Na jugu SAD biju istu bitku kao i Srbi: Ali imaju super rešenje za komarce, ključ je u nečem od čega svi beže

Na krajnjem severozapadu Floride, tamo gde se beskrajne peščane plaže susreću sa toplim vodama Meksičkog zaliva, nalazi se Pensakola - grad koji svoju istoriju, identitet i svakodnevni život već vekovima gradi oko mora. Za razliku od poznatijih odredišta na jugu poluostrva, gde su ritam života često određivali turizam i zabavni parkovi, Pensakola ima drugačiji karakter. Ona je lučki grad, vojna baza, ali i ribarska zajednica.

Smeštena uz obalu Zaliva, Pensakola je jedan od najstarijih evropskih naselja na teritoriji današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Istorija grada vezana je za more, brodove koji su dolazili i odlazili, ribare koji su od zaliva živeli generacijama, ali i za ljude koji su kroz različite epohe pokušavali da pronađu ravnotežu između razvoja i očuvanja prostora koji ih okružuje.

Preporučujemo

Danas se taj odnos prema prirodi možda najbolje vidi upravo na vodi. Zalivi, estuari i močvarna područja oko Pensakole nisu samo pejzaž sa razglednica; oni su živi sistemi od kojih zavise ribarske zajednice, uzgajivači školjki, turizam i čitav lokalni način života. Svaka promena kvaliteta vode, svaka velika kiša, gubitak staništa ili promena temperature mora brzo postaju više od naučnog podatka - postaju pitanje opstanka ljudi koji su svoje živote vezali za obalu.

Kada se u Pensakoli razgovara o zaštiti životne sredine, tema nije samo budućnost udaljenih ekosistema. Ona se odnosi na ono što se događa sada i ovde: na ostrige koje više ne uspevaju kao nekada, na invazivne vrste koje menjaju morski svet, na obnovu potoka koji se ulivaju u zaliv, ali i na male svakodnevne odluke poput korišćenja plastike i odnosa prema otpadu.

Upravo u tom spoju nauke, lokalnog iskustva i života zajednice nalazi se posebna priča Pensakole. Ekipa Telegrafa je u ovom gradu upoznala ljude koji se na prvoj liniji fronta bore za prirodu. I dok se, baš kao i mi, muče sa zagađenjem i ljudskim nemarom, njihove metode borbe protiv invazivnih vrsta i insekata ostaviće vas bez teksta. Tokom naše posete kancelariji savetodavne službe Instituta za prehrambene i poljoprivredne nauke pri Univerzitetu na Floridi (UF/IFAS Extension Office), upoznali smo nekoliko ljudi koji su okupljeni oko istog cilja i koji pokušavaju da "običnom čoveku" odgovore na pitanje koje se ovde stalno vraća: kako živeti uz prirodu, a ne protiv nje?

Rik O'Konor, Tomas Derbis i Keri Stivenson nisu govorili o ekologiji kao o apstraktnoj temi iz udžbenika. Govorili su o mestu koje poznaju, o vodama kojima plove, životinjama koje proučavaju i ljudima čije svakodnevno postojanje zavisi od zdravlja zaliva. U kancelariji UF/IFAS nauka ne ostaje u laboratoriji, već izlazi na teren, ulazi u škole, spušta se u vodu i pokušava da promeni način na koji ljudi gledaju prirodu oko sebe. Oni nisu obučeni u bele mantile i ne vode istraživanja u četiri zida. Oni razgovaraju sa ribarima, vode decu u prirodu, obučavaju volontere, mere kvalitet vode i pokušavaju da objasne zajednici zašto su životinje koje mnogi žele da uklone zapravo saveznici.

Možda nas je upravo zato, osim srdačnog rukovanja sagovornika, u kancelariji dočekala zmija!

Gospodin Rik i njegov ljubimac Sliter Foto: Ivana Nikolić

“Ovo je Sliter”, kaže nam Rik O’Konor, dok iz kutije izvlači kraljevsku zmiju. Prva reakcija mi je oprez, ali me Rik brzo uverava da nije u pitanju otrovnica.

Dok mu se Sliter obmotava oko podlaktice, objašnjava da radi u programu Sea Grant u okviru rada sa lokalnom zajednicom, a njegov posao u velikoj meri se svodi na premošćavanje jaza između nauke i svakodnevnog života. On je u ovom delu Floride jedan od zaslužnih što istraživanja koja nastaju na univerzitetima ne ostaju samo u stručnim radovima, već ih Rik sa svojim kolegama “prevodi” na jezik lokalaca.

“Naš posao je da uzmemo istraživanja i prenesemo ih u zajednicu. Nismo samo profesori u učionici. Idemo među ljude, radimo sa grupama, izlazimo na teren i pokazujemo kako nauka funkcioniše u stvarnom svetu”, objašnjavaju sagovornici iz UF/IFAS Extension Sistema.

Rikova oblast su zdrava ušća, kvalitet vode, obnova staništa, ribe, divlje životinje i invazivne vrste. Ali pre nego što počne priču o bakterijama u vodi, morskim travama i ugroženim vrstama, govori o možda najvećem strahu ljudi koji žive ili posećuju Floridu - o zmijama. Ovde živi više od 45 vrsta, a bar pet otrovnih. Zato i ne čudi što je prva reakcija mnogih da zmiju, čim je vide, ubiju, pa tek posle gledaju o kojoj je vrsti reč.

“Većina ljudi se ne pita da li je zmija otrovna ili nije. Oni je jednostavno vide i prestrave se”, kaže Rik dodajući da je ubijanje skroz pogrešna taktika.

Objašnjava da zmije, kao i mnoge druge životinje, uglavnom pokušavaju da izbegnu sukob. Njihovo ponašanje može se opisati kroz tri reakcije: zaustavljanje, beg i tek na kraju borba.

“Prvo se ukoče, nadajući se da ih niko neće primetiti. Njihova kamuflaža često je savršena. Ako se približite previše, pokušavaju da pobegnu. Napad dolazi tek kada ne vide drugi izlaz. Ako ujede, najčešće se radi o tome da je neko pokušao da je uhvati ili ubije”, objašnjava Rik.

Njegova poruka je jednostavna: ostavite zmije na miru, ali ne ignorišite opasnost.

“Otrovne vrste zahtevaju drugačiji pristup i stručnu pomoć i naše ekipe su uvek tu da izađu i pomognu. Ali veliki broj zmija koje ljudi ubijaju nisu pretnja, već su deo ekosistema. Jedu glodare, smanjuju širenje bolesti i održavaju prirodnu ravnotežu”, objašnjava Rik.

Najzanimljiviji deo Rikovog posla možda nije biologija zmija, već promena ljudske reakcije. Zato vodi program “Život sa zmijama”, jedan od najtraženijih. Mnogi ljudi koji dođu ne odlaze kao ljubitelji zmija, ali odlaze manje uplašeni.

“Ne žele da spavaju sa njima u krevetu”, kaže uz osmeh, “ali shvate da mogu da izađu napolje noću i prošetaju do automobila”.

Ipak, za neke ljude strah je toliko jak da potpuno menja njihov život. Pričao nam je o ženi koja mu je posebno ostala u sećanju jer je, nakon susreta sa zmijom, izbacila nameštaj iz kuće, zalepila trakom sve ormariće, odeću držala u automobilu i spavala u kadi.

Nakon što smo se izmazili sa Sliterom, razgovor je prešao na ono što ljudi u UF/IFAS Extension Office-u svakodnevno prate, a to je stanje obale. Ona na Floridi uglavnom izgleda kao na razglednici – plava voda, palme i sunce. Međutim, u zalivu Pensakole nas je dočekala braon voda… Upravo mi je Rik pomogao da shvatim šta se dogodilo. Kako kaže, iza savršene razglednice postoji složen sistem koji zavisi od nevidljivih stvari - količine padavina, temperature vode, saliniteta, zdravlja morske trave i odnosa ljudi prema prirodi.

Voda u zalivu Pensakole zamućena od kiše Foto: Ivana Nikolić

“Trenutno zaliv izgleda kao čokoladno mleko, a razlog za to su obilne padavine koje smo imali do nedavno”, objašnjava čudnu boju vode i ističe da je bezbedna za kupanje.

Moram da mu verujem, jer jedan od Rikovih zadataka je da svakog petka šalje izveštaje zajednici o kvalitetu vode. Najveći lokalni problem često nije spektakularan. Nisu to velike katastrofe koje se vide na naslovnim stranama. To su bakterije koje dolaze iz otpadnih voda, velike količine kiše koje menjaju hemiju zaliva i upozorenja koja utiču na svakodnevni život lokalaca. Velika količina slatke vode ne menja samo boju u zalivu, već i uslove u kojima žive mnoge vrste. Tada se povećava broj bakterija, izdaju se upozorenja i ljudi moraju da obrate pažnju gde ulaze u vodu. Nisu retkost ni takozvane crvene plime - cvetanja mikroskopskih organizama koji proizvode toksine.

“Oni ne predstavljaju istu opasnost za ljude kao za morski svet, ali mogu izazvati probleme kod riba, morskih sisara i drugih organizama. Obala je sistem u kojem se sve povezuje. Padavine utiču na vodu, voda na biljke, biljke na životinje…A način na koji ljudi koriste prostor oko sebe utiče na sve ostalo”, kaže sagovornik Telegrafa.

Svaki stanovnik je “mali naučnik”

Osim što lično prate sve promene na terenu, naši domaćini ističu da je jedan od najvažnijih delova njihovog rada uključivanje običnih ljudi u prikupljanje podataka. Tako im volonteri pomažu da, recimo, prate kornjače, beleže promene, ali i pomažu u obnovi staništa i učestvuju u projektima koji bi bez njihove pomoći bili mnogo teži.

“Jedna od vrsta koju pratimo jeste dijamantska kornjača (Diamondback Terrapin), životinja čiji status u lokalnim vodama nije dovoljno poznat. Obučili smo veliki broj ljudi koji izlaze na teren. Neki rone i traže ih u vodi, drugi obilaze obalu i traže tragove tokom sezone polaganja jaja”, kaže Rik.

Tu je i problem zamki za rakove. Kornjače često ulaze u njih jer ih privlače isti izvori hrane.

“Kada jednom uđu, mogu da se udave. Zbog toga Florida zahteva korišćenje posebnih uređaja koji omogućavaju rakovima da prođu, ali sprečavaju ulazak kornjača”, objašnjava Rik pokazujući pravougaonu ‘spravicu’ koja se postavlja na zamke kako kornjače ne bi mogle da prođu.

Pored kornjača, volonteri prate i drevna bića koja izgledaju kao da su stigla iz nekog drugog vremena - potkovičaste krabe. One postoje oko 400 miliona godina. Preživele su promene koje su izbrisale mnoge druge vrste, ali danas se njihov broj smanjuje, što nikako nije dobro jer njihova plava krv ima posebnu vrednost u medicini. Naime, enzim iz njihove krvi koristi se za otkrivanje bakterijske kontaminacije u medicinskoj opremi i farmaceutskoj industriji. Međutim, upravo zbog te vrednosti ove životinje su postale deo komplikovanog odnosa između nauke, industrije i zaštite prirode.

Oklop čudesne krabe Foto: Ivana Nikolić

“To je fascinantno stvorenje koje je preživelo milione godina, a sada gledamo kako njihov broj opada i gledamo šta možemo da uradimo da to sprečimo”, kaže naš sagovornik.

Muče iste muke kao i Srbi

Razgovor potom prelazi sa morskih kornjača i zaštite prirode na svakodnevne navike ljudi. Ubrzo postaje jasno da najveći izazov ekologije na Floridi, baš kao i u Srbiji, često nije pronaći rešenje - već ubediti ljude da ga prihvate. Rik O'Konor je brutalno iskren. Kaže da se mnogi “brinu” za prirodu, ali da je premalo onih koji su spremni da zbog očuvanja iste promene sopstveno ponašanje.

Kao primer ističe da je u Centru za rehabilitaciju morskih kornjača pronađena životinja koja je u stomaku imala više od pet kilograma plastike. Govoreći o otpadu i reciklaži, priznaje da, uprkos decenijama upozoravanja, napredak nije onakav kakvom su se nadali.

“Ljudi uglavnom očekuju da neko drugi reši problem – vlada, institucije ili velike organizacije – dok je lični doprinos često poslednja stvar na koju pomisle”, kaže naš sagovornik.

Pričali smo i o tome da li ponašanje pojedinaca može da promeni samo “udarac po džepu”. Iako zna za uspešne primere drugih zemalja, ističe da takve ideje u Americi često nailaze na snažan otpor, posebno kada se dotaknu interesa industrije i pitanja lične slobode.

“Znate, ljudi se podstiču da umesto najlonskih kesa nose sopstvene cegere, ali se na mnogim mestima naplaćuju dodatne takse za plastičnu kesu, a neka mesta ih i potpuno zabranjuju. Međutim, šta se desilo, zakonodavstvo države Floride je ukinulo lokalne zakone koji brane korišćenje plastičnih kesa! Da, bukvalno su doneli propis prema kojem je nelegalno ukoliko nekome zabranite da koristi plastičnu kesu. Njihovo opravdanje je to što ‘guši industriju’... Sigurna sam da postoji neko ko to proizvodi, ili neko ko misli: ‘Ovime se ugrožavaju moja prava.’ Amerikanci znaju biti dosta naporni oko takvih stvari, mi želimo da radimo samo ono šta nam odgovara i niko ne voli kada nam vlada govori šta ne smemo da radimo”, dodaje Keri Stivenson.

Ipak, i ona i Rik ostaju optimistični i veruju da promena svesti nije nemoguća, samo zahteva vreme, upornost i spremnost da svako preuzme deo odgovornosti.

Ljudi koji čuvaju zaliv Floride

Ako je Rik O’Konor u ovoj priči glas onih koji pokušavaju da ljudima približe prirodu, Tomas Derbis predstavlja drugu stranu iste borbe. Onu u kojoj se promene ne vide samo u statistikama i izveštajima, već direktno na farmama, u životima ljudi koji od mora egzistencionalno zavise.

Pre nego što je postao agent programa za okrug Santa Rosa, bio je uzgajivač ostriga. Do 2020. godine uzgajao ih je u lokalnim zalivima. Voleo je taj posao, ali onda mu je uragan uništio sve. Umesto da počne ispočetka, odlučio je da promeni pravac. Novi posao mu je doneo stabilnost, zdravstveno osiguranje koje ranije nije imao, ali mu je omogućio i da ostane blizu industrije koju je poznavao pomažući ljudima koji i dalje pokušavaju da uzgajaju ostrige.

“Voleo sam uzgajanje, ali ovaj posao mi omogućava da i dalje pomažem uzgajivačima u našem području”, kaže Tomas.

Ističe da se uzgajivači poslednjih godina suočavaju sa brojnim problemima jer su ostrige izuzetno osetljive, ali ne zato što su slabe, već zato što žive u svetu precizne ravnoteže. Jedan od ključnih faktora za njihov opstanak jeste salinitet. U idealnim uslovima vole određeni raspon saliniteta, ali poslednjih godina taj balans postaje sve teže održiv.

“Problem nije bio industrijsko zagađenje. Problem je bila slatka voda, kiša… Nakon dugog sušnog perioda, stigle su ogromne količine padavina. Zalivi koji su nekada imali salinitet sličan otvorenom Meksičkom zalivu odjednom su dobili ogromnu količinu slatke vode”, objašnjava Tomas.

Brojevi koje izgovara zvuče gotovo neverovatno. Voda je sa oko 32 jedinice saliniteta pala na samo dve, maltene kao da je u pitanju jezero...

“Ostrige mogu da podnesu promene, ali problem nastaje kada takvi uslovi traju dugo. Kada salinitet padne ispod određenog nivoa, nestaje njihova glavna hrana, dijatomeje, mikroskopski organizmi koji su ključni deo lanca ishrane. Bez hrane nema energije, samim tim ni rasta ni opstanka. Rezultat je dramatičan, u samo nekoliko godina broj farmi ostriga u ovom području pao je sa šest na dve”, ističe Tomas.

Za ljude koji posmatraju obalu samo kao mesto za odmor, to možda deluje kao lokalni problem jedne male industrije. Ali ostrige su mnogo više od proizvoda na tanjiru. One filtriraju vodu. Deo su ekosistema. Stvaraju staništa za druge organizme. Njihov nestanak pokazuje da se nešto dublje menja.

Nauka koja pokušava da stigne promene

Kada govori o klimatskim promenama, Tomas pažljivo bira reči. Kao naučnik, ne želi da svaku pojedinačnu pojavu proglasi posledicom jedne stvari. Nauka traži dokaze, a prirodni sistemi su složeni.

Ali teško je ignorisati promene koje na terenu vide. Područje oko Pensakole postalo je jedno od najkišovitijih u Sjedinjenim Državama. Uzgajivači ostriga duž obale Meksičkog zaliva suočavaju se sa sličnim problemima. U nekim područjima ogromne količine kiše potpuno su promenile uslove u vodi. Pokušavaju da shvate zašto. Zato Tomas sarađuje sa organizacijom Oyster South, mrežom ljudi koji se bave uzgojem ostriga širom juga Sjedinjenih Država, ali i šire - od Floride do Virdžinije, Kalifornije i severoistočnih država.

Keri Stivenson sa neverovatnim entuzijazmom objašnjavama gostima i Srbije čime se oni u UF/IFAS bave Foto: Ivana Nikolić

Cilj nije samo da se konstatuje problem, već da se nađe način da ostrige prežive. Jedan od projekata kojim se bave odnosi se na takozvani Sindrom iznenadnog neobjašnjivog mortaliteta - pojavu kod koje ostrige uginu, ali uzrok nije jednostavno pronaći. Naziv zvuči gotovo kao priznanje nemoći.

“To je neobjašnjivi mortalitet”, kaže zabrinuto Tomas. “Voleo bih da znam šta ga uzrokuje.”

Ali nauka upravo tako napreduje, kroz pitanja na koja još nema odgovora. Istraživači pokušavaju da povežu različite faktore: salinitet, dostupnost hrane, sposobnost ostriga da grade ljušture i da regulišu količinu vode i soli u svom organizmu. Jedna od nada jeste da će se pronaći ostrige koje prirodno bolje podnose promene. Ako neke prežive periode niskog saliniteta, možda nose osobine koje bi mogle pomoći budućim generacijama.

To nije brzo rešenje. Možda će biti potrebno deset godina da se dobije jasnija slika. Ali, za ljude koji rade sa živim sistemima, deset godina nije dug period. To je samo jedan deo mnogo duže priče, objašnjava naš sagovornik.

Neprijatelji koji su stigli bez poziva

Tomas, međutim, ne radi samo na problemima ostriga. Jedna od tema kojima se bavi jeste i borba protiv invazivnih vrsta. Florida je posebno osetljivo područje za takve promene. Topla klima i raznovrsna staništa čine je idealnim mestom za mnoge vrste koje nisu prirodno deo tog ekosistema. Neke postanu ozbiljan problem – jedan od primera je zelena iguana.

Umesto da o njoj govori samo kao o štetočini, Tomas je pristupio problemu na neobičan način - kroz kuhinju. Kako se ranije okušao i kao kuvar i imao je svoj restoran, sa kolegama je napravio projekat “jestivi osvajači”, u kojem su pokušali da pokažu da neke invazivne vrste mogu biti deo rešenja, pa su odlučili da iguanu pripreme za obrok.

Naravno, mnogi su zgroženo gledali u tanjir. Ali, kako kaže Tomas, nakon prvog zalogaja često bi usledilo iznenađenje.

“Ima ukus piletine”, kaže Tomas koji opisuje meso kao “tamnu piletinu” sa teksturom koja podseća na batak.

Ideja nije bila da se napravi kulinarski trik, već da se promeni pogled na invazivne vrste, da se ljudi zapitaju postoji li način da se problem rešava drugačije.

Slično je i sa ribom lavom. Ona u ovim vodama nije autohtona i predstavlja ozbiljan problem. Hrani se velikim brojem drugih vrsta, uključujući mlade jedinke važnih ribljih vrsta.

“Za nju se prirodni predatori nisu prilagodili na vreme. Ajkule i velike ribe nisu jednostavno počele da je jedu. Pokušavamo da naučimo velike škarpine i ajkule da ih jedu, ali to je kao da dete učite algebru… Zato ljudi pokušavaju da pronađu druge načine”, kaže Tomas i objašnjava da se sada organizuju turniri u lovu na ribu lava širom obale.

Riba lav stvara probleme na Floridi Foto: Pixabay

“Na nekim takmičenjima uklonjene su hiljade kilograma te ribe. To je neobična situacija, čovek pokušava da ispravi problem koji je često upravo čovek i napravio”, dodaje.

Prirodom protiv komaraca

Ova ekipa je osmislila i prirodan način kako da se izbori sa možda “najvećim neprijateljem” svakog čoveka u letnjim mesecima, a to su komarci. Dok Tomas govori o ostrigama, Rik o zmijama, Keri Stivenson se baš interesuje za slepe miševe. Sa sobom nosi malu drvenu kućicu, jednostavnu konstrukciju koja krije važnu ulogu u lokalnom ekosistemu, a u pitanju je “dom za slepe miševe”.

Na Floridi slepi miševi uglavnom nisu oprašivači, već prirodni lovci na insekte, pa tako mogu da pomognu u kontroli komaraca i drugih štetočina.

“Ljudi se često plaše slepih miševa, baš kao i zmija”, kaže Keri čija je misija da promeni taj instinktivni strah i pokaže ljudima koliko su ove životinje korisne.

“Ove kućice, koje mogu da prime od 50 do 100 slepih miševa, služe kao sklonište i mesto gde ženke mogu da se pripreme za okot. Zbog toga je i grad Pensakola pokazao interesovanje da ih postavi u svoje parkove, kao prirodno rešenje za problem komaraca, posebno u toploj i vlažnoj klimi Floride”, kaže ona.

Foto: Ivana Nikolić

Keri navodi i primer manjeg grada Senčurija, na severu okruga, gde su srednjoškolci na časovima obrade drveta pravili ovakve kućice, a lokalna elektrodistribucija donirala stare stubove na koje su one postavljene. Za nju je to najbolji primer kako zaštita prirode može da postane deo zajednice – kroz obrazovanje, saradnju i razumevanje da čak i male životinje imaju veliku ulogu u ravnoteži prirode.

Ljudi koji rade u UF/IFAS Extension Office-u ne nude jednostavna rešenja. Oni znaju da ne postoji jedno dugme koje može da popravi sve. Ali nude nešto drugo – znanje, razgovor, strpljenje, ali i veru da se odnos prema prirodi može promeniti - počev od jednog pitanja, jednog predavanja…

Jer budućnost obale neće zavisiti samo od velikih odluka i velikih zakona. Zavisiće i od malih promena koje se događaju među ljudima koji žive uz vodu.

“Celokupno gledano, zdravlje našeg zaliva je znatno bolje danas u odnosu na to kakvo je bilo kada sam bio dečak. Nakon Drugog svetskog rata svi vojnici su se vratili svojim kućama, bilo je poslova na sve strane, ljudi su zgrtali novac i počeli nemilice da bacaju. Nisu postojali propisi i zakoni o zabrani izbacivanja industrijskih otpadnih voda pravo u more i reke. Već 60-ih godina, stanje je bilo alarmantno loše. Uostalom, reka u Klivlendu u Ohaju se jednom bukvalno zapalila. Sećam se, bio sam dete i razmišljao: ‘Voda ne može da gori, pa šta je ovo?’ I tek tada, svima se upalila lampica, i u to vreme je proglašen prvi Dan planete Zemlje, osnovana je državna Agencija za zaštitu životne sredine, doneti su i Zakon o čistim vodama i vazduhu. Formirao se masovni pokret za očuvanje životne sredine koji je pomogao da se dosta stvari sredi. Tako da, da li se stanje popravilo – da. Da li smo se vratili na stare zlatne dane? Nismo, i male su šanse da će se to ikada opet ponoviti. Ali mi možemo usmeriti situaciju u boljem pravcu. A ta priča nas vraća i na naš rad na restauraciji okoline. Zaista primećujemo neverovatna poboljšanja u zalivima, daleko je bolje nego što je to bilo tih nesrećnih 60-ih i 70-ih godina”, zaključuju naši sagovornici.

(Telegraf.rs)