• 16

Kakav je Staljin bio kao čovek, kako je živeo i provodio dane, i koju sliku je držao na zidu

Jedna od najznačajnijih istorijskih ličnosti dvadesetog veka, za mnoge i jedan od najvećih tirana svog vremena, živeo je izuzetno skromno, i praktično bez jednog dana odmora od Oktobarske revolucije pa do svoje smrti

  • 16
Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Josif Staljin na moskovskom Trgu Sverdlova juna 1930. hoda u pratnji svog obezbeđenja iz OGPU, tadašnje tajne policije, prethodnice NKVD koji će nastati 1934. Foto: Wikimedia/Государственный музей политической истории России/Георгий Георгиевич Петрусов/George Shuklin

Najpoznatijeg etničkog Gruzina u istoriji mnogi su savremenici optuživali za ruski nacionalizam, iako se on nikada nije odrekao svog porekla na koje je ostao ponosan do kraja života: bio je Gruzin po nacionalnosti, Rus po lojalnosti, internacionalista po idelogiji i Sovjet po državljanstvu, kako je to jedan američki istoričar formulisao.

Jednom je prilikom nekim japanskim novinarima kazao, „Ja nisam evropski čovek, već Azijat, rusifikovani Gruzin“. I zbilja, on se nikada nije pretvarao da je Rus, niti bi uopšte mogao kao takav da prođe; nije se ni trudio: njegov karakter, navike i način života su po svedočenjima dobro upućenih savremenika do kraja imale tipično gruzinske karakteristike.

Josif Staljin je rođen u Goriju, u Tifliskoj guberniji Ruske carevine, 18. decembra 1878. po novom kalendaru, kao Josif Visarionovič Džugašvili. „Staljin“, nadimak koji je usvojio 1912., dolazi od ruske reči za čelik (rus. стали); pre nego što se na njemu skrasio, koristio je razne druge pseudonime poput „Koba“, „Soselo“ (pod kojim je pisao pesme), „Ivanov“.

Interesantno, mada ne i neočekivano, bio je vrlo nizak. Svi pretpostavljamo da je bio nizak na osnovu fotografija, ali ne i da je bio visok svega 163 centimetra, zbog čega je nosio cipele sa ulošcima, a prilikom javnih govora i parada, posebno na zidinama Kremlja, stajao na platformi da bi delovao viši nego što jeste.

Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Staljin oko 1911. godine na službenim fotografijama Ohrane, carske tajne policije. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Ivtorov

Preležao je boginje kao dete; rane koje je imao po licu, sa zvaničnih su fotografija uklanjane retuširanjem. Imao je tzv. plivajuću kožu na levom stopalu, dva prsta su mu bila spojena, dok mu je leva ruka bila kraća od desne i smanjene pokretljivosti, što je najverovatnije bila posledica udara kočija kada mu je bilo 12 godina.

Ruski je počeo da uči tek sa osam ili devet, i premda ga je savladao, uvek je pričao polako i pažljivo, vodeći računa o izboru reči. Nisu ga držali za velikog govornika, imao je mekan glas, pa se radije obraćao pisanim putem, ali i u jednoj i drugoj varijanti nije voleo kitnjastost već jednostavnost, jasnoću, preciznost.

Tako se i oblačio, skromno i jednostavno, suprotno sitnoburžoaskim estetskim vrednostima koje je prezirao. Pre revolucije je često nosio gruzinsku čerkasku, a kasnije ruske kosovorotke te proste i jednobojne svetle vojničke bluze, duboke crne cokule i pištolj; tako je i živeo, imao je vrlo malo materijalnih potreba i zahteva, obitavao je u odajama sa skromnim nameštajem koji bi mogao imati i kakav metaloglodač iz Omska nad kojim je vladao.

Budio se oko 11, ručak mu je serviran između 15 i 17, a nikada nije večerao pre 21 sat, često s drugim članovima Politbiroa i njihovim porodicama. Nakon toga je radio do kasno u noć. Pre 1934. uglavnom je živeo i radio u Kremlju, gde je imao svoje privatne prostorije pored radnih, ali je posle gradnje dače u Kuncevu, na oko devet kilometara od prestoničke citadele, vreme uglavnom provodio tamo, odakle je rukovodio najvećom zemljom na svetu.

moskva crkva

Hram Vasilija Blaženog na Crvenom trgu, tik pored Kremlja, iz kojeg je Staljin vladao Sovjetskim Savezom sve do 1934. godine, kada je vreme uglavnom počeo da provodi u dači u Kuncevu, tada na periferiji grada. Foto: Pexels/Vierro

Prethodnu daču u Zubalovu, na oko 35 kilometara od Moskve, prestao je da koristi nakon samoubistva svoje druge supruge Nadežde. Moskvu je generalno retko napuštao, jer nije voleo da putuje, posebno ne avionom; no nakon 1925. odmore je provodio u južnim krajevima SSSR, posebno u Abhaziji na obali Crnog mora, gde mu je tamošnji lider Nestor Lakoba prvo obezbedio daču u Novom Afonu, a potom 1936. specijalno za njega sazidao novu u Holodnajoj Rečki.

Kuncevska dača, ili Bliža dača kako su je kolokvijalno nazivali, jer je fizički bila bliža u odnosu na zubalovsku, daleko je najznačajnija i danas se na nalazi u gradskim okvirima (mada je i dan-danas zatvorena za javnost), odmah pored Poklonaje gore, istorijski bitne tačke moskovske okoline, budući da je predstavljala vidikovac koji je odigrao važnu ulogu u Bici kod Borodina (takođe, na tom mestu je Napoleon uzaludno čekao da mu Rusi donesu ključeve Moskve).

No tridesetih i četrdesetih godina Bliža dača se nalazila na periferiji, u srcu guste brezove šume, okružena dvostrukom ogradom, branjena 30-milimetarskim provitavionskim topovima i čuvana od strane 300 pripadnika NKVD. Staljin je tu gajio limunove i jabuke, imao ružičnjak (od malena je pokazivao ljubav prema cveću), baru i zasad lubenica o kojem je naročito vodio računa. Postojao je i teren za gorodki, tradicionalnu rusku igru o kojoj ćemo pisati drugi put.

Na ulazu u daču nalazio se lobi sa dva garderobera. Levo — vrata Staljinovog radnog kabineta, u kojem je provodio veći deo vremena; tačno ispred — velika trpezarija; desno — uski dugi hodnik. Kabinet je od nameštaja imao samo veliki radni sto, radio-prijemnik koji mu je avgusta 1942. poklonio Vinston Čerčil prilikom svoje posete upravo ovoj dači, i kauč na kojem je Staljin radije i češće spavao nego u spavaćoj sobi; pored kabineta se nalazio njegov lični toalet.

Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Ulazna kapija u Bližu daču u Kuncevu, današnjem delu moskovskog rejona Fili. Tridesetih godina prošlog veka kada je sagrađena da služi kao glavna Staljinova rezidencija, to je bila periferija. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Eva Dahlbeck

Velika trpezarija sa dugim stolom i ružičastim tepisima, u kojoj je sastančio i večerao sa drugim članovima Politbiroa, i u kojoj su postojala gotovo nevidljiva vrata koja su vodila u Staljinovu spavaću sobu, a druga u kuhinju — bila je ukrašena slikama Lenjina i pisca Maksima Gorkog.

Hodnik desno od ulaza vodio je u gostinjske sobe, i dalje do goleme otvorene verande na kojoj je Staljin provodio dosta svog vremena; čak i tokom ledenih zimskih meseci, sa krznenom ušankom ili šubarom na glavi, ogrnut toplom bundom od ovčijeg krzna, sedeo je na stolici i razmišljajući posmatrao okolinu. U proleće i leto tu je čitao knjige i izveštaje, hranio ptice, upijao prirodu, i neprestano pušio — pušio je cigarete, pušio je na lulu, prosto, bio je strastveni pušač.

Mada je po njegovom naređenju instaliran lift do drugog sprata, niti je koristio lift niti se peo na drugi sprat. Sobe tamo bile su predviđene za njegovu kćer Svetlanu, međutim, pošto je ona tu provodila svega nekoliko dana godišnje, tokom cele godine prostorije su bile prazne i zamračene.

Inače, Svetlana je kasnije tvrdila da se u prizemlju nalazila i kopija čuvene Rjepinove slike „Odgovor zaporoških Kozaka otomanskom Sultanu Mehmedu IV”, ali nije navela gde tačno; vrlo je moguće da se nalazila upravo u kabinetu — to svakako deluje kao najlogičniji prostor za ovo ostvarenje nabijeno društveno-političkom simbolikom. O toj slici mi smo još ranije pisali.

278340981

Sekretar Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika), Josif Staljin, za radnim stolom u svom kremaljskom kabinetu marta 1935. Foto: Pictures From History / AKG / Profimedia

Gde je čuvao svoju zbirku časovnika ne možemo pouzdano kazati; svakako ili u Kremlju ili u ovoj dači, u kojoj se sigurno negde nalazio i bilijarski sto, budući da je Staljin voleo da igra bilijar — i to čak navodno odlično; teško je reći koliko je stvarno bio dobar u tome, jer se postavlja pitanje da li su ljudi protiv njega igrali najbolje što mogu.

Njegovi bivši revolucionarni saborci, koji su mu u međuvremenu postali neprijatelji, naročito Trocki, širili su tezu da je Staljin zapravo najobičniji mediokritet. Zaprepašćujući broj ljudi van Sovjetskog Saveza poverovao je u tu neistinu; a u stvari se radilo o jednom marljivom čoveku visoke inteligencije, izvrsnog pamćenja, goleme samokontrole, snažnog poriva za učenjem, strateškog uma, briljantnih organizacionih sposobnosti, vanserijske prepredenosti.

U proceni drugih ljudi, njihovih mana i vrlina, „upotrebljivosti” za svoju i opštu stvar, nije mu bilo ravnog. Lazar Kaganovič ga je možda najbolje opisao kada je rekao da je postojalo „nekoliko Staljina”, misleći na njegovu sposobnost prilagođavanja različitim okolnostima i različitim sagovornicima, koje je vešto obmanjivao uvek skrivajući svoje stvarne ciljeve i motive.

Retko je dizao glas, mada je znao da bude i grub i da vređa ljude, posebno pred kraj života kada je postao potpuno nepredvidljiv i stalno u rđavom raspoloženju; ali ranije je znao biti šarmantan, znao je da zbija šale i imitira druge. Recimo, kada je bio dobro raspoložen, drugim članovima Politbiroa je podmetao paradajz na stolicu i čekao da sednu, a ohrabrivao ih je i da pevaju za stolom. Takođe i da piju, no to je bilo povezano s njegovom prepredenošću: in vino veritas.

Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Staljin u prijateljskom razgovoru sa Klimentom Vorošilovim tokom nekog sastanka decembra 1936. godine. Foto: Everett / Profimedia

Istovremeno, bio je svirep i sklon nasilnom rešavanju „problema” u meri koja je bila velika čak i za standarde revolucionarnih boljševika. Ako je istina da mu je nedostajala empatija prema ljudima, može se reći da je bio emotivno hendikepiran, iako je znao da se smiluje nad sebi nepoznatima, čak i tokom Velikih čistki. Uvredljiv, osvetoljubiv, nesposoban da oprosti sitnice ni posle mnogo godina, sumnjičav prema svima i svemu, paranoičan, što je mnoge Sovjete koštalo života bez ikakvog razloga — čak je i svoje najbliže saradnike držao u neprestanom strahu za život.

Američki ambasador u SSSR od oktobra 1943. do januara 1946., g. Ejverel Hariman, nakon što je jednom nahvalio njegovu inteligenciju i sposobnosti, konstatovao tiransku crtu, izneo stav da je bio najefikasniji ratni vođa, budući bolje informisan od Ruzvelta a realističniji od Čerčila, okarakterisao ga je kao najzagonetniju i najkontradiktorniju ličnost koju je ikada upoznao.

Mešao se u svaki detalj sovjetskog života: čitao je i odobravao scenarije za filmove i pozorišne predstave, ispravljao arhitektonske planove, lično odlučivao o slanju svih pojedinaca u gulage, proveravao čak i nacrte nove vojne opreme. Njegov privatni život ne može da se razdvoji od profesionalnog, jer čak i kada je bio na odmoru on je radio, tako da je praktično bio bez jednog dana odmora od Oktobarske revolucije do svoje smrti u Bližoj dači dana 5. marta 1953.

Interesovala ga je umetnost, znao je da stane u zaštitu pisaca koji su se našli u nemilosti predanih lovaca na veštice, pa je tako recimo spasio Bulgakova i nije dirao Pasternaka (mada ga očigledno nije ni voleo, ako je suditi po njihovom jedinom poznatom telefonskom razgovoru u kojem smo jednom prilikom takođe pisali).

Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Staljin pored svog tadašnjeg službenog blindiranog automobila marke „ZIS 101” dana 29. aprila 1936. godine u Kremlju. Foto: Guliver/Hulton Archive/Getty Images

Bio je redovan posetilac teatra Boljšoj, posedovao zbirku od oko 2.700 ploča, kao i preko 20.000 knjiga, među kojima je fikcija zauzimala mali prostor (doduše, napamet je znao stihove Puškina, Nekrasova i Volta Vitmana): pre svega je gutao istorijske knjige i pratio akademske rasprave o ruskoj, mesopotamijskoj, rimskoj i vizantijskoj prošlosti.

Samouk, tvrdio je da dnevno pročita 500 stranica (!), dok je uveče voleo da pogleda neki film (imao je instalirane bioskope u Kremlju i dačama). Najviše je voleo vesterne, ali mu je omiljeni film bila sovjetska muzička komedija Volga-Volga iz 1938. (ostvarenje koje vam inače toplo preporučujemo; Rusi su pre desetak godina uspešno izradili i kolorizovanu verziju tog filma). No uprkos tome, sve kad se sagleda, ukus mu je bio prilično konzervativan. Voleo je klasične drame, operu i balet, i klasično slikarstvo, nikako kubizam i futurizam.

Što se tiče njegovih prijateljstava, gravitirao je ka ljudima sličnim sebi, pripadnicima nove inteligencije skromnog porekla. Najdražim prijateljima davao je nadimke, pa je tako šefa NKVD Nikolaja Ježova zvao „moja kupina”, dok jednoga dana 1938. tu kupinu nije odlučio da smaže. Čak i kao vođa Sovjetskog Saveza, održavao je kontakte sa bivšim prijateljima iz Gruzije, slao im pisma i novac.

Kao mladić gotovo nikada nije bio bez devojke, i može se reći da je uopšteno bio promiskuitetan; naročito je voleo prsate seljanke, a i tinejdžerke dok je još bio mlad. Dva puta se ženio. Ekaterinu Svanidze oženio je 1906. i patio kada je umrla; „Ovo stvorenje je omekšalo moje srce od kamena”, rekao je tada. Sa njom je imao sina Jakova, koji mu je bio neprestani izvor frustracije, i koji mu je podario unuku Galinu, pre nego što je na Istočnom frontu dopao nemačkog zarobljeništva.

Josif Staljin, SSSR, Sovjetski Savez, Boljševici

Foto: Guliver/Keystone/Getty Images

Posle Staljingradske bitke, odbio je da Jakova razmeni za feldmaršala Fridriha Paulusa; „Pomislite samo na to koliko sinova završi u logorima! Da li bi njih iko razmenio za Paulusa? Zašto su oni gori od Jakova?” rekao je tada, a posle odbio i Hitlerovu ponudu razmene za svog sestrića Lea Raubala, koji je dopao sovjetskog zarobljeništva. Jakov je preminuo u Zahsenhauzenu, pod nerazjašnjenim okolnostima; moguće je da je izvršio samoubistvo tako što se zatrčao na električnu ogradu logora, ali je moguće i da ga je ubila straža.

Sa svojom drugom suprugom, Nadeždom Alilujevom, nije imao harmoničan odnos. Podarila mu je sina Vasilija (1921—1962) i kćer Svetlanu (1926—2011), a zajedno su 1921. godine na Lenjinovu inicijativu usvojili i tek rođenog Artjoma Fjodoroviča Sergejeva (preminuo je 2008; njegov otac Fjodor, inače Staljinov bliski prijatelj, poginuo je u železničkoj nesreći), koji je kroz učešće u Velikom otadžbinskom ratu i kasnije dogurao do čina general-majora artiljerije.

No Staljin je Nadeždu varao sa mnogim ženama, od kojih su neke bile bivše revolucionarne saborke ili čak supruge njegovih saboraca. Nadežda je, možda baš zbog toga, ili zbog depresije koju je to izazvalo, ili aktiviralo ako je depresiji bila sklona, 1932. izvršila uzgred već pomenuto samoubistvo; Staljin se posle toga zbližio sa svojom svastikom Ženjom Alilujevom, i mnogi spekulišu da su postali ljubavnici. Spekuliše se i da mu je od 1934. pa nadalje ljubavnica bila i kućepaziteljka Valentina Istomina.

Joseph Stalin Josif Staljin

Staljin sa svojom tada 9-godišnjom kćerkom Svetlanom 1935. Foto: AKG/Profimedia

Pretpostavlja se da je imao nezakonitu decu, mada nijedno nije priznao. Majka Konstantina Kuzakova (1911—1996), Marija, bila je gazdarica zgrade u kojoj je Staljin iznajmljivao stan tokom egzila u Soljvičegodsku; spekuliše se da se Kuzakov 1932. zahvaljujući Staljinovoj pomoći upisao na Lenjingradski vojno-mehanički institut, gde je pred rat kratko predavao filozofiju.

Izašavši iz rata kao pukovnik, prešao je u Centralni komitet, gde je radio kod Andreja Ždanova sve do 1947. kada je optužen da je američki špijun. Staljin ga je spasio hapšenja i pogubljenja, ali je izbačen iz partije, i vraćen tek nakon Staljinove smrti i Berijinog hapšenja. Kasnije je obavljao razne visoke državne funkcije u kulturi.

Pričao je da ga je Staljin jednom sreo u Kremlju, stao i pogledao, kao da će nešto da kaže, da je on, Kuzakov, hteo da potrči k njemu i da mu se javi, ali da ga je nešto zaustavilo, nakon čega je Staljin odmahnuo lulom i otišao. Postojao je posle raspada SSSR i neki Aleksandar, sin izvesne Lidije Pereprigije, prosti ribar sa fantastičnom i neuverljivom tvrdnjom da su ga sovjetske vlasti naterale da se zakune da o svom biološkom ocu nikada neće pričati.

Zakonitog sina Vasilija je Staljin smatrao razmaženim, neprestano ga je korio, ali mu je svejedno dozvoljavao lagodan život, i čak brzo napredovanje u Crvenoj armiji. Sa Svetlanom je imao bolji odnos, ali samo pre njenog sazrevanja; posle je negodovao zbog njenih ljubavnih veza i brakova, pa se udaljio od nje kao i od Vasilija. Nakon očeve smrti Svetlana je promenila prezime u Alilujeva, a 1967. prebegla u SAD i postala Lana Peters. 11 godina kasnije postala je i američka državljanka.

(P. L.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Aleksandar

    A volele su komunjare pionirke polude skroz, padaju u trans za vreme priredbi, sletova itd... Eto to im je svima bilo zajednicko npr. Ako ima devojka 18 godina matora je, daj nekom drugom. U svim komunistickim zemljama na svetu, bivsim i sadasnjim pedofilija cveta mozda i vise od korupcije, mozda i vise nego u crkvenim krugovima...

  • Jovan Ktć

    Postoji anegdota ili vic, da, obzirom da je bio ekstremno paranoičan, stojeći pred ogledalom rekao " Josife, Josife, i ti si mi nešto sumnjiv".

  • Pjero

    O njemu sam pročitao bar desetak biografija, kao što ništa u životu nije crno belo takav je i njegov život bio, prvo kao mladi komunista iz tbilisija do vođe najveće zemlje na svetu, jednom pred kraj njenog života majka ga je pitala soso šta si ti danas a staljin kaže jel se sećaš cara, e pa tako nešto sam i ja!

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima