• 10

Najgore što može da se desi jednom roditelju je da sahrani svoje dete: Da li bol ikada prolazi?

Da li vreme zaista leči?

  • 10

Dvadesetjednogodšinja Tamara stradala je u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Trbušnici kod Lazarevca. Devetnaestogodišnja Katarina pala je sa 9. sprata zgrade u Pančevu pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Tridesetjednogodišnja Marina ubijena je u Kotežu od strane bivšeg dečka.

Ne, ova tri slučaja nemaju dodirnih tačaka, ali jedno im je zajedničko - užasna bol njihovih najbližih.

Crni niz u Srbiji se i ovih dana nastavlja, a osim toga što su u pitanju mlade žene, tragične scene sa lica mesta svedoče i bolu njihovih najbližih. Tamarin otac se onesvetio od bola kada je shvatio da se njegovo dete nalazi za volanom smrskanog automobila. I sestra Marine Đ. se onesvestila kada je na licu mesta shvatila da je njena sestra zaista ubijena dok je ocu pozlilo.

To ni ne čudi kada uzmemo u obzir na kakav način su prekinuti ovi mladi životi, a posebno činjenicu da su roditelji doživeli da sahrane svoje dete.

Kako reči utehe za porodice tragično preminulih nema, postoji ono da "vreme leči sve". Da li vreme zaista može da izleči jedan ovakav gubitak, za "Telegraf" otkriva psiholog Viktorija Mužina.

- Ne postoji vremenska odrednica koliko treba nekoga žaliti, ali postoji čitav proces žalovanja. Prvo nastaje šok što se to desilo, pa onda neprihvatanje i onda na kraju konačno dolazi do prihvatanja. Po ponekim statistikama posle dve godine taj intenzitet bola se polako smanjuje.

Tamara S.

Foto: Facebook

Viktorija ističe da ako je intenzitet bola isti posle dve godine onda osoba mora da potraži stručnu pomoć.

- Zdrava osoba će morati kad tad da prihvati smrt jer je i ona deo života. Ako se to pak, ne dogodi i ako je intenzitet bola isti kao i u početku i nije funkcionalna zbog toga, onda bi trebalo da potraži pomoć stručnjaka.

Prema njenim rečima, smrt deteta je u našoj kulturi na prvo mestu na skali najtežih u životu. U nekim drugim kulturama na prvom mestu se nalazi smrt supružnika što se ne može porediti s nama jer smo mi na ovim prostorima jako vezani za decu.

Hronika Kotez

Foto: Telegraf

A kada roditelj doživi ono najgore i sahrani dete, šta je ono što nije dobro po njegovu psihu - da stalno oživljava uspomene ili gura sve pod tepih?

- Sve treba raditi po nekom osećaju. Ako roditelji imaju još dece, onda moraju da budu funkcionalna za njih i ne smeju da se previše opterećuju uspomenama na preminulo dete, ali ni da zabrane da se o tome priča. I jedno i drugo je jedna vrsta patologije. Uspomene treba čuvati, ali ni sa njima ne preterivati i ne otežavati situaciju. Jednostavno sve zavisi od osobe do osobe kako se nosi sa tim - zaključuje u razgovoru za "Telegraf" psiholog Viktorija Mužina.

(T.T./Telegraf.rs)

Komentari

  • Ehh

    Izgubila sam supruga u saobracajnoj nesreci, ostala sa dvoje nase malene dece...bol ne prolazi...tek za detetom, jadni su ti roditelji...tuga je teska preteska

  • Suzana

    Kada me neko pita da li imam neku želju često kažem da, samo da umrem pre svoje dece. Odgovor na to moje je najčešće, ne lupaj gluposti! Ne lupam. Kad vidim, čujem i pročitam sve ove vesti i dešavanja u našoj zemlji, želja je još jača i veća! Ne smem ni na sekund da pomislim kako je tim roditeljima. Ne dao Bog, mislim da bih umrla od tuge koliko sam vezana za decu, ako ne odmah onda za kratko vreme, verujte mi na reč.

  • Luka

    Zato treba verovati u Boga.on je svrha zivota i znamo da dete ide na bolje mesto ako je bilo vernik

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima