• 2

Priča čoveka koji je do smrti tražio naciste: Nakon istorijskog uspeha, tragično je izgubio život

Bernstajn je sa Austrijom potpisao sporazum, a u povratku je seo na čuveni tragični let Pan Am 103

  • 2

Majkl Bernstajn bio je težak jedva 57 kilograma, ali s 36 godina bio je izuzetno marljivi tužilac Kancelarije za posebne istrage (Office for Special Investigations) u Ministarstvu pravosuđa. Znao je do uveče da provodi vreme viseći u kancelariji savijen pod fluorescentnim svetlom nad dokumentima rasutim po stolu, piše Tajm.

Neko se ne bi previše čudio kada bi ga video kako tragajući za detaljima koji su mu možda promakli, luta gradom i onda se vraća u kancelariju i nije mnogo iznenadio kad ga je našao tragajući za tragovima koji su možda propušteni, a zatim lutajući natrag u svoju kancelariju, u kojoj je na zid nalepio poruku iz kolačića sudbine, na kojoj je pisalo "Zakon ponekad spava, ali nikad ne umire".

Početkom hladnog decembra 1988. Bernstajn je odletio poslom za Beč i žurio kući da bi sa 7-godišnjom ćerkom i 4-godišnjim sinom proslavio veliki jevrejski praznik Hanuku.

Bernstajn će u Austriji raspravljati o spornom pitanju koje je godinama ometalo misiju Kancelarije za posebne istrage.

Michael Stuart Bernstein

Majkl Bernstajn; Foto: Justice.gov

Ministarstvo spoljnih poslova Zapadne Nemačke u Bonu 1954. godine potpisalo je spornu obvezu, da će primiti natrag nacističke zločince koji su se sakrili u SAD nakon Drugog svetskog rata. Američke diplomate takođe su osigurale gotovo identično jamstvo iz susedne Austrije, koja je obećala da će nacistički zločinci biti ponovo prihvaćeni "na zahtev američkih vlasti".

Američki zvaničnici ugurali su kopije tih jamstava u imigracione dosjee hiljada evropskih izbeglica koje su ušle u zemlju sredinom pedesetih godina prošlog veka, i niko nije mnogo razmišljao o tome. Izgledalo je to kao nekakav tehnički dogovor prijateljskih zemalja - sve dok Kancelarija za posebne istrage nije otkrila da desetine nacističkih saradnika čuvaju ružne tajne i žive mirno u američkim gradovima i predgrađima.

Početkom osamdesetih, žonglirajući sa sve većim brojem okrivljenika OSI-ja, Eli Rosenbaum iz Odeljenja i Nil Šer pokrenuli su to pitanje u nemačkoj ambasadi u Vašingtonu. Bez zemalja spremnih za njihovo prihvatanje, OSI ne bi mogao da sprovede naredbe o njihovoj deportaciji.

- Ne možemo pronaći kopiju te garancije u našim dosijeima - rekao je nemački generalni konzul Šeru i Rosenbaumu, namršteno.

- To se nalazi u imigracionim dosijeima američke vlade - oštro je odgovorio Šer.

Nuremberg Trials,  Nirnberška suđenja

Nirnberški proces; Foto: Wikipedia/Raymond D’Addario

Naime, po Zakonu o pomoći izbeglicama iz 1953. godine u Sjedinjene Države primljeno je više od dve stotine hiljada izbeglica, kongresni zakon o imigraciji usvojen je da bi pomogao raseljenim istočnim Evropljanima u godinama nakon rata. Šer je pokazao kopiju dokumenta nemačkom generalnom konzulu, ali je ovaj hladnokrvno uzvratio: "Moja vlada dovodi u pitanje njegovu autentičnost".

Kako je rekao, tekst ne sadrži "umlaute" – preglase – tipične za nemačku abecedu. To je naljutilo Rosenbauma.

- Ne možete zbog toga pretpostavljati da nije autentično.

Slegnuo je ramenima, a Rosenbaum je znao da je razgovor završen. Pomislio je na stražare koncentracionog logora i policijske zapovednike koji su počinili zločine u ime nemačke države, a zatim pobegli od pravde bežeći pred obale Amerike, koja je bila ujedno i dom desetinama hiljada preživelih Jevreja, koji su prešli okean da bi se dočepali sigurnosti i slobode.

Koliko bi nacističkih saradnika ostalo lagodno da živi u Americi? Za razliku od vlade SAD, Nemačka je imala zakon i ovlašćenja da krivično goni nacističke počinioce.

Nuremberg Trials,  Nirnberška suđenja

Foto: Wikipedia/Ernst Hofmann or Bernhard Walte

Niko ne želi zločince

Austrijanci su se takođe opirali tvrdeći da je jemstvo o ponovnom prihvatu staro gotovo tri decenije i više nije valjano. Istina, sporazumi su se primenjivali samo na izbeglice koje su u Sjedinjene Države došle sredinom 1950-ih. Stotine hiljada emigriralo je ranije u burnim posleratnim godinama kada je komunizam napredovao širom istočne Evrope.

Rosenbaum i Šer verovali su da su Nemačka i Austrija preuzele etičku obavezu da uzmu zločince koje je Treći rajh stvorio, osnažio i naoružao, bez obzira kad su napustili Evropu i preplovili Atlantik. Ali iz svoje ispostave u Ministarstvu pravosuđa, pod pritiscima emigrantskih grupa, i uz otpor diplomata koji su predstavljali SAD u Ministarstvu spoljnih poslova, OSI je morao pronaći način da sami izbace iz SAD nacističke zločince.

Nedostatak saradnje Nemačke i Austrije bio je značajna pretnja, najkritičnija u kratkoj istoriji OSI-a, a kada se činilo da austrijska vlada ponovo razmatra svoj položaj u poslednjim mesecima 1988, Rosenbaum i osoblje OSI-a jedva da su i verovali u preokret.

Nakon godina odbijanja, Austrijanci su bili spremni da dođu za sto da razgovaraju o ponovnom prihvatu nacističkih zločinaca.

- To je možda maslinova grančica. Potencijalni korak prema saradnji - pomislio je Rosenbaum.

Majkl Bernstajn i zvaničnik američkog Stejt departmenta učestvovali su u prvom krugu razgovora u Vašingtonu, ali sastanak je završio bez dogovora. Austrijanci su insistirali na sastanku u Beču. Bernstajn je otišao. Bio je jedan od najboljih pregovarača u kancelariji.

Ali, čak i u Ministarstvu pravosuđa, večno pretrpanom poslom, vest o nesreći brzo se proširila hodnicima. Let Pan Am 103, 38 minuta nakon što se odlepio od piste u Londonu i poleteo prema Njujorku, izgubio je kontakt s kontrolom leta iznad Škotske, i u plamenu se srušio. U avionu je bilo ukupno 259 ljudi i bilo je gotovo sigurno da su svi mrtvi.

Eli Rosenbaumu je stao dah. Znao je da bi Bernstajn mogao biti u tom avionu i da je trebalo baš taj dan da se vrati kući sa sveže potpisanim sporazumom o deportaciji. Austrijska vlada složila se da će primiti sve svoje nacističke zločince i to je bila prva velika OSI-eva pobeda.

Pan Am flight 103

Ono što je ostalo od aviona nakon nesreće; Foto: Guliver/Getty Images

Pojedinosti Bernstajnovih planova putovanja niko nije tačno znao. Znali su samo da je njegov let kojim se trebalo da se vratio bio otkazan i da je trebalo da pronađe novi na koji bi se ukrcao. A između Londona, Njujorka i Vašingtona letelo je dnevno i po nekoliko linija.

Izbezumljeni Rosenbaum dohvatio se telefona i počeo grozničavo da zove. U ranim jutarnjim satima potvrđeno je - Bernstajn je bio na kobnom letu.

Kasno tog jutra parkirao je automobil u blizini kuće Majka Bernstajna i ušao unutra. Razmišljao je o svojoj porodici, ćerki koja se rodila samo dva meseca ranije, i pitao se šta bi mogao reći Bernstajnovoj deci, Sari i Džou.

Rosenbaum je otišao da potraži njegovu suprugu Stefani Bernstajn. Stravičnu vest o nesreći saznala je sinoć dok je u podrumu vozila bicikl. Trzala se na svaki poziv, a onda je shvatila šta se dogodilo kad su poziv prebacili na telefonsku liniju za rodbinu putnika na letu Pan Ama.

Gledajući Stefani, udovicu u 37. godini, Rosenbaumu je bilo teško. Od Pan Amovog aviona Boing 747 ostala je samo olupina koja se raspala.

Zamišljao je Bernstajna u sedištu 47D, kako se vraća svojoj porodici zadovoljan što u torbi nosi potpisani sporazum s austrijskom vladom.

Kasnije će svet saznati da je podmetnuta bomba probušila rupu na levoj strani trupa aviona.

Rosenbaum je pomogao poslati agente FBI-a u Škotsku kako bi pokušali nagovoriti vlasti da što pre pošalju Bernstajnove posmrtne ostatke da ga, prema jevrejskom običaju, sahrane.

Novinarima je rekao kako je Bernstajn bio odgovoran za deportovanje sedam od 24 nacistička optuženika koje su izbačeni iz Sjedinjenih Država otkako OSI deluje.

Tri meseca kasnije sastavio je izjavu Ministarstva pravosuđa o deportaciji bivšeg SS čuvara iz Aušvica, koji je živeo u Kaliforniji, u rodnu Austriju, zahvaljujući sporazumu koji je postignut zahvaljujući Bernstajnu.

I dok god je rado u OSI-ju, Rosenbaum je u svojoj kancelariju imao sliku Bernstajna - svakodnevni podsetnik na čoveka koji je umro na dužnosti više od 40 godina nakon završetka rata.

Nekoliko meseci nakon njegove pogibije arhiva Ministarstva pravosuđa dobila je ime po tom hrabrom čoveku.

(Telegraf.rs/Express.hr)

Komentari

  • pepa prasac

    nekome se debelo zamerio kad je koknuo 259 ljudi samo zbog njega jednog.. da li se saznalo ko je podmetnuo bombu?

  • DARKO 100%

    Ceo svet je lazan i dvostrukih arsina,pravda ne postoji

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima