Kako su CIA i MI6 otkrili Putinove planove za Ukrajinu - i zašto im niko nije verovao? Detalji su neverovatni!

Agenti CIA i MI6 su, nedeljama i mesecima pre nego što će predsednik Rusije Vladimir Putin pokrenuti invaziju na Ukrajinu, imali uvid u njegove planove. Ipak, niko im nije verovao!

Oslanjajući se na više od 100 intervjua sa visokim obaveštajnim zvaničnicima i drugim insajderima u više zemalja, Guardian je u neverovatnom izveštaju detaljno opisao kako su SAD i Britanija otkrile planove Vladimira Putina za invaziju i zašto ih je veći deo Evrope - uključujući i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog - odbacio.

Telefonski poziv

Nekadašnji prvi čovek CIA, Vilijam Berns, putovao je preko pola sveta kako bi razgovarao sa Vladimirom Putinom, ali je na kraju morao da se zadovolji telefonskim pozivom. Bilo je to u novembru 2021. godine, a američke obaveštajne agencije su u prethodnim nedeljama beležile signale da Putin možda planira invaziju na Ukrajinu. Tadašnji američki predsednik SAD Džo Bajden je poslao Bernsa da upozori Putina da bi ekonomske i političke posledice, ako to učini, bile katastrofalne.

Petnaest godina ranije, kada je Berns bio američki ambasador u Moskvi, Putin je bio relativno pristupačan. U međuvremenu, kako su godine prolazile, moć ruskog lidera se koncentrisala i njegova paranoja se produbila. Od pojave kovida, malo ko je dobio priliku da se vidi sa njim. Berns i njegova delegacija su saznali da je Putin bio zatvoren u svojoj raskošnoj rezidenciji na obali Crnog mora, a kontakt je bio moguć samo telefonom.

U kancelariji u zgradi predsedničke administracije na Starom trgu u Moskvi bila je spremna bezbedna linija, a Putinov poznati glas je dopirao iz slušalice. Berns je izneo uverenje SAD da Rusija sprema invaziju na Ukrajinu, ali Putin ga je ignorisao i nastavio sa svojim tezama. Njegove obaveštajne službe su ga, kako je rekao, obavestile da se američki ratni brod krije na horizontu Crnog mora, naoružan raketama koje bi mogle da stignu do njegove lokacije za samo nekoliko minuta. To je, kako je sugerisao, bio dokaz strateške ranjivosti Rusije u unipolarnom svetu kojim dominiraju SAD.

Razgovor, kao i tri borbena susreta licem u lice sa Putinovim najvišim bezbednosnim zvaničnicima, delovali su Bernsu izuzetno zloslutno. Napustio je Moskvu mnogo više zabrinut zbog mogućnosti rata nego što je bio pre putovanja i preneo je svoj osećaj tadašnjem predsedniku.

"Bajden je često postavljao pitanja na koja se odgovara sa da/ne, a kada sam se vratio, pitao me je da li mislim da će Putin to učiniti. Rekao sam: 'Da'", prisetio se Berns.

Tri i po meseca kasnije, Putin je naredio svojoj vojsci da uđe u Ukrajinu, što je bilo najdramatičnije kršenje evropskog bezbednosnog poretka od Drugog svetskog rata. Priča o obaveštajnoj pozadini tih meseci - kako su Vašington i London stekli tako detaljan i tačan uvid u ratne planove Kremlja i zašto im obaveštajne službe drugih zemalja nisu verovale - nikada ranije nije u potpunosti ispričana.

Izveštaj Guardiana zasniva se na intervjuima sprovedenim tokom prošle godine sa više od 100 obaveštajnih, vojnih, diplomatskih i političkih insajdera u Ukrajini, Rusiji, SAD i Evropi. Mnogi su govorili bez navođenja identiteta kako bi razgovarali o događajima koji su i dalje osetljivi ili poverljivi; oni čije je ime navedeno pominju se po njihovim tadašnjim funkcijama.

To je priča o obaveštajnom uspehu, ali i o jednom od nekoliko obaveštajnih neuspeha. Prvo, za CIA i MI6, koji su tačno procenili scenario invazije, ali nisu uspeli da precizno predvide ishod, pretpostavljajući da je brzo rusko preuzimanje unapred zaključeno. Još dublje, za evropske službe, koje su odbijale da veruju da je rat velikih razmera u Evropi moguć u 21. veku. Sećali su se sumnjivih obaveštajnih slučajeva predstavljenih da bi se opravdala invazija na Irak dve decenije ranije i bili su oprezni da veruju Amerikancima u onome što je izgledalo kao "fantastično predviđanje".

Najvažnije je to što je ukrajinska vlada bila potpuno nespremna za predstojeći napad, a predsednik Volodimir Zelenski je mesecima odbacivao sve hitnija američka upozorenja kao zastrašivanje i ugušio zabrinutost u poslednjem trenutku među sopstvenom vojnom i obaveštajnom elitom, koja je na kraju učinila ograničene pokušaje da se pripremi iza njegovih leđa.

"U poslednjim nedeljama, obaveštajni lideri su počeli da shvataju, raspoloženje je bilo drugačije. Ali političko rukovodstvo je jednostavno odbijalo da to prihvati do samog kraja", rekao je jedan američki obaveštajni zvaničnik.

Četiri godine kasnije, iz ovih događaja se mogu izvući mnoge lekcije o tome kako se obaveštajni podaci prikupljaju i analiziraju. Možda najrelevantnija, jer svet deluje nepredvidivije nego ikada u skorijoj istoriji, jeste da je opasno odbaciti scenario zato što se čini da je van domena onoga što je racionalno ili moguće.

"Osećao sam da su dokazi koje smo im predstavili bili ubedljivi. Nije kao da smo zataškali nešto što bi, samo da su to videli, napravilo svu razliku", rekao je Džejk Salivan, Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost, o tome zašto evropski saveznici nisu verovali Amerikancima.

"Jednostavno su bili obuzeti uverenjem da ovo jednostavno nema smisla", rekao je Salivan.

Putinovi planovi

CIA je otkrila mnogo toga o Putinovim planovima za invaziju na Ukrajinu, ali jedno nikada nisu sigurno utvrdili - kada je Putin prvi put odlučio da "uloži sve". Kasnije, pregledajući dokaze, poput detektiva na mestu zločina, neki od analitičara agencije su odredili prvu polovinu 2020. godine kao najverovatniji trenutak.

Tokom tih meseci, Putin je usvojio ustavne amandmane kako bi osigurao da može da ostane na vlasti i nakon 2024. godine. Zatim, mesecima zatvoren u izolaciji tokom kovida, gutao je knjige o ruskoj istoriji i razmišljao o svom mestu u istorijskim udžbenicima. Tokom leta, nasilno gušenje protestnog pokreta u susednoj Belorusiji ostavilo je predsednika Aleksandra Lukašenka slabijim i zavisnijim od Kremlja nego ikad. To je otvorilo mogućnost da se Lukašenko primora da dozvoli korišćenje beloruske teritorije kao lansirne rampe za invaziju.

Otprilike u isto vreme, tim trovača FSB-a ubacio je nervni agens novičok u donji veš Alekseja Navaljnog, jedinog opozicionog političara sa potencijalom da dobije masovnu podršku javnosti, što ga je umalo ubilo. Tada se sve činilo kao da su to nepovezani događaji. Kasnije su počeli da izgledaju kao da Putin sprema teren pre nego što sprovede veliki ukrajinski gambit za koji je verovao da će učvrstiti njegovu ulogu u istoriji kao velikog ruskog lidera.

Nagoveštaji tog plana prvi put su se pojavili u proleće 2021. godine, kada su ruske trupe počele da se gomilaju duž ukrajinskih granica i na okupiranom Krimu, navodno radi vežbi. SAD su dobile obaveštajne podatke koji sugerišu da bi Putin mogao da iskoristi godišnji govor, zakazan za 21. april, da izloži slučaj vojne akcije u Ukrajini. Kada je Bajden obavešten o obaveštajnim podacima, nedelju dana pre govora, bio je toliko uznemiren da je direktno pozvao Putina.

"Izrazio je zabrinutost zbog gomilanja trupa i pozvao na deeskalaciju, ujedno predlažući samit u narednim mesecima, za koji smo znali da će biti od interesa za Putina", rekla je Avril Hejns, Bajdenova direktorka nacionalne obaveštajne službe.

Kada je Putin održao govor, bio je mnogo manje ratoboran nego što se očekivalo, a dan kasnije ruska vojska je objavila da su vojne vežbe na granici završene. Činilo se da je ponuda za samit uspešno otklonila pretnju, a kada su se dva lidera sastala u Ženevi u junu, Putin jedva da je pomenuo Ukrajinu.

Tek retrospektivno je postalo jasno zašto: već se odlučio za nediplomatsko rešenje.

Aktiviranje alarma

Četiri nedelje nakon samita u Ženevi, Putin je objavio podugačak esej o istoriji Ukrajine, u kojem se vraćao čak do devetog veka da bi izneo argument da je "prava suverenost Ukrajine moguća samo u partnerstvu sa Rusijom".

Esej je izazvao podizanje obrva, ali pažnja u Londonu i Vašingtonu ubrzo je bila skrenuta haotičnim povlačenjem iz Avganistana. U septembru su ruske trupe započele novu mobilizaciju duž granica Ukrajine - u roku od mesec dana, ta sila je dostigla obim koji je bilo teško ignorisati. Vašington je prikupio nove obaveštajne podatke o ruskim planovima, detaljnije i mnogo šokantnije nego u proleće.

Tada se pretpostavljalo da Rusija može da pokuša formalnu aneksiju regiona Donbas, ili u maksimalističkom scenariju, da pokuša da uspostavi kopneni koridor kroz južnu Ukrajinu, povezujući Donbas sa okupiranim Krimom. Sada je izgledalo da Putin planira nešto veće. Želeo je Kijev.

Mnogi u američkoj političkoj eliti bili su vrlo skeptični, ali obaveštajni analitičari su bili uznemireni onim što su videli.

"Stizalo je dovoljno informacija da je jasno da ovo više nije daleka mogućnost", rekla je Hejns.

Kada se Berns vratio iz Moskve, alarmi su zazvonili još jače. Bez obzira na to da li su obaveštajni podaci tačni, Bajden je rekao da je vreme da se počne sa planiranjem.

Sredinom novembra, poslao je Hejns u Brisel. Tamo je, na godišnjem sastanku šefova obaveštajnih službi članica NATO-a, iznela američko uverenje da sada postoji realna mogućnost masivne ruske invazije na Ukrajinu.

Ričard Mur, šef britanskog MI6, podržao je njenu procenu. Kao deo Saveza za razmenu obaveštajnih podataka "Five Eyes", Britanija je videla većinu podataka koje su SAD prikupile, a imala je i svoje kanale koji ukazuju na mogućnost invazije. Primarni odgovor u prostoriji, međutim, bio je skepticizam. Neki su odbacili ideju invazije od starta. Drugi su izrazili strah da bi, ako NATO zauzme snažnu poziciju, to moglo biti kontraproduktivno i izazvati upravo scenario zbog kojeg su SAD bile zabrinute.

Upravljanje tim percepcijama bilo je na umu američkim i britanskim zvaničnicima narednih meseci.

"Morali smo da budemo sigurni da ne činimo ništa što bi im dalo izgovor za invaziju", rekao je Kris Ordvej, viši zvaničnik zadužen za region u britanskom Ministarstvu odbrane. Istovremeno, London i Vašington su verovali da Rusiji treba još samo dva meseca da bude spremna za invaziju i želeli su da podignu alarm.

Bajden je naložio svom timu da podeli što više obaveštajnih podataka sa saveznicima, kako bi im pomogao da razumeju zašto je Vašington toliko zabrinut. Takođe je predložio da se deo informacija deklasifikuje i učini javnim, ali pažljivo, da se ne otkrije kako je Vašington došao do dokaza.

"Ovo su izvori i metode u koje smo uložili krv, znoj i suze, i mogu ugroziti živote ljudi ako budu otkriveni", rekla je Hejns.

Uveden je sistem u kojem su zvaničnici iz različitih obaveštajnih agencija imali priliku da se izjasne o svemu pre nego što izađe, kako bi se osiguralo da ništa ne procuri i ne otkrije izvor. Tokom narednih nedelja, SAD su deklasifikovale više osetljivih obaveštajnih podataka nego ikada što se pamti, često i za široj javnosti.

"Dobijali smo poverljive brifinge od Amerikanaca, a nekoliko sati kasnije biste iste informacije pročitali u New York Times-u", rekao je jedan evropski zvaničnik.

Kako je sve video Kijev?

Krajem oktobra CIA i MI6 poslali su memorandume u Kijev, u kojima su izneli svoje zabrinjavajuće nove procene obaveštajnih podataka. Sledeće nedelje, nakon što je Berns posetio Moskvu, dvojica američkih zvaničnika odvojila su se od delegacije i otputovala u Kijev, gde su upoznali dvojicu visokih ukrajinskih zvaničnika sa američkim strahovima i razgovorima direktora CIA u Moskvi.

"U suštini smo rekli: ‘Pratićemo dalje. Videćete obaveštajne podatke. Ovo nije usputno upozorenje, ovo je zaista ozbiljno. Verujte nam,’", rekao je Erik Grin, jedan od američkih zvaničnika. Ukrajinci su delovali skeptično.

Sredinom novembra, britanski ministar odbrane Ben Volas posetio je Kijev i rekao Zelenskom da London veruje da je ruska invazija sada pitanje "kada", a ne "ako".

Ohrabrio je Zelenskog da počne sa pripremama zemlje za rat.

"Ne tovi se prase pred Božić", rekao je Volas ukrajinskom predsedniku, prema izvoru upoznatom sa sastankom. Zelenski je delovao pasivno, samo je slušao.

Zelenski je izabran 2019. godine na platformi vođenja mirovnih pregovora kako bi se okončao sukob koji je Rusija pokrenula u istočnoj Ukrajini 2014. godine. Više nije verovao da može da postigne dogovor sa Putinom, ali se plašio da bi javni razgovori o još većem ratu izazvali paniku u Ukrajini. To bi moglo dovesti do ekonomske i političke krize, urušavanja zemlje, a da Rusija ne mora da pošalje ijednog vojnika preko granice. Sumnjao je da je to sve vreme bio Putinov plan. Sve više su ga iritirali Amerikanci i Britanci, koji su, pored privatnih upozorenja, počeli javno da govore o pretnji invazije. U novembru je poslao jednog od svojih najviših bezbednosnih zvaničnika u strogo poverljivu misiju u evropsku prestonicu da putem obaveštajnih kanala prenese poruku političkim liderima: strah od rata je lažan i sve se svodi na pokušaj SAD da izvrše pritisak na Rusiju.

Malo ko u Ukrajini je verovao da je potpuna invazija verovatna, ali obaveštajne službe zemlje beležile su zabrinjavajuće znakove povećane ruske aktivnosti. Ivan Bakanov, šef SBU-a, ukrajinske domaće službe, prisetio se da su ruske obaveštajne službe tradicionalno nastojale da regrutuju visoko pozicionirane ukrajinske izvore, ali da su u godini pred invaziju "ciljali sve", uključujući šofere i niskorangirane službenike. Često su ti pokušaji bili 'lažne zastave': ruski regruteri bi se predstavljali kao pripadnici jedne od ukrajinskih obaveštajnih službi.

SBU je takođe pratio tajne sastanke između oficira FSB-a i ukrajinskih civilnih službenika ili političara. Ti sastanci su često održavani u luksuznim hotelima u Turskoj ili Egiptu, gde su Ukrajinci putovali pod izgovorom turizma. Rusija je očekivala da će ti ljudi, motivisani ideologijom, egom ili novcem, delovati kao peta kolona unutar Ukrajine kada za to dođe vreme.

"Pre nego što sam došao u SBU, takođe sam mislio da možemo postići dogovor sa Rusima", rekao je Bakanov, koji je bio stari poslovni partner Zelenskog i nije imao obaveštajno iskustvo kada je imenovan 2019.

"Ali kada vidite svakog dana kako pokušavaju da ubijaju i regrutuju ljude, shvatite da imaju drugačiji plan, da jedno govore, a drugo rade", dodao je.

Ipak, prevladavajuće raspoloženje u Kijevu bilo je da su američka upozorenja preuveličana. Ukrajina se borila protiv ruskih proksi snaga u Donbasu osam godina, ali ideja o punom ratu - sa raketnim napadima, kolonama tenkova i maršem na Kijev - činila se nezamislivom.

Jedan evropski obaveštajni zvaničnik rekao je da je ta linija razmišljanja bila prilično stalna u brifinzima ukrajinskih kolega u mesecima pred invaziju.

"Poruka je bila: ‘Ništa se neće desiti, sve je samo pretnja'. Mislili su da je apsolutni maksimum moguće samo sukob u Donbasu", rekao je zvaničnik.

Šta su govorili obaveštajni podaci?

Kasnije, kada se ispostavilo da su SAD i Britanija sve vreme bile u pravu, mnogi su se zapitali šta im je omogućilo da budu toliko sigurni. Da li je postojao izvor u Putinovom unutrašnjem krugu koji je prenosio ratne planove svojim kontaktima u CIA ili MI6?

"Često se prikazuje kao ‘pronašli smo planove’, ali sigurno nije bilo tako jednostavno", rekla je Hejns.

Najočigledniji pokazatelj bio je delimično vidljiv na komercijalnim satelitskim snimcima: desetine hiljada ruskih vojnika premeštale su se u položaje blizu granice sa Ukrajinom.

"Ovi pokreti trupa su bili neočekivani i morali ste zaista naporno da radite kako biste došli do objašnjenja zašto to radite, osim ako ne želite da ih upotrebite", rekao je viši zvaničnik DI, britanske vojne obaveštajne službe.

Postojale su i presretnute vojne komunikacije: nijedna nije pominjala invaziju, ali su ponekad uključivale akcije koje ne bi imale mnogo smisla ako invazija nije bila u planu. Postojale su i druge informacije iz različitih izvora koje su upućivale u istom pravcu: proruske grupe koje su obavljale pripremne aktivnosti u Ukrajini koje bi mogle podržati vojnu akciju, kao i uspostavljanje programa za jačanje redova rezervista unutar Rusije.

"Prvi put smo videli informacije koje su ukazivale na mogućnost akcije zapadno od Dnjepra", rekla je Hejns, misleći na reku koja deli Ukrajinu na dva dela.

Većina ispitanih odbila je da detaljnije objasni kakve su obaveštajne podatke prikupili, pozivajući se na važnost zaštite izvora i metoda. Ali intervjui sa desetinama ljudi koji su videli deo ili sve dokaze pružili su mnogo tragova.

Dva izvora su ukazala da su presretnuti podaci iz Glavne direkcije operacija ruske vojske verovatno bili izvor informacija o invaziji. Odeljenje vodi general-pukovnik Sergej Rudskoj, cenjeni vojni planer koji je dugo bio najinformisanija osoba unutar generalštaba, prema bivšem ruskom vojnom insajderu koji ga je lično poznavao.

Sva strateška planiranja prolaze kroz njegovu usku jedinicu, smeštenu u centralnom sedištu generalštaba u Moskvi, i tu su ratni planovi bili sastavljani i usavršavani, dok su drugi visoki komandanti vojske ostajali u neznanju.

Pripreme su se mogle uočiti i u drugim delovima vojske i obaveštajnih službi, čak i ako ljudi koji su ih sprovodili nisu znali krajnji cilj.

"Većina ljudi u Rusiji nije znala za plan. Ali da bi to bilo moguće, dovoljno stvari je moralo da se dogodi da je bilo vrlo teško sakriti ih", rekao je jedan američki zvaničnik.

Veteran novinar Bob Vudvard u svojoj knjizi War spomenuo je "ljudski izvor u Kremlju", bez dodatnih detalja. To je svakako moguće jer CIA je još 2017. evakuisala dugogodišnji izvor koji je radio za Putina, šefa spoljnih poslova, i godinama prenosio tajne agenciji. Moguće je da postoje i drugi izvori još uvek na mestu.

Ali Putin je išao daleko kako bi sakrio svoje namere čak i od većine unutrašnjeg kruga, i samo mali broj ljudi u ruskom sistemu znao je za planove invazije sve do nekoliko nedelja pre početka. Moguće je da su CIA ili MI6 regrutovali "super-krticu" pravo pored predsednika, ali deluje verovatnije da su ljudski izvori u Rusiji pružili tangencijalne ili potvrđujuće dokaze, a ne ključne detalje. Veliki deo ključnih obaveštajnih podataka mogao je da potiče sa satelitskih snimaka, ili iz presretačkih podataka prikupljenih od strane NSA i GCHQ – američkih i britanskih službi za elektronsku obaveštajnu aktivnost, rekli su ljudi koji su to videli.

"Nijedan ljudski izvor nije detektovan", rekao je jedan od njih.

10 nedelja do invazije

Do decembra 2021. godine, SAD i Britanija su donekle razumele kako bi Putinov ratni plan mogao da izgleda. U Vašingtonu je oformljen međuresorni "tim tigrova" koji se sastajao tri puta nedeljno kako bi razmatrao kako bi SAD trebalo da se pripreme i reaguju na najgori scenario: napad na celu zemlju sa ciljem promene režima. Međutim, nije postojalo čvrsto ubeđenje da je Putin doneo političku odluku da sprovede svoj plan. I tu je nastao problem za sve ostale.

U Parizu i Berlinu, kao i u Kijevu, obaveštajne službe su vojnu mobilizaciju tumačile ne kao ratni plan, već kao blef kojim se vrši pritisak na Ukrajinu. Jedan britanski zvaničnik iz odbrane rekao je da je uloženo ogromno napora da se Francuzi i Nemci uvere, uključujući nekoliko brifing poseta raznih delegacija. Ipak, razgovori su uglavnom naišli na otpor.

"Mislim da su krenuli od pretpostavke: ‘Zašto bi on?’ A mi smo krenuli od: ‘Zašto ne bi?’ I ta jednostavna semantička razlika može da vodi do potpuno različitih zaključaka", rekao je zvaničnik.

Za neke Evropljane, sećanja na iskrivljeni obaveštajni kontekst invazije na Irak 2003. godine pojačavala su skepticizam prema ovoj novoj ratnoj pretnji. Jedan evropski ministar spoljnih poslova, koji je tražio da se ne navodi njegova zemlja, prisetio se rasprave sa Antonijem Blinkenom, američkim državnim sekretarom, koja je postala žustra.

"Dovoljno sam star da se sećam 2003. godine, i tada sam bio jedan od onih koji su vam verovali", rekao je ministar Blinkenu. Dok su Britanci i Amerikanci delili više informacija nego inače, stvarno osetljivi podaci često su stizali sa skrivenim poreklom, radi zaštite izvora.

"Upozorili su nas, stvarno jesu. Ali rekli su: ‘Morate nam verovati na reč'", rekao je ministar.

Čak i kada se 2003. godina nije eksplicitno pominjala, zvaničnici su često osećali njen odjek.

"Nepoverenje u nas je definitivno bilo nasledstvo Iraka", rekao je Džon Forman, britanski vojni ataše u Rusiji, koji je organizovao dvonedeljne sastanke vojnih atašea iz NATO zemalja u Moskvi u mesecima pred invaziju.

On i jedan američki kolega uglavnom nisu uspeli da uvere evropske kolege da je pretnja realna: "Ako ljudima pokazujete stvari, a oni i dalje ne veruju, imate problem", rekao je.

Veliki psihološki blok za neke evropske obaveštajne službe bio je u uverenju da je Putin uglavnom racionalan akter i duboko skeptični da bi se upustio u plan koji je verovatno osuđen na neuspeh.

Prema ruskim procenama dobijenim i objedninjenim od strane zapadne službe, Moskva je smatrala da će samo 10% Ukrajinaca pružiti otpor invaziji, dok će ostatak ili aktivno podržavati ili s mukom prihvatiti rusku kontrolu. To je bila beznadežno optimistična procena, ali i tih 10% ukrajinske populacije činilo je četiri miliona ljudi. Snaga koju je Rusija okupila nije bila ni približno dovoljna da se suoči sa takvim otporom, verovali su Evropljani.

"Imali smo iste informacije o trupama na granici, ali smo se razlikovali u analizi šta je u Putinovoj glavi", rekao je Etijen de Ponsin, francuski ambasador u Kijevu.

Čak ni Poljska, tradicionalno tvrda prema Rusiji, nije bila uverena u ideju potpune invazije.

"Pretpostavljali smo da će SVR i GRU obaveštajne službe reći Putinu da Ukrajinci neće dočekati Ruse sa cvećem i sveže pečenim kolačima", rekao je Pjotr Kravčik, šef poljske strane obaveštajne službe.

Poljska služba je imala dobar uvid u susednu Belorusiju, odakle bi snage mogle da krenu na Kijev sa severa, a one su delovale kao najslabije od svih.

"Većinom su bili novoprimljeni regruti… nedostajali su im municija, gorivo, rukovodstvo i obuka", rekao je Kravčik. Delovalo je kao mehanizam odvlačenja pažnje da se ukrajinska pažnja i vatra usmere sa ograničene incizije u Donbasu, a ne ozbiljna borbena snaga koja bi mogla da održi okupaciju većine zemlje.

Amerikanci su, međutim, mogli da vide detaljno rusko planiranje novog političkog poretka u Ukrajini i bili su sve uvereniji da se Putin priprema za punu invaziju sa ciljem promene režima.

"Nije gledao u meni i rekao: ‘Mogu da pojedem malu, srednju ili veliku porciju' bio je vrlo fokusiran na preuzimanje Kijeva", rekao je Saliven.

U Vašingtonu, radna pretpostavka bila je da će, barem u početnoj fazi rata, Putin biti uspešan. Ukrajinski ministar odbrane, Oleksij Reznikov, prisetio se posete Pentagonu, ubrzo nakon što je stupio na dužnost u novembru 2021. Bio je skeptičan prema pretnji invazije, ali je mogao da vidi da su Amerikanci uvereni, pa je pitao da li bi razmotrili slanje veće količine boljeg oružja da pomognu odbranu njegove zemlje od strahota koje su predviđali. Dobio je odlučno odbijanje.

"Zamislite da imate komšiju koji se vrati kući sa dijagnozom raka i rečima da će umreti za tri dana. Ponudićete mu sažaljenje, ali mu nećete dati skupe lekove", rekao je Reznikov.

6 nedelja pre invazije

Početkom januara, Amerikanci su došli do detaljnijih informacija o planovima: ruske trupe bi napale Ukrajinu iz više pravaca, uključujući i iz Belorusije, vazdušne jedinice bi sletele na aerodrom u Hostomelu, nedaleko od Kijeva, kako bi osigurale glavni grad, a postojali su i planovi za atentat na Zelenskog.

Pripreme za post-invazionu kontrolu terena takođe su bile u toku, sa sastavljanjem lista "problematičnih" proukrajinskih figura koje bi bile internirane ili pogubljene, kao i proruskih figura koje bi bile angažovane da vode Ukrajinu.

Berns je otputovao u Kijev kako bi lično izvestio ukrajinskog predsednika o tome šta CIA strahuje da će se uskoro dogoditi, ali reakcija nije bila onakva kakvu je možda očekivao. Nedelju dana kasnije, Zelenski je objavio video apel Ukrajincima, savetujući ih da ne slušaju one koji predviđaju sukob.

"Do leta, Ukrajinci će normalno peći meso na roštiljima", rekao je, tvrdeći da "iskreno veruje" da 2022. neće biti velikog rata.

"Dišite duboko, smirite se i nemojte trčati da gomilate hranu i šibice", obratio se stanovništvu. To je bila katastrofalna preporuka, s obzirom na to da bi hiljade ljudi ubrzo bile zarobljene u aktivnoj ratnoj zoni ili pod ruskom okupacijom.

Zelenski je i dalje bio zabrinut, ne bez razloga, da bi ratna panika mogla da sruši ekonomiju. Vlasti su omogućile vojne kurseve obuke, a hiljade Ukrajinaca koje je uznemirila pretnja rata prijavilo se. Ipak, čini se da je Zelenski duboko u sebi jednostavno nije verovao Amerikancima. Delom zato što zapad nije govorio jedinstvenim glasom. Francuski i nemački lideri, Emanuel Makron i Olaf Šolc, i dalje su verovali da se rat može izbeći pregovorima sa Putinom.

"Britanci i Amerikanci su govorili da će se desiti", rekao je jedan viši ukrajinski zvaničnik.

"Ali Francuzi i Nemci su mu govorili: ‘Ne slušaj to, sve je besmisleno'", dodao je zvaničnik.

Tri dana nakon video apela Zelenskog, 22. januara, britansko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je saopštenje tvrdeći da London ima obaveštajne podatke da Rusija želi da postavi bivšeg ukrajinskog poslanika Jevgenija Murajeva, marginalnu figuru sa malo javnog profila, za premijera nakon invazije. Mnogima je to zvučalo apsurdno i neverovatno.

"Kada je Britanija to objavila, postao sam još skeptičniji. Nije imalo nikakvog smisla. Sigurno Rusi nisu bili toliko glupi?", rekao je jedan evropski obaveštajni zvaničnik.

2 nedelje do invazije

Sredinom februara, britanske, američke i neke druge ambasade evakuisale su Kijev, uništivši osetljivu opremu pre odlaska. Stanica CIA povukla se na tajnu bazu u zapadnoj Ukrajini, ostavljajući nekoliko ručnih protivtenkovskih raketa u sedištu SBU kao oproštajni poklon na izlazu iz grada. U Londonu, ključni zaposleni u Ministarstvu odbrane selili su se u hotele u blizini zgrade ministarstva kako bi mogli da stignu na posao za nekoliko minuta kada trenutak dođe.

Čak su i mnoge evropske zemlje smanjile svoje prisustvo u Kijevu na minimum i pripremile planove evakuacije, za svaki slučaj. Ipak, Makron i Šolc su i dalje verovali da se Putina može odvratiti od napada i obojica su u februaru putovali u Moskvu kako bi zastupali diplomatiju.

Nakon šest sati razgovora u Kremlju, Makron je ponosno objavio da je "osigurao garanciju" od Putina da Rusija neće eskalirati tenzije.

Amerikanci su i dalje tumačili signale iz Moskve vrlo drugačije. U poslednjem telefonskom razgovoru Bajdena i Putina 12. februara, američki predsednik je našao ruskog lidera hladnim, odlučnim i potpuno nezainteresovanim za bilo kakve pregovore. Kada je spustio telefon, rekao je svojim saradnicima da je vreme da se pripreme na najgore. Rat je bio neizbežan i invazija je mogla da se dogodi bilo kog dana.

U razgovorima između Bajdena i Zelenskog ton je ponekad postajao napet, dok je američki predsednik direktno izjavljivao da 'Rusi dolaze po Kijev'. Frustriran neuspehom da ubedi Zelenskog i njegov tim da poslušaju, Salivan je odlučio da fokus bude na ukrajinskim obaveštajnim agencijama i vojsci, nadajući se da će oni iznutra podići alarm.

"Na svakom sastanku su mi govorili da se to sigurno dešava", rekao je ukrajinski obaveštajni zvaničnik stacioniran u Vašingtonu, prisećajući se brojnih susreta sa kolegama iz CIA.

"Kada sam pogledao u njihove oči, video sam da nema sumnje. I svaki put su pitali: ‘Gde ćete odvesti predsednika? Koji je plan B?’".

Odgovorio im je da "plana B" nema.

Mala grupa oficira u HUR-u, ukrajinskoj vojnobezbednosnoj agenciji, počela je u januaru diskretno planiranje kontingencije, podstaknuta američkim upozorenjima i sopstvenim informacijama, prisećao se jedan general HUR-a. Pod izgovorom mesečnog vojnog vežbanja, iznajmili su nekoliko sigurnih kuća oko Kijeva i povukli velike količine gotovine. Nakon mesec dana, sredinom februara, rat još nije počeo, pa je "trening" produžen za još mesec dana.

Zapovednik oružanih snaga, Valerij Zalužni, bio je frustriran što Zelenski nije želeo da uvede vanredno stanje, što bi mu omogućilo premeštanje trupa i pripremu borbenih planova.

"Spremate se da se borite sa Majkom Tajsonom, a jedina borba koju ste do sada imali bila je bitka jastucima sa mlađim bratom. Ovo je šansa jedan na milion i morate biti spremni", rekao je.

Bez zvanične saglasnosti, Zalužni je radio koliko je mogao. Sredinom januara, on i supruga preselili su se iz stana u prizemlju u njegove službene prostorije u kompleksu generalštaba, iz bezbednosnih razloga i da bi mogao raditi duže.

U februaru, još jedan general se prisećao, održavane su vežbe "za stolom" među najvišim komandantima vojske kako bi se planirali različiti scenariji invazije. To je uključivalo napad na Kijev i čak jedan gori scenario od onoga što se na kraju dogodilo, u kojem Rusi zauzimaju koridor duž zapadne granice Ukrajine da bi zaustavili dotok snabdevanja od saveznika. Ali bez odobrenja sa vrha, ti planovi su ostali samo na papiru; bilo koji veći pomak trupa bio bi nelegalan i teško prikriven.

U drugoj nedelji februara, ukrajinska granična služba presrela je novi dokaz koji je trebalo da bude odlučujući: komunikacije komandanta čečenske jedinice stacionirane u Belorusiji sa Ramzanom Kadirovim, liderom Čečenije postavljenim od strane Kremlja.

Komandant je izvestio Kadirova da su njegovi ljudi na mestu i da će uskoro biti u Kijevu. Zelenskom je puštena snimka, ali ostao je neubeđen, prema dobro obaveštenom izvoru. Na sastancima Saveta bezbednosti, priča koja je preovladavala bila je da je puna invazija malo verovatna i da je koncentracija trupa imala za cilj da izvrši ekonomski i politički pritisak na Ukrajinu.

"Mnogima od nas bilo je nelagodno, ali pretpostavljam da je svako odlučio da je najsigurnije složiti se sa predsednikom", rekao je jedan viši zvaničnik.

Nekoliko ukrajinskih izvora reklo je da su verovali da je Volodimir Zelenski odlučan da velika invazija nije zamisliva jer ga je u to ubedio Andrij Jermak, njegov šef kabineta i najbliži poverenik.

Jermak je smatrao da Rusija deluje u sivoj, negirajućoj zoni hibridnog rata i da neće izvesti veliku, dramatičnu invaziju koja bi nepovratno prekinula odnose sa Zapadom.

Jermak, koji je odbio zahtev za intervju, bio je jedan od retkih ukrajinskih zvaničnika u redovnom kontaktu sa ruskim kolegama. Često je razgovarao sa zamenikom šefa kabineta Vladimira Putina, Dmitrijem Kozakom, u okviru dugotrajnih zastoja u pregovorima oko regiona Donbasa.

Ako je Kozak pomogao da se Jermak uveri da je američka tvrdnja da Ukrajini preti invazija smešna, verovatno je to zbog toga što je i sam u to verovao. CIA je procenila da je samo nekoliko nevladinih zvaničnika znalo detalje Putinovih planova do poslednjeg časa. Kozak je "živeo u neznanju", zajedno sa ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom i dugogodišnjim portparolom Putina Dmitrijem Peskovom, rekli su dva dobro povezana ruska izvora.

Čak i nedelju dana pre invazije, većina ruske elite nije imala pojma šta se sprema.

"Dobio sam poziv od nekoga visoko u Kremlju koji je rekao: ‘Mnogo je vojnih ljudi oko Putina, atmosfera je napeta, i nešto se dešava, ali ne znamo šta'", rekao je jedan politički insajder.

3 dana uoči invazije

Sve je krenulo da bude jasnije 21. februara, kada je Putin okupio svoj Savet bezbednosti u jednoj od velikih, mermerom ukrašenih sala Kremlja.

Sedeo je sam za stolom, dok su savetnici bili raspoređeni na stolicama na drugom kraju prostorije, neprijatno daleko od njega. Putin je redom pozivao članove da se popnu na podijum i iskažu svoju podršku. Navodno, savet je raspravljao o tome da li da formalno prizna "narodne republike" Donjeck i Lugansk, koje je Rusija de facto okupirala još od 2014. kao nezavisne države. Ali podtekst je bio jasan. Ovo je bio ratni komitet.

Mnogi iz elite delovali su zapanjeno dok je Putin tražio njihov pristanak. Sergej Nariškin, šef spoljne obaveštajne službe, izgledao je prestravljeno i mucao je zbunjeno odgovarajući, što je navelo Putina da se podsmešljivo nasmeje pre nego što je konačno osigurao saglasnost.

Jedan ruski insajder rekao je da je atmosfera na sastanku podsećala na istorijske prikaze situacije u Kremlju u proleće 1941, kada su Staljinovi obaveštajni šefovi pokušavali da upozore lidera da Nemačka sprema invaziju na Sovjetski Savez, ali su se bojali da previše insistiraju zbog Staljinovog uverenja da se to neće desiti.

"Nariškin je imao informacije o Ukrajini koje se nisu poklapale sa onim što su svi ostali govorili. Ali on je slab i neodlučan, a Putin je želeo da osigura da svi budu viđeni kao deo ove odluke. Zato ste videli takvo ponašanje", rekao je jedan izvor.

Van kamere, desila se još jedna zapanjujuća interakcija. Kozak, Putinov čovek za Ukrajinu, imao je u Vašingtonu reputaciju tvrde ruke, ali je privatno bio užasnut idejom invazije, koju je potpuno shvatio tek na dan sastanka u Kremlju, rekao je izvor blizak njemu.

Kozak, koji je Putina poznavao decenijama, bio je jedina osoba u sali dovoljno hrabra da progovori. Argumentujući iz strateške, a ne moralne perspektive, rekao je predsedniku da bi invazija Ukrajine bila katastrofa, iako, kao i većina elite, još uvek nije znao da li je Putinov plan ograničena vojna akcija u Donbasu ili rat u punom obimu. Nakon sastanka, nastavio je da raspravlja sa Putinom jedan na jedan u velikoj sali, rekao je izvor.

Milioni Rusa koji su pratili na televiziji nisu videli ništa od toga. Umesto toga, čuli su Putina kako pita: "Postoje li neka druga mišljenja ili posebni stavovi po ovom pitanju?"

Pitanje je dočekano tišinom.

2 dana uoči invazije

Dan nakon Putinove teatralne predstave, 22. februara, ukrajinski Savet bezbednosti održao je sastanak u Kijevu. Dok su se veliki igrači okupljali ispred sale pre početka sednice, Zalužni je pokušao da pridobije podršku za uvođenje vanrednog stanja, koje bi mu konačno omogućilo da počne da premešta trupe. U sali, podržao ga je Reznikov, ministar odbrane. Ali Zelenski je još bio zabrinut zbog izazivanja panike, pa je savet odbio uvođenje vanrednog stanja, glasajući za blažu meru - uvođenje vanredne situacije u zemlji.

Nekoliko sati kasnije, šef Saveta bezbednosti, Oleksij Danilov, predao je Zelenskom crvenu fasciklu koja je sadržala strogo poverljiv izveštaj obaveštajne službe o "direktnoj fizičkoj pretnji" predsedniku. Drugim rečima, timovi za atentat su bili na putu. Zelenski je delovao kao da ignoriše to, ali informacije su očigledno ostavile utisak. Sledećeg dana, na sumornom sastanku sa predsednicima Poljske i Litvanije u veličanstvenoj palati Marinski u Kijevu, Zelenski im je rekao da bi to mogao biti poslednji put da ga vide živog. Čim je sastanak završen, poljski obaveštajci su požurivali dva gosta u motorizovani konvoj koji je odjurio prema zapadu punom brzinom.

Bartoš Cičocki, poljski ambasador u Ukrajini, ostao je u Kijevu, a nekoliko sati kasnije pozvan je u ambasadu da primi poverljivi telegram iz Varšave. Bio je to kratak tekst od jednog pasusa, koji je navodio da će invazija početi te noći. Tokom poslednje dve nedelje, Poljaci su promenili stav o invaziji, delom zasnovan na novim obaveštajnim podacima o ruskim trupama stacioniranim u Belorusiji.

Sada je stigla konačna potvrda da napad dolazi. To je bio jedan od poslednjih takvih telegrama koje je ambasada primila; kasnije su zidovi nekoliko sati drhtali dok je jedan od poljskih obaveštajaca još u Kijevu razbijao opremu za enkripciju teškim čekićem kako bi sprečio da padne u ruske ruke.

Nakon što je nekoliko puta pročitao telegram, Cičocki je izašao na svež vazduh. Video je građane Kijeva kako obavljaju svoje poslove u zimsku večer, prizor iznenađujuće normalan s obzirom na ono što je sada znao. Ljudi su proveravali program u pozorištu preko puta ulice, a deo njega je želeo da potrči, da im drekne da počinje rat i da više neće biti predstava. Umesto toga, mirno se uputio kući, misleći o tome kako će svet uskoro izgledati potpuno drugačije.

8 sati do invazije

Do trenutka kada je Varšava prihvatila stav Londona i Vašingtona, Pariz i Berlin su i dalje ostajali skeptični, čak i u poslednjim trenucima. Obaveštajne procene obe zemlje sada su priznavale mogućnost neke vrste vojne akcije, ali su i dalje odbacivale ideju o punoj invaziji na Kijev. Francuski ambasador bi to saznao tek kada ga je u njegovom stanu u visokom soliteru probudio zvuk ruskih raketa.

Još upečatljivija je priča o Brunu Kalu, šefu nemačke obaveštajne službe BND. Kada je njegov avion sleteo u Kijev, kasno uveče 23. februara, američke, britanske i poljske obaveštajne agencije su već utvrdile da su naređenja za ruski napad izdata. Panika zbog nadolazeće invazije kružila je i među stranim novinarima u Ukrajini, obaveštenim od svojih izvora u obaveštajnim službama. Ali Kal ili nije bio svestan ovih informacija, ili ga one nisu uznemiravale.

Ubrzo nakon što je Kal stigao u luksuzni hotel u Kijevu, nemački ambasador u Ukrajini dobio je naređenje od Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu da odmah evakuiše sve preostale diplomatske zaposlene iz Kijeva kolima.

Pretnja je bila previše hitna da bi se čekalo jutro, reklo je ministarstvo. Čak ni tada, nemački obaveštajni šef nije prihvatio poziv da se pridruži diplomatskom konvoju u ponoć, pozivajući se na važne sastanke narednog dana. Nije iznenađujuće da ti sastanci nikada nisu održani. Umesto toga, Kal je morao da bude izvučen iz Kijeva istog dana uz pomoć poljske obaveštajne službe, duž puteva prepunih Ukrajinaca koji su panično bežali.

U generalštabu ukrajinske vojske, poslednje večeri pre napada, Zalužni i njegovi najviši generali pokušali su da sprovedu nekoliko poslednjih mera. Mine su postavljene na dno Crnog mora kako bi se osujetilo eventualno desantiranje u Odesi, a neke jedinice su premeštene na strateške lokacije.

"Sve ovo je bilo potpuno zabranjeno. Da invazija nije počela, postojala bi šansa za sudske postupke protiv nas zbog toga, ali većina komandanta je prihvatila da nemamo izbora i sprovela je mere", rekao je jedan general.

Ukrajinska vojna obaveštajna agencija HUR takođe je tiho nastavljala pripreme. 18. februara, njen šef Kirilo Budanov dobio je tročasovni brifing od zapadnog zvaničnika koji je detaljno izložio planove Rusije za zauzimanje aerodroma Hostomel. Informacije su pomogle u pripremi poslednjih odbrambenih planova, iako bi ukrajinska pobeda u Hostomelu u prvim danima rata bila haotična i neizvesna.

Na dan pre invazije, Budanov se sastao sa Denisom Kirevim, ukrajinskim bankarom sa kontaktima duboko unutar ruske elite, koji je nekoliko meseci ranije pristao da HUR-u dostavlja informacije koje je prikupio od svojih ruskih kontakata. Kirev je tada Budanovu rekao da je odluka o invaziji doneta i pružio mu informacije o vremenu i smeru ruskog napada. (SBU je verovala da je Kirev bio trostruki agent, zapravo radeći za Moskvu, i likvidiran je kada je SBU pokušao da ga uhapsi nekoliko dana nakon invazije.)

Što se tiče Zelenskog, njegova razmišljanja upućena poljskom i litvanskom predsedniku da možda više neće biti živ sugerisala su da je u poslednjem trenutku prihvatio ozbiljnost onoga što dolazi. Kasnije tog dana pokušao je da pozove Putina, ali je odbijen. Umesto toga, snimio je video poruku ruskim građanima, pozivajući ih da spreče svoje lidere da započnu rat. Takođe im je rekao: "Ako napadnete, videćete naša lica. Ne leđa, nego naša lica". Potpuna promena tona u odnosu na njegove ranije poruke.

Ipak, Zelenski i njegova supruga Olena otišli su te noći na spavanje kao da je sve normalno, rekla je ona. Nije čak ni spakovala kofer za hitne slučajeve, što je učinila užurbano narednog dana dok su u pozadini odjekivale eksplozije, evakuišući se na nepoznatu lokaciju sa njihovo dvoje dece. Invazija je takođe iznenadila većinu ukrajinskog kabineta, uključujući i ministra odbrane Reznikova. On je otišao na spavanje sa alarmom postavljenim za 6 ujutro: trebalo je da se vojnim avionom uputi na liniju kontakta u Donbasu sa ministarskim kolegama sa Baltika, pokazujući odlučnost pred pojačanim pretnjama. Umesto toga, probudio ga je u 4 ujutru Zalužni sa vestima da rat uskoro počinje.

Jedan ukrajinski zvaničnik koji je znao šta dolazi bio je ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba. Putovao je u Vašington na sastanke 22. februara, gde su mu obaveštajci pokazali tačne lokacije gde ruski tenkovi zagrevaju motore i čekaju da pređu granicu. Nakon toga je hitno uveden na vanredni sastanak sa Bajdenom. Sumorna diskusija se, kako je rekao, odvijala kao "razgovor lekar-pacijent", a dijagnoza je navodno bila terminalna.

"Kada sam napustio Ovalni kabinet, imao sam osećaj da Bajden oprašta, i od mene i od naroda Ukrajine", rekao je Kuleba.

Invazija

U 4:50 ujutro po kijevskom vremenu, 24. februara, Putin je objavio početak "specijalne vojne operacije". Minutima kasnije, Rusija je lansirala seriju raketnih udara na ciljeve oko Kijeva. Pre nego što je svanulo, Zelenski je stigao u predsednički kompleks na ulici Bankova, gde je imao prvi međunarodni telefonski razgovor sa Borisom Džonsonom.

"Želim da te zamolim, Borise, kao prijatelja moje zemlje. Pozovi Putina direktno i reci mu da zaustavi rat", rekao je Zelenski Džonsonu promuklim glasom. Kasnije je bilo još poziva, ka Parizu i Vašingtonu, i sastanak sa bezbednosnim zvaničnicima. Na brzinu je uvedeno i ratno stanje kroz hitno sazvano zasedanje parlamenta.

Kako je jutro odmicalo, Zelenski je povratio prisebnost, a dezorijentacija je prerasla u odlučnost i bes. Tokom sastanka sa političkim liderima, njegov obezbeđenje je uletelo u prostoriju i povelo ga napolje: dobijene su informacije o vazdušnim udarima na predsedničku kancelariju i mogućim ubilačkim timovima u neposrednoj blizini. Kasnije se ponovo pojavio, već u vojnom odelu, preobražen iz šokiranog političara u ratnog lidera.

Otprilike u isto vreme kada je Zelenski menjao odeću u Kijevu, Putin je u Kremlju primio pakistanskog premijera, Imrana Kana. Poseta je bila planirana mesecima unapred, a Kan je sleteo u Moskvu upravo kada su ruski tenkovi prelazili granicu u Ukrajinu. Iznenađujuće, Putin je održao zakazani sastanak. Tog dana koji je promenio tok evropske istorije, dok su šokirani članovi njegove elite razmenjivali užasavajuće poruke, on je proveo više od dva sata sa Kanom raspravljajući o detaljima bilateralnih odnosa Moskve i Islamabada. Putin je tokom razgovora delovao opušteno, rekao je izvor blizak Kanu. Nakon toga je pozvao gosta na raskošni ručak. U jednom trenutku, Kan je otvoreno postavio pitanje - rat koji je Putin pokrenuo pre nekoliko sati.

"Ne brinite o tome", rekao mu je Putin. "Biće gotovo za nekoliko nedelja".

4 godine kasnije

Četiri godine kasnije, rat i dalje traje. Procene govore da je poginulo oko 400.000 ruskih vojnika, a Moskva je dobila tek 13% više teritorije Ukrajine nego na početku 2022.

Za britanske i američke obaveštajne službe, Putinov napad na Ukrajinu bio je trenutak iskupljenja. Mesecima su bili u srcu ratnih planova koje je Putin čuvao u tajnosti pred većinom svoje elite, i dve decenije nakon iračke katastrofe, pokazalo se da su u pravu uprkos širokoj sumnji. Posle invazije, američki zvaničnici su rekli da su mnoge partnerske službe stekle novo poštovanje za CIA i druge američke agencije i zainteresovale se za bližu saradnju (nije jasno da li su te želje opstale u Trampovom mandatu).

Međutim, koliko god su bili u pravu oko Putinovih planova, London i Vašington su podcenili ukrajinski otpor i precenili rusku moć. Očekivali su da će posle invazije zadatak biti podrška partizanskom pokretu protiv ruskih okupatora, dok bi ukrajinska vlada delovala iz egzila ili nadzirala zapadni deo zemlje.

"Do samog dana trke, pretpostavljalo se da ovo neće dugo trajati. Mislili smo da će brzo stići zapadno od Kijeva, i da će reći: ‘Posao obavljen, neko drugi može da završi ovo drugo, hvala što ste gledali'", rekao je zvaničnik britanske odbrane.

Amerikanci su imali sličan stav: "Mislili smo da će Rusi biti uspešniji na početku - da zauzmu Kijev za par nedelja, a onda će se Ukrajinci reorganizovati", rekla je Haines.

Evropske službe koje su pogrešno procenile mogućnost invazije objašnjavale su grešku time što nisu verovale da Rusi mogu lako ući u Kijev i postaviti marionetsku vladu.

"Ispostavilo se da je to zaista bilo potpuno ludo", rekao je jedan evropski obaveštajac.

Problem za Britance i Amerikance bio je i što su previše verovali ruskim sopstvenim procenama o vojnim sposobnostima.

"Sistem ih podstiče da stvari predstave boljim nego što jesu", rekao je američki obaveštajac.

Putinov mali planerski krug je takođe igrao ulogu, stvarajući prepotentni plan koji nije prošao rigoroznu kritiku stručnjaka za ukrajinsku realnost. Ruske trupe ušle su u Ukrajinu očekujući brzu operaciju menjanja režima, umesto toga suočile su se sa gorkim bitkama. Moskva nije rušila infrastrukturu, što je, suprotno njihovim očekivanjima, olakšalo koordinaciju ukrajinske odbrane.

"Polovinu je činilo to što smo precenili rusku vojnu moć i podcenili ukrajinsku", rekao je Majkl Kofman iz Carnegie Endowment u Vašingtonu. Ali, kako ističe, druga polovina je bila to što Rusi nisu izveli operaciju onako kako su mnogi očekivali, ili na način koji je imao smisla.

Odlučan stav Zelsnkog u prvim danima invazije bio je neočekivan. Vašington je pretpostavljao da će biti ubijen ili da će pobeći čim rakete počnu da padaju. Bajden ga je nagovarao da napusti glavni grad ili čak zemlju, ali Zelenski je ostao, a njegov nastup inspirativnog ratnog lidera u prvim ključnim nedeljama pomogao je u mobilizaciji ukrajinskog društva i ublažio kritike za nepoštovanje američkih upozorenja u pripremama.

Od tada je Ukrajina u ratu, s malo vremena ili interesa da se preispita šta je moglo biti učinjeno za ranije pripreme društva. Ali debata bi mogla ponovo izroniti, naročito ako buduće izbore budu vodili Zelenski i Zalužni, bivši komandant vojske i sadašnji ambasador u Londonu, koji je tražio više akcije, ali je bio odbijen. Zalužni je rekao da je nemogućnost pravovremene pripreme koštala Ukrajinu na početku invazije.

"Ratno stanje je trebalo uvesti u januaru, ili najkasnije u februaru", rekao je.

Neki sugerišu da je upravo odluka Zelenskog da ne diže alarm - čak i ako neplanirano - možda spasila Ukrajinu.

"Da je počeo da priča o nadolazećem ratu, da je pozivao ljude na pripreme, društvo bi paničilo i milioni bi pobegli, država bi najverovatnije pala", rekao je jedan general HUR.

Da li su lekcije naučene?

Evropske službe koje nisu predvidele invaziju prošle su kroz period samopreispitivanja.

"Ceo smisao postojanja obaveštajne službe je da predvidi kada će doći sledeći rat, a mi smo potpuno pogrešili", rekao je jedan evropski obaveštajac.

Hau Dilan, istoričar obaveštajne službe na King’s College London, rekao je da analitičari često ne žele da predviđaju buduće događaje koji bi mogli biti radikalna promena u odnosu na prošlost. Nisu mogli da zamisle kako bi izgledao veliki evropski kopneni rat u 21. veku i zato su ga smatrali malo verovatnim. Skepticizam je obično sigurnija opcija - ako predviđaš nešto s ogromnim posledicama, imaćeš više odgovornosti ako pogrešiš.

Slučaj Ukrajine počinje to da menja. Jedan nemački zvaničnik rekao je: "Glavna stvar koju smo naučili jeste da moramo raditi više sa scenarijima najgoreg slučaja nego ranije".

Sada, u eri globalne neizvesnosti, ima mnogo novih scenarija za razmatranje. Nedavne evropske vojne vežbe fokusirale su se na održavanje reda posle masovnih napada na infrastrukturu koji izazivaju građanski nemir. Po prvi put u veku, Kanada modeluje moguće odgovore na američku invaziju.

Za mnoge, ključna obaveštajna lekcija iz Ukrajine je jasna: ne isključuj mogućnosti samo zato što su nekada izgledale nemoguće.

(Telegraf.rs)