabranjena od 2006. godine, zbog štete koju nanosi životnoj sredini i nervnom sistemu, ova supstanca je glavni razlog zbog kojeg je 200 žandarma i 600–700 vojnika raspoređeno u kontroverznoj vojnoj operaciji vrednoj 55 miliona evra godišnje širom Francuske Gvajane - ponovo pokrenutoj kao 'Operacija Harpie 2008. godine od strane Nikolasa Sarkozija, tadašnjeg predsednika. Legionarima, vojnicima i žandarima (francuska policija u vojnim uniformama) preostaje samo ciklus 'traži, juri, zapleni, ponovi' sa malim, često naoružanim grupama garimpeira - ekonomski očajnih, uglavnom Brazilaca, tražilaca zlata, koji koriste ogromne količine žive u nadi da će jednog dana da se obogate", navodi Aleksander.

Do Avant Posta 51 (AP-51), improvizovanog kampa u džungli na jednom od ostrva Petit-Saut, putuju dva sata autom iz Kajena, glavnog grada, a zatim više od sat vremena u pirogi, čamcu nalik kanuu sa vanbrodskim motorom. Tu dežura odeljenje od dva žandarma i desetak legionara, koji postavljaju svoje mreže za spavanje svake noći.

Dan pre su, prema rečima Davida, garimpeirosi čuli motor patrolnog čamca i pobegli pre nego što su vojnici stigli.

"Da bi se to ujutro izbeglo, želi da prvo tiho krene u kajaku, dok će piroga krenuti nekoliko minuta kasnije. Pogleda oko sebe tražeći reakcije od male grupe koja stoji oko mene. Tu su komandant kampa, krupni Francuz koji mi kaže da ga zovem Šef Nuri; Pavel, legionarski pilot čamca ili pirogi; poručnik žandarmerije i drugi žandarm stacioniran u AP-51. Pošto deluju na francuskoj teritoriji, legionari mogu da postupaju samo uz prisustvo žandarma", svedoči Aleksander.

"Ako nađemo rudarsko nalazište, slikaj me sa svime što zaplenimo", kaže Nuri.

Aleksander mu skreće pažnju da su ga u komandi upozorili da ne fotografiše lica legendarno tajnovitih legionara.

"Legio Patria Nostra, glasi moto ove često mitologizovane, elitne vojne jedinice koja ima istoriju raspoređivanja na teške misije. Posebna 13. polu-brigada Legije stranaca (DBLE), od svog formiranja kao deo Slobodnih Francuskih snaga 1940, preko Indokine pred Vijetnamski rat, Alžira 1950-ih i 1960-ih, pa sve do recentnog Sahaela kada je Mali tražio francusku pomoć protiv džihadističkih grupa u pustinji 2013. godine", navodi Aleksander.

"Ma, k vragu s tim. Legiji nisam dao prava na moj lik. Slikaj me. Ali ne sada, ne dok sam znojav i u kroksicama", govori mu Nuri.

Poručnik francuske vojske, s druge strane, definitivno nema kroksice. Čizme su mu ispolirane, a čvorovi kojima drži mrežu za spavanje su posebni. Zrači disciplinom, u kontrastu sa iznenađujuće opuštenom prirodom legionara. Njihov stav govori: "Ne treba se sa nama zezati".

"Kako sunce počinje da zalazi nad kampom, ostaje dovoljno vremena da nespretno okačim svoju mrežu, okupam se u jezeru i večeram. Tokom noći, urlik probija vazduh kao prisilno disanje nečega opsednutog. U nekom drugom vremenu pomislio bih da demoni jure šumom. Ali poručnik mi kaže da su to majmuni, iz njegove mreže za spavanje koja se nalazi nekoliko metara dalje - čvorovi savršeni, a čizme okačene naopako", navodi novinar Guardiana.

Kako kaže, vlaga u Francuskoj Gvajani prodire u sve - drvo, beton, kožu.

"Jutro ispod krošnje već je vruće, a noćne zvuke majmuna zamenilo je nisko šištanje: visoki tonovi  žaba i kaskada insekata", dodaje Aleksander.

"Higijena je važna", govori mu poručnik - očigledno pedantan čak i u ovim nehigijenskim uslovima -dok se odmiče od svoje mreže da opere zube. Kod pristaništa kampa, legionari tovare flaše sa pitkom vodom u pirogu. Na insistiranje poručnika, svi nose prsluke za spasavanje, iako su ih svi do kraja dana skinuli jer je previše vruće.

"Penjem se u kajak i krećemo, piroga nas prati. David mi govori da pijem vodu iako nisam žedan. Pola sata kasnije, piroga se približava cilju. David i jedan legionar ulaze u kajak i veslaju dalje. Deset minuta kasnije, druga piroga se pojavljuje u daljini, vidi nas, naglo se okreće i beži", piše Aleksander.

Pavel dodaje gas, ali drugi čamac, sa samo tri osobe, je lakši i brži. Na kraju ga pronalaze, polu-skrivenog i prevrnutog, dok ostaci obroka garimpeirosa plutaju po vodi. Dok legionari skaču iz piroge, poručnik daje Aleksanderu pancir i upozorava ga da ne odstupa od kolone. Nekoliko francuskih vojnika je poginulo otkako je Harpie počeo 2008. godine, uključujući dvojicu tokom sukoba sa rudarima 2012, i još jednog dok je prelazio rečne brzake ove godine. Novinar Guardiana Dom Filips je ubijen 2022. godine, zajedno sa zagovornikom prava domorodaca Brunom Pereirom dok su izveštavali o rudarstvu, krivolovu i trgovini drogom u dolini Javari, u brazilskoj Amazoniji.

U džungli nema staze. Neko ispred nosi mačete, a Aleksander se na kraju kolone sapliće dok pokušava da drži korak sa povremenim trčanjem i puzanjem.

"Temperatura prelazi 30°C, što pri ovakvoj vlažnosti i u prsluku deluje još više. Više od sat vremena kasnije, vraćamo se do prevrnute piroge. Legionari je okreću, skidaju motor, vuku je do močvare, gde ostavljamo čamac i dvojicu vojnika – za svaki slučaj ako se garimpeirosi vrate. Zatim krećemo na drugo ostrvce da peške tražimo istu grupu tražilaca zlata. Ali satima nema ničega osim neumoljivog sunca i prevrnutog čamca, u kojem legionari prave rupe i potapaju ga", opisuje Aleksander scene.

Vraćajući se u kamp čamcem, pokušava da sazna više o tome ko se u 21. veku pridružuje Legiji stranaca i zašto. Neki su pričljivi, drugi izuzetno čuvaju privatnost. Legija ima reputaciju da prima ljude koji žele da pobegnu od starog života i steknu novi.

"Jedan od Nepalaca kaže da je gledao dokumentarac i da je plata dobra. Drugi kaže da je Legija bila tolerantnija prema povredi ruke nego Gurkhe. Paulo, Brazilac, ispunio je vremensko ograničenje u Oružanim snagama Brazila i želeo je da nastavi kao vojnik, ali ne želi da kaže više. Legionar iz Malija radije priča o ljutim papričicama koje je zasadio u AP-51 nego o prethodnim misijama. Šef Nuri, kako kaže, ostaje u Legiji koliko god može", ističe Aleksander.

Dok su stigli u AP-51, gotovo je veče.

"Popio sam šest litara vode, ali iako sam poslušao Davidov savet, glava me boli. Gotovo da sam se vratio u kamp sačuvavši dostojanstvo, ali tik pre nego što se ukrcam u pirogu toplotni udar me obara na kolena i krećem povraćam. Poručnik mi govori da ne povraćam u pirogu, dok se ja grčim", piše Aleksander.

Prvi francuski kolonisti la France équinoxiale, kako su je zvali, stigli su 1503. Kolonija je potom više puta menjala vlasnika, a Holanđani su doveli prve robove 1676. tokom kratkog perioda kontrole. Francuska revolucija ukinula je ropstvo vek kasnije, 1794, Napoleon ga je vratio 1802, a Druga republika trajno ukinula 1848, oslobađajući oko 13.000 ljudi u Francuskoj Gvajani.

Tokom jednog veka, teritorija je služila Francuskoj kao kaznena kolonija ili "odlagalište" za politički nepoželjne građane. Kapetan Alfred Drajfus bio je zatvoren u zloglasnoj kaznenoj koloniji Devil’s Island, kod obale Kourou, 1895, nakon što je osuđen za izdaju. Bivši zatvorenik Henri Šarier u svojoj knjizi iz 1969. pisao je o brutalnosti u istom zatvoru Papilon, koja je kasnije adaptirana u film sa Stivom Mekvinom.

"Možda je upravo zbog reputacije Île du Diable (Đavolje ostrvo) toliko ljudi – uključujući i bivšeg premijera Francuske Žana Kasteksa – još uvek greškom misli da je Francuska Gvajana ostrvo", ističe Aleksander.

Zlatna groznica

Prva, žestoka zlatna groznica zahvatila je region 1858. godine, a 170 godina kasnije metoda vađenja zlata gotovo da se nije promenila. Iz rečnih korita ili bušotina izvlače sediment, pumpaju vodu i dodaju živu, koja se vezuje za zlatne čestice i formira amalgam, koji tone. Zatim prosejavaju komadiće amalgama, spaljuju živu da odbace mulj, i otkrivaju grudvu čistog zlata. Para žive ulazi u atmosferu, a kontaminirani mulj dospeva u vodeni sistem i lanac ishrane, izazivajući ozbiljne zdravstvene probleme i razvojne poteškoće kod beba i dece.

Danas ilegalni tražioci zlata i dalje broje između 6.000 i 7.000, radeći na oko 600 rudarskih lokacija. U osam meseci otkako je AP-51 (jedan od mnogih takvih kampova) uspostavljen, žandarmerija i legionari su dovoljno suzbili ilegalnu rudarsku aktivnost da je postala teška za pronalaženje. Za komandante Harpie, uspeh se meri time da su "stabilizovali" rudarstvo na tim nivoima, uprkos tome što je cena zlata utrostručena od 2018.

Drugi nisu uvereni. Godine 2020. član francuskog parlamenta koji predstavlja teritoriju pokrenuo je istragu zašto je situacija sa ilegalnim iskopavanjem zlata i dalje "toliko katastrofalna", uprkos Sarkozijevoj tvrdnji skoro deceniju ranije da je iskorenjivanje "nacionalni prioritet". Nakon posete regionu godinu dana kasnije, parlamentarna delegacija rekla je da smatra da je nedovoljno sredstava izdvojeno za sprovođenje zakona.

Daleko od političkih prepirki Pariza, pitanje je još ozbiljnije od žive. Sa ekonomskim podsticajima za rudarenje "bilo gde i svuda", kakva bi ekološka devastacija bila bez Harpia? Ali uspeh i neuspeh operacije se takođe zbrajaju u stvarnom i sadašnjem uticaju žive i rudarstva na džunglu, reku i ljude koji zavise od oba.

Aime Cezari, pesnik sa Martinika i član francuskog parlamenta, i Gaston Monervil, Gvajanac i unuk roba, bivši predsednik francuskog Senata, bili su među aktivistima dekolonizacije koji su se u prvoj polovini 20. veka zalagali ne za nezavisnost Francuske Gvajane, već za pun status kao deo Francuske.

Kada je teritorija postala puni francuski "departman" 1946. godine (zajedno sa Martinikom, Gvadalupeom i Reunionom), ostvario se taj dugogodišnji cilj. 2010. godine, 70% birača je odbilo pomeranje ka većoj autonomiji. A privrženost članstvu u EU ovde je jača nego u većini drugih francuskih regiona.

Međutim, nivo prihoda u amazonskom departmanu je samo polovina onoga što je u "Heksagonu", šestougaonoj Francuskoj na evropskom kontinentu. Ovo je približno uporedivo sa razlikom između najsiromašnijih i najbogatijih američkih saveznih država, ili između Pariza i njegovih ekonomski najsiromašnijih predgrađa.

I često, stav Pariza prema Francuskoj Gvajani može delovati kao odnos jezgra i periferije - pogoršan današnjim planovima da se u ovoj bivšoj kaznenoj koloniji izgradi nova pritvorska ustanova za zatvorenike visokog rizika iz metropolitanske Francuske.

Unutar Francuske Gvajane, jezgro je obala, gde živi 90 odsto stanovništva. U regionu Haut-Maroni u unutrašnjosti, stanovnici su uglavnom Bušinengue - potomci pobeglih robova koji su izbegli sa holandskih i francuskih plantaža i osnovali izolovane, slobodne zajednice duboko u džungli uz reku Maroni. Deluje kao periferija.

Ožiljci boje rđe

"Sa prozora češkog turboelisnog aviona sa 15 sedišta kompanije Er Gvajana Ekspres, amazonska prašuma izgleda kao ogromna glava brokolija. Beskrajna i nedeljiva. Osim što se s vremena na vreme na njenom licu pojavi ožiljak boje rđe: trag krčenja šuma gde su garimpeirosi, tragači za zlatom, iskrčili i divljali zemlju, ostavljajući je zagađenom i pustom. Nema puteva do Maripasule, grada sa 8.000 stanovnika na reci Maroni, ali ima aerodrom. Dalje na jug do Taluena, kako bi se saznalo kako je zajednica Vajana - jedna od pet prvobitnih američkih indijanskih populacija Francuske Gvajane - pogođena ilegalnim rudarstvom zlata, znači putovanje pirogom. Ova surova geografska realnost se ogleda u cenama: flaša vode košta dvostruko više nego u glavnom gradu, Kajenu", kaže Aleksanderu.

Vajanac sa kačketom čeka ga na reci, pored srebrne piroge.

"Al Kaida", kaže on, ispružene ruke sa osmehom na licu, dok ga Aleksander gleda zbunjeno. To je nadimak, saznaje kasnije, iz vremena kada je služio u Avganistanu.

Dok sunce prži pridružuju im se Mari Tremole iz Svetskog fonda za divlje životinje i dva lokalna konsultanta za uzgoj ribe i Aimavale Opojo, načelnik Taluena, najvećeg grada Vajane.

Sušna sezona je tek počela, što znači da nivo vode u Maroni počinje da opada. Klimatske promene su 2024. godine učinile delove ove već plitke, brzacima ispunjene reke privremeno neprohodnim, ostavljajući Vajanu stegnutom između makro zagađujućih efekata ugljenika i mikro efekata žive. Od njih dvoje, oni najoštrije osećaju uticaj rudarstva.

"Garimpeirosi su zagadili sve. Reke, šumu, divljač, ribu", kaže Aimavale.

"Samo nekoliko minuta nizvodno od Maripasule, priroda eruptira. Avara palme sa svojim debelim bodljama. Prelivajući plavi bljeskovi morfo leptira ispod krošnji. Crvene oči crnih kajman krokodila koje noću odbijaju zrake baterijskih lampi. Dom 1.800 vrsta drveća, 96% Francuske Gvajane je prašuma. U stvari, Maripasula, Taluen i mnoštvo drugih gradova nalaze se unutar zaštićenog područja Parka Amazonijen de Gvajana, najvećeg nacionalnog parka u EU, koji se prostire na 34.000 km² – površine veće od Belgije. Kada je rezervat stvoren 2007. godine uz saglasnost autohtonog stanovništva Francuske Gvajane, to je bilo sa razumevanjem da će stvaranje ovog zaštićenog područja okončati ilegalno rudarstvo", navodi Aleksander.

S vremena na vreme, Aimavale i "Al Kaida" gestikuliraju prema obali, pokazujući znake ispiranja zlata. Ovde možete videti i osetiti razaranje koje živa nanosi reci Maroni i pukotine koje se šire oko nje u rđavom, metalnom kvalitetu koji daje vodi. Dok skreću s jedne strane na drugu da bi plovili rekom, Aleksander počinje da razume zašto je operacija Harpi neophodna, ali sizifovska. Problem je što se na surinamskoj obali reke sve ovo dešava na otvorenom, bez prinude. Oprema, živa, prosejavanje i izbacivanje zemlje.

Komercijalni punktovi za snabdevanje na surinamskoj strani – prema proceni iz 2023. godine, duž reke postoji 120 "izloga" koje vode kineski trgovci – ne trude se da se sakriju. Crveni metalni zidovi i spušteni tremovi nadvisuju se nad rekom, gde grupe mršavih, gologrudih muškaraca sede i piju pivo i alkohol. Video ekrani prikazuju video snimke sa raznih bezbednosnih kamera. Redovi prethodno upakovanih namirnica stoje pored plastične robe proizvedene u Kini, sa rudarskim materijalima natrpanim u uglove.

"Živa je obično u nekoj zadnjoj prostoriji, van vidokruga", kaže Mari. Izlozi ne prodaju samo opremu i kupuju zlato, već su nedavno prešli na aranžman "napojničkih useva", uzimajuc procenat od svega što se iskopa.

Sa piroge, Maroni izgleda mutno od rudarske kontaminacije.

"Ranije je riba bila glavni deo naše ishrane. Sada, kada pada kiša, reka izgleda kao mleko. Ne smemo dozvoliti našoj deci da se kupaju ili plivaju u tome…", kaže Aimavale.

Zajednice Vajana moraju sve dalje i dalje da idu kako bi pronašle čistiju vodu i ribu za koju se nadaju da je manje zagađena. Ponekad se izlažu poniženju kupujući prerađenu hranu ili piletinu u kineskim radnjama.

"To dovodi do prilične količine dijabetesa, hipertenzije i lošeg opšteg zdravlja", kaže Lisa Mičard, medicinska sestra koja radi u zdravstvenoj klinici u Taluenu. Ako novi projekat uzgoja ribe u Taluenu bude uspešan, riba će zadržati mesto u ishrani Vajan, ali na tragičan način – kao adaptacija, a ne pravo rešenje.

"U Taluenu postavljamo naše mreže u sumrak, moji čvorovi su amaterski kao i uvek. Prve noći služe nam piletinu; druge, ribu. Kada vidimo lonac ribe, Mari i ja razmenjujemo pogled i ironično se osmehujemo, iako znamo da je jedan obrok relativno bezopasan. Neposredno po mom dolasku u Taluen, osam francuskih gradova, uključujući Pariz, najavilo je da njihove javne škole više neće služiti tunu u školskim menzama zbog zabrinutosti za nivo žive. Što se tiče Vajane, preporuka francuskih regionalnih zdravstvenih vlasti je da se konzumacija ribe ograniči na jednom mesečno", ističe Aleksander.

Lini Opoja, koja je udata za Aimvalea, je 2024. godine podnela tužbu protiv francuske vlade, tvrdeći da Francuska nije ispunila svoju zakonsku obavezu da zaštiti građane i životnu sredinu. Zdravstveni problemi koji pogađaju zajednicu kreću se od poteškoća u učenju, gubitka pamćenja, problema sa koncentracijom, oštećenog vida, peckanja i utrnulosti udova, do gubitka fizičke snage, kaže ona.

Kasnije, u zajedničkom tukusipanu u Taluenu, Patrik Touenke, poglavica svih Vajana, vidno je iziritiran dok ga Aleksander pita o rudarenju.

"Pričamo o situaciji sa rudnicima oduvek i ništa se ne menja", kaže, dok 'maluwana' - složeno oslikani disk koji mapira Vajana kosmologiju - gleda sa visine iznad njega.

Godine 2009. godine Vajane su se poslednji put direktno suprotstavili rudarima, postavljajući barikade na reci. To je bilo ubrzo nakon što je francuska vlada pokrenula Harpie, što Aimvale, koji je sam učestvovao u Harpie misijama u prošlosti kao rezervista u žandarmeriji - naziva "nedovoljnim".

"Harpie uništi opremu rudara, a dva dana kasnije rudari se vraćaju", kaže Lini. Tri ili četiri dana posle misije, voda se razbistri, a zatim rudari dopunjavaju zalihe na surinamskoj strani reke i nastavljaju. Ono što je potrebno su redovne patrole reke i stalna Harpie prisutnost u toj oblasti – nešto poput AP-51.

"Odrasla sam pijući vodu iz reke", priseća se Linija i dodaje da takav odnos sa prirodom njen 15-godišnji sin nikada neće iskusiti. Čak i da se sutra prestane sa iskopavanjem zlata, stručnjaci iz nacionalnog parka kažu, svakoj zagađenoj reci biće potrebno 200 godina da se vrati u prvobitno stanje.

"Te noći u Taluenu, dok nameštam telo u mreži, nešto probija tišinu, mir, spokoj i tračak Mlečnog puta. Ovog puta nije vrisak majmuna, već insekt. Zvuk gotovo identičan motornici. Bljesak svetlosti u tami. Gledam, dok se 5 kilometara od mesta posmatranja Ariane 6 raketa podiže, stabilizuje se i juri ka nebu iznad lansirne rampe. Dvadeset sekundi nakon što se čini da zemlja izdiše novo sunce, zvuk udara – kao da sam vazduh se cepa. Program Ariane 6 predstavlja nezavisan evropski pristup svemiru, a ova raketa nosi meteorološki satelit koji je deceniju u izradi: Metop-SGA1. Prvenstveno satelit za posmatranje vremena, SGA1 takođe nosi kompaktni moralni podsetnik, zbirku senzora nazvanu Sentinel-5, dizajniranu da pokaže ono što ljudi veoma vešto ignorišu - metan koji izlazi iz naftnih i gasnih polja, ugljen-dioksid koji se gomila iznad kontinenata", piše Aleksander.

Šarl de Gol koji je 1964. odlučio da izgradi svemirsku luku u Kourou, kako bi zamenio bivše francusko lansirno mesto u Hamaguiru, u alžirskoj pustinji. Kako se približavala alžirska nezavisnost, Kourou, još jedno bivše kazneno naselje, nudilo je prednosti - na ekvatoru, Zemljina rotacija prirodno pomaže raketnim pojačivačima, a takođe omogućava putanju lansiranja preko otvorenog okeana umesto naseljenog tla i stabilne vremenske uslove.

Sada pod zajedničkim upravljanjem francuske svemirske agencije i ESA-e, svemirska luka obezbeđuje hiljade radnih mesta direktno i indirektno, i čini najmanje 15% BDP-a departmana. 2021. godine, upravo odavde ESA je lansirala svemirski teleskop Džejms Veb (James Webb) - koji astronomi koriste za potragu za novim planetama i za gledanje dalje unazad u vremenu, posmatrajući slabije i udaljenije svetlo nego bilo šta drugo sa Zemlje ili oko nje – u orbitu oko Sunca.

U blizini Kurua, u istraživačkoj stanici Paraku, istraživačica Arijana Mirabel stoji ispred visokog drveta sa potpornim deblom. Ovo katedralno drvo je označeno, izmereno i biće ponovo mereno svake, odnosno na dve ili pet godina, baš kao i 70.000 drugih stabala na različitim parcelama u Parakuu. To je najopsežniji projekat identifikacije i praćenja drveća na svetu, a satelitima Evropske svemirske agencije (ESA) su potrebni podaci da bi procenili količine ugljenika uskladištene u šumi.

"Ova prašuma koju sam video iz vazduha i sa pirogi, čiju vlažnost sam osetio pešice, deo je Gvijanskog štita – dela Amazona koji se proteže od Kolumbije do Francuske Gvajane i severnog Brazila, i koji je ključan za ovlaživanje, podizanje i usmeravanje atmosferskih "reka" koje se formiraju nad Atlantskim okeanom i kreću ka jugu, ka Andima. Deo šume koji se nalazi u Francuskoj Gvajani spada među najmanje narušene ljudskom aktivnošću u svetu", objašnjava Mirabel, delom zbog malog broja stanovnika.

Podaci o krošnjama otkrivaju sumornu sliku ogromne amazonske prašume. Pre godinu dana situacija je bila ozbiljna, ali je nada još i postojala. EU je predvodila u smanjenju emisija; Kina, dugo izvor rasta emisija, takođe je pokretala energetsku tranziciju ka vetru i solarnim izvorima; u SAD, Bajdenova administracija je konačno promenila nacionalnu politiku u korist stvarnog napretka.

Cop30 je doveo pregovarače u Belem, na ivicu prašume koja je bila izložena napadu na svaki mogući način: emisije ugljen-dioksida, krčenje za soju i stoku, pristupne puteve za bušotine, krivolov, seču, ilegalno rudarenje. Na trenutnoj putanji klimatske krize, uskoro će Amazon preći tačku preloma i osušiti se u savanu. To bi nanelo šumi oslobađanje skoro jednog decenijskog iznosa ugljenika, pretvorilo milione kvadratnih kilometara u verovatnu vatrenu zonu, pokrenulo nove potencijalne pandemije i uništilo poljoprivredu Južne Amerike.

"Zemlja i njene šume postoje u vremenskoj skali daleko iznad naše, i nijedan od nas – ni naša deca, ni unuci, ni praunuci – neće to ikada videti kako se vraća u prvobitno stanje. Zaboravite rekreaciju bilo čega od ovoga kada čak ni ne razumemo kako postojeća šuma u potpunosti funkcioniše", kaže Maribel.

"Sa eliptične staze Sentinel-5, koja se nalazi 832 km iznad Zemlje, granice izgledaju besmisleno. Na terenu, one su sve samo ne to. Godinama je Francuska pevala refren 'strateške autonomije' svojim evropskim susedima, insistirajući da EU stekne sposobnost da deluje sa punom nezavisnošću u bilo kom broju domena, uključujući i svemir. Arijana 6 je ključna komponenta ovoga – autonomnog pristupa svemiru u vreme kada je rat Donalda Trampa protiv obnovljivih izvora energije i za fosilna goriva rat protiv naše sposobnosti da uopšte znamo. U vreme kada se njegova administracija sprema da naredi NASA-i da ukine jedine satelite vlade SAD namenski dizajnirane za merenje gasova staklene bašte, EU, koja godišnje troši 12 milijardi evra na svemir, ima dodatnu odgovornost da prikuplja i čuva klimatske podatke, kaže Simoneta Čeli, direktorka za posmatranje Zemlje u ESA", navodi Aleksander.

ESA može pratiti oblake metana, izračuna ugljenik pohranjen u šumi, ili čak uoči tragove krčenja na rudarskom lokalitetu - ali izgleda da niko ne može zaustaviti 20 pirogi dnevno koje, prema Liniji, prolaze pored Taluena natovarene rudarskom opremom.

"Suverenitet je mač sa dve oštrice: u Kourou, Francuska ga primenjuje na nacionalnom i evropskom nivou svaki put kada satelit poleti u orbitu. Na obalama Maronija, isti princip sprečava Francusku da reši problem koji se proteže od jednog suverenog prostora do drugog. S druge strane, da li je Francuska, sa punom težinom EU iza sebe, zaista nesposobna da zaustavi rudarsku mrežu koja krši jednu od njenih granica i ugrožava njene građane?", pita se Aleksander.

Tokom poslednjeg preleta, Parc Amazonien, koji zapošljava 70% osoblja iz američkih zajednica, zabeležio je 176 rudarskih lokaliteta – najveći broj do sada – unutar svog teritorija.

"S jedne strane imamo moćnog, kooperativnog suseda, a s druge strane narkodržavu", kaže Jan Saliou, zamenik direktora parka. Bez saradnje Surinama, dodaje, okončanje rudarenja duž Maronija zahtevalo bi žandarma iza svakog drveta.

"Decenijama imamo podatke i najbolje preporuke naučnika; znamo da uništavamo nešto što postoji van naše kratkotrajne ljudske vremenske skale. Iz daleka, svet izgleda plavo i zeleno. Na zemlji, pridajemo ogromnu vrednost sjajnom metalu sa malo unutrašnje upotrebe, dok sistematski nismo sposobni da cenimo i štitimo ekosisteme koji nas održavaju. Ako se sukobljeni suverenitet ne može koordinisati preko reke često dovoljno uske da se kamen može baciti s jedne strane na drugu, kakva je šansa da pogled sa 832 km visine – koliko god precizan bio – spase ono što je već u procesu propadanja?", pita se autor Guardiana.

(Telegraf.rs)