• 7

"Prvu godinu braka obeležila su putovanja i rođenje ćerke. Ostale 24 multipla skleroza"

, Telegraf

Venčali su se na četvorogodišnjicu zabavljanja, iste godine dobili ćerku, a naredne, 1993. godine Bane je oboleo od multiple skleroze

  • 7
Sanda Filipesko

Foto: Ana Vodinelić/Ah ljubav

Sanda Filipesko (48), specijalista grafičke tehnologije, upoznala je Branislava Markovića (57), ekonomistu, u maju 1988. godine. Tada je počela njihova zajednička priča – lagana i teška, srećna i tužna.

Venčali su se na četvorogodišnjicu zabavljanja, iste godine dobili ćerku Branislavu - Branu (25) ekonomistu i ovlašćenog računovođu, a naredne, 1993. godine Bane je oboleo od multiple skleroze.

– Za Baneta sam ja super žena – veli Sanda. – Kad me hvali, posebno kad kaže da sam lepša i zgodnija od Dženifer Lopez, ja uzvraćam da to neće izaći na dobro. Podstiče me da vežbam, jer kuburim s kilogramima i da ne preskačem  časove keramike. To stvaranje rukama mi prija, relaksira me. Volim i cveće, stalno nešto čeprkam po bašti. Zajedno maštamo o polju lavande i kućici u kojoj bismo našli mir daleko od grada.

Ono što Bane ne može je da poljubi ženu kad krene na posao. Tada obično još leži.

– Ali šalje mi poljupce kad odem, a ja mu podmetnem obraz kad se vratim. Ponekad, uveče, kad legnemo šapne mi, hvala, a ja se tada pravim da sam zaspala i beskrajno se rastužim.

Sanda Filipesko

Foto: Ana Vodinelić/Ah ljubav

Najlepše godine su imali dok su se zabavljali. Ona je studirala, on radio. Tada su bili bezbrižni, veseli i nasmejani.

Kao da smo predosećali da će uskoro krenuti životna bura – priča Sanda. – Savršeno smo usklađivali zajedničko vreme, najradije smo putovali. Bane je od malena mnogo putovao, prešpartao je Evropu uzduž i popreko pre bolesti. Bio je zaljubljen u Italiju zato što se tamo osećao slobodno i nesputano.

Sanda pamti svaki sekund zajedničkog putovanja u Trst. Mesto njihove ljubavi.

– Bio je petak, krenula sam najzad kući – seća se Sanda – imala sam ceo dan predavanja, bila mrtva umorna, i ugledam Baneta sa srećnim licem ispred fakulteta. Iznenađenje! Te večeri smo se uputili za Trst. U Italiji je bio praznik, pa smo umesto šopinga i jurnjave po prodavnicama, šetnjom upoznali mnoge uličice, trgove, razgledali palate, crkve. Gledali prelepe Italijanke koje jezde gradom na vespama. Tada sam prvi put pojela pravu italijansku picu i oduševljeno komentarisala savršen ukus testa. Pili smo kapućino na trgu s pogledom na more. Hranili golubove i smejali se Italijanima, čiji su nam razgovori ličili na svađe. Ponavljala sam mu da mi nikada nije  bilo lepše u životu.

Sanda Filipesko

Foto: Ana Vodinelić/Ah ljubav

Prvi put joj tada Bane pričao o zajedničkoj budućnosti. Rekao da želi tri ćerke, jer tate najviše vole ćerke. Obećao da će ih razmaziti do neba i da će im ispunjavati sve želje.

– Trst je hram naše ljubavi – osmehuje se setno Sanda. – Da mi je da još jednom osetim miris
Trsta, rekao mi je nedavno. Nisu ništa znali o multiploj sklerozi te 1993,  kad je Banetu postavljena dijagnoza. U međuvremenu su zajedno pročitali silu knjiga, članaka na internetu i postova o bolesti, razgovarali s lekarima, fizioterapeutima, drugim bolesnicima... Bolest otada ide svojim progresivnim tokom.

Sanda godinama bdi nad mužem.

Naučila sam kako se kupa nepokretan pacijent, kako se menja posteljina ispod bolesnika, umem da ga podignem, a da čuvam svoja leđa i kičmu, jer Bane ima preko 80 kilograma. Previjam mu rane, ispiram bešiku jer ima kateter. Znam kako da sprečim pojavu dekubita, znam sve cake oko okretanja pacijenta na svakih pola sata u krevetu. Jedna strana, pa druga, leđa, pa opet  u krug.

Savladala je i hranjenje, kolike zalogaje, kojom brzinom... Zna da ga počeše taman koliko treba... Sve ono što zdravi rade nesvesno.

– Najteže je noću, kada me budi da mu pomerim ruku, nogu, jer sam ne može ništa. Mnogo sam naučila i o terapiji, lekovima za srce, MS-u, urinarnim infekcijama, masažne pokrete, lupkanje po leđima...

Bane pomaže Sandi tako što veruje u nju, njene postupke i procene.

– Da odbija saradnju, sve bi bilo uzalud – ističe Sanda. – Nekad nije žedan i ne želi da pije. Ali ja svako jutro spremim četiri šolje različitih čajeva koje mora da pije i, koliko god mu mučno bilo, popije. Bez njegove saradnje bilo bi velikih problema. Ja mu svaki postupak obrazlažem, objasnim za svaki lek ili suplement kako može da mu pomogne. Od svih tih vitamina, meda, propolisa, koprivinih kapi, rastu mu kosa i nokti kao ludi, pa se često smejemo zbog toga.

Sanda Filipesko

Foto: Ana Vodinelić/Ah ljubav

Sandi muž nikada nije priredio ljubomornu scenu, ne ispituje je gde ide, s kim se druži, zašto opet kreće na novi kurs.

– Svekar Mića bio mi je veliki oslonac, preminuo je 2005, najviše od tuge zbog bolesti sina – priča Sanda. – Dok je bio živ, Brana i ja smo bezbrižno išle na letovanja, zimovanja, jer je Bane bio u sigurnim rukama. Posle smo se ćerka i ja suočile sa realnošću da Banetov život zavisi samo od nas dve, naših dela i postupaka. Toje ogromna odgovornost, koja se sručila svom snagom na nas dve.

Brana i Sanda od tada ne putuju zajedno. Utroje su dvaput išli na odmor.

Brana je detaljno upoznata sa prognozom očeve bolesti. Zna da oboleli od multiple skleroze ne umiru od em-esa već od komplikacija.  Nekoliko urgentnih stanja Bane je već odbolovao. Ćerka vodi kućne finansije i, pošto vozi, pomaže u nabavkama. Majka je momak za sve. Menja sijalice, popravlja manje kvarove.

– Njegova bolest nikad nije bila razlog za razvod – ističe Sanda.

Istraživanja kažu da 70 odsto žena ostaje u braku sa teško obolelim muževima i da 30 odsto muškaraca ostaje uz obolele supruge.

– Nismo svi isti – kaže. – Ja nisam mogla da odem. Zamislila sam svoj život bez njega, da ga ostavim bolesnog i samog. Tada bih svakog jutra u ogledalu gledala nepoznatu ženu, jer to ne bih bila ja. I za naše dete je najbolje da bude uz oca i majku. Brana tatinu pažnju ima u svim situacijama.

Sanda Filipesko

Foto: Ana Vodinelić/Ah ljubav

Sanda tvrdi da je zadovoljna svojim životom. Banetova bolest ju je, kaže, učinila boljim čovekom. A mogla je da postane nezadovoljna i nesrećna žena.

– Postoji tuga za svim onim neproživljenim trenucima, putovanjima, slavljima, druženjima – priznaje – ali opet shvatam, i da je zdrav, ništa nije garancija da bismo imali savršen brak. Često pomislim da bi mi mnogo lakše bilo da smo oboje zdravi, a da je svako krenuo na svoju stranu. Često razmišljam kako bi izgledao život da je Bane zdrav. Da li bismo putovali jer su putovanja bila njegova pasija i kako bismo se slagali... Mi jesmo srećna porodica, bez obzira na sve nedaće. A uveseljava nas i Dag, naš ši-cu. Sa više novca umnogome bismo olakšali probleme. U nekoj uređenijoj zemlji Bane bi bolovao sa više dostojanstva.

Ali niko nema sve. Posle toliko obaveza, posla, i celodnevnog rada, Sandi ponekad nije do priče kad dođe kući. Želi samo da ćuti i da se smiri. A Bane opet jedva dočeka da pričaju, da podeli s njom šta je gledao
na televiziji, šta je bilo u dnevniku.

– Svaki dan učim kako da nađem balans i strpljenje, da ga ne povredim nezainteresovanošću... Koliko se energije ulaže u pomaganju obolelom, toliko  se energije ulaže u sebe, veli Sanda.

– Ne treba imati osećaj krivice što ste zdravi. Treba svaki dan da vas podseća da ste srećni. Tu ste, podrška ste onome ko vas treba – poručuje Sanda.

– Svako treba da čuva svoje zdravlje kao stub opstanka. Budite lepi sebi, učinite nešto lepo za sebe. Pronađite sopstveni izvor sreće i snage.

Kako je tata visok

Brana ne pamti oca kako hoda jer je bila jako mala kad je on još mogao da hoda sa dve štake. Jednom
je uzviknula gledajući snimak sa svadbe roditelja: vidi, pa tata hoda! Ponekad, kad ga Sanda diže, a
Bane se uspravi, ona se začudi kako je tata visok.

Drugovi iz detinjstva

Kad se Bane razboleo i kuća je počela da se prazni. Od velikog broja prijatelja, kolega i poznanika
još uvek ga posećuju samo tri druga iz detinjstva i jedna drugarica.

– Ljudi se obično pravdaju da ne mogu da ga gledaju u tom stanju – kaže Sanda – a on se uvek pita
zašto. Zar sam ja drugačiji zato što sam bolestan ili sam, kaže, isti onaj s kojim su izlazili, družili
se, provodili vreme?

Ah ljubav

Foto: Ah Ljubav

Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina “Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.

Ah ljubav

Foto: Ah Ljubav

(Ah ljubav/Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Milos

    Stvarno svaka cast

  • Mirjana

    I sama sam se razbolela od druge teske bolesti. Mnogo boli kada partner ne podrzava. Koliko se samo radujem da mogu da udahnem vazduh. Mozemo mi gledati da zivimo zdravo al genetika ucini svoje,, tako da smo bespomocni. Ova zena zasluzuje sve pohvale Hvala vam u ime vaseg muza.

  • 😔😔😔

    Kakva žena!!!

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima