Grozote rata i izbeglištva bile su pogubne po Ajšu: Ovako izgleda kada jednom detetu potonu sve lađe

Foto: Guliver/Milos Bicanski/Getty Images

Već dve nedelje Ajša nije otvorila oči. Nije progovrila. Nije napravila korak. Psihijatri su gotovo ubeđeni da se radi o tzv. sindromu napušetnosti koji je veoma redak, ali nije neobičan u okruženju poput izbegličkog kampa.

- Nalazim se na ostrvu Lezbos gde istražujem psihološke posledice trauma kod dece koja su nedavno pobegla od nasilja i sukoba u svojim zemljama, samo da bi završila u kampu u kojem su uslovi haotični i neljudski. Nedavno sam saznao da se Ajša "zaključala" u sopstveno telo, što se može desiti samo onom detetu koje je u potpunosti izgubilo nadu za normalnim životom.

Preporučujemo

Pod pojmom "sindrom napuštenosti" podrazumeva se situacija potpunog povlačenja u sebe, koje može da traje mesecima ili godinama, a odražava reakciju na veliku psihičku traumu.

Na stotine takvih slučajeva postoji među decom u izbegličkim kampovima u Grčkoj i azilima u Švedskoj.

Foto: Guliver/Milos Bicanski/Getty Images

Deca jednostavno zatvore oči, prestanu da pričaju, jedu, piju i koriste mišiće za bilo kakav pokret. Decu koja su do juče bila potpuno zdrava sada moraju da se hrane preko infuzije i mokre preko katetera. A prognoza kada će detetu biti bolje je neizvesna. Deca koja su se oporavila, reagovala su tek kada se njihova porodica nalazila u stabilnom okruženju.

- Njena situacija nije nastala odmah posle nasilne smrti njene godinu dana mlađe sestre, koja je ubijena na samo par metara od nje. Nije ni posle operacije desne noge koja je bila puna gelera, pa čak ni posle teškog putovanja morem do Lezbosa. Do tada je uredno pričala, jela i pila. Međutim, kada je pre nekoliko nedelja izbio incident u kampu u kojem je jedan tinejdžer ubijen nožem, čini se da je to bila kap koja je prelila čašu. - piše novinar Gardijana, prenoseći reči njenog oca.

Foto: Guliver/Milos Bicanski/Getty Images

- Svuda je bila krv, čule su se sirene. Svi su vikali, vrištali. A ona je u svemu tome prestala da govori. Pre nego što su izbegli iz Avganistana, devojčica je bila više nego vesela i razdragana. Igrala se sa lutkama, a najviše je volela da ide u parkić da se igra sa drugim devojčicama.

Dečiji psiholog Ketrin Glac Brubak, koja radi pri Lekarima bez granica u izbegličkom kampu u Moriji, da deca koja su doživela psihičku traumu obično to ispoljavaju na drugi način. Međutim, neka deca poput Ajše zatvaraju se u svoj svet kako bi izbegli nasilnu situaciju u kojoj se nalaze.

- Ovo mesto nije mesto na kojem će neko ozdraviti. Postoji 13.500 ljudi koji žive u šatorima i kontejnerima u Moriji, iako je kamp predviđen samo za 3.000 ljudi. Seksualno zlostavljanje je svakodnevnica, čak i kod dece. To ide do te mere da žene noću nose pelene, samo kako ne bi napuštale šator i same šetale noću do toaleta. Na mestu kao što je Morija, trauma može samo da se produbi, a ne izleči. Dok Ajša i njena porodica ne pronađu stabilno okruženje, devojčica će verovatno ostati u ovoj stanju, a sve dok stanje u kampu ostane ovakvo verujem da će se mnogo druge dece suočiti sa ovim sindromom. - zaključuje britanski novinar koji je nekoliko dana proveo na Lezbosu.

(Telegraf.rs)