"Iako joj je majka preminula od kovida, ona svako jutro ide na posao i nastavlja da leči ljude"

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Kada kažem doktori mislim  pre svega na veliki broj kolega koji poslednjih meseci leče kovid bolesnike. Prosto mi se čini da živimo paralelne živote. Mi se budimo i radimo manje-više uobičajeno i uz neke restrikcije živimo, dok je njihov svaki dan borba za život.

Preporučujemo

Juče sam razgovarao sa koleginicom koja je glavni doktor u velikoj beogradskoj bolnici raspitujući se za ozbiljno bolesnog oca prijateljice. Saznao sam da je njena mama preminula nekoliko dana pre od kovida. Od ranije sam znao da je cela njena porodica bila pozitivna na korona virus. I pored svega ona ustaje, sprema se i ide na posao da nastavlja da leči ljude. Trenutno je posvećena samo tome i to tako da razgovor sa njom ne izgleda impresivno samo iz kliničkog ugla, već i onog ljudskog. Koliko smo samo naučili za ovih nekoliko meseci, ali očigledno ne još uvek dovoljno da bismo zaista uspeli da izlečimo koronu kod najtežih pacijenata.

I kada kažem doktori, ne mislim na epidemiologe (svejedno je da li su naši ili američki), već one koji provode dane u nekomfornim kombinezonima ili dežuraju kao moje mlađe kolege svaki drugi dan. Mislim i na preminulog dr Lija Venlijanga, kineskog doktora, koji je prvi ukazao na epidemiju, ali koji je ućutkan radi viših interesa. O njemu sam već pisao i očigledno da su ljudi prepoznali njegovu žrtvu i kod nas isto kao i u svetu, jer je članak podeljen preko 700 puta.

I kod nas među preminulima ima mnogo zdravstvenih radnika, ali kao i inače, samo mali broj je pomenut imenom onako kako nalažu naša kultura i tradicija. Meni lično je nateže pala smrt dr Milana Mileusnića, koji je verovatno bio naš najtalentovaniji fizijatar u ovom veku. Bio je virtuoz kao Mocart među svim tim savremenim napravama koje služe za rehabilitaciju pacijenata.

Ne bore se doktori samo protiv virusa, već pre svega protiv neznanja, ali i lažnih vesti. Pokušali su da ih ućutkaju svuda u svetu od SAD, Brazila, Južne Afrike, Kine, Japana pa i kod nas u Srbiji, ali nisu uspeli. Očigledno da zakletva koju smo svi položili ima moć i još uvek nešto znači svima njima koji se istovremeno bore protiv bolesti i  neistine.

Verovatno da ne treba da naglašavam da su zdravstveni radnici ženskog pola podneli daleko veći teret. I o tome sam pisao i to nije karakteristično samo za ovo vreme. Oduvek je tako. Pa je prosto neverovatno da Fond za stanovništvo UN (UNFPA) morao da izda saopštenje da pandemija pogoršava postojeće nejednakosti i može uticati na način na koji se žene leče i rade. Zar nije bio ovo trenutak za solidarnost i pomeranja granica među polovima.

Ispostavilo se da je klinička slika varirala jer je u nekim zemljama uticao individualizam, pa tako Amerikanci već četiri meseca raspravljaju o nošenju maski, u balkanskim tradicionalna opuštenost, pa su mere počele da se poštuju tek kada je vrag odneo šalu. Neujednačen zdravstveni sistem je pokazao koliko je poguban i rezultat lečenja. I tu se ne radi samo o razlikama među zemljama, već i razlikama unutar jedne zemlje. Prosto je neverovatno kako neke bolnice ili zdravstvene ustanove izgledaju.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Međutim, čini se da je administracija najlošije reagovala. Kako drugačije opisati saopštenje Američke agencije za hranu i lekove (FDA) da varikina i sredstvo za čišćenje podova nisu lek. Mogu da vam kažem da su na to upozoravali i prošle godine bolesnike sa karcinomima koji su imali sličnu ideju u lečenju malignih bolesti. Verovatno je razlog angažovanje FDA doktora bio neophodan nakon poziva torent saveta predsednika Trampa naciji da se tako leči, u trenutku kada uskraćuje finansiranje Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Slično je bilo i sa hlorokinom, inače u osnovi leka za malariju. Iako hlorokin izgleda ima svoje mesto u lečenju korona virusa, očigledno da nije dobro da ga ljudi nekritično uzimaju. Možda i zato SAD koji predstavljaju 4 posto svetske populacije imaju neverovatnih 22% smrti.

Poseban pečat su ostavili američki doktori, koji spadaju verovatno u najbolje na svetu. Od njih smo sve ove godine učili, i dalje učimo, pa i sada jer su najprestižnije časopise ostavili otključanim da bismo mogli da dobijemo najnovije informacije i radimo. I dobro je što bar na tom nivou postoji svetska solidarnost, ali nije jasno zašto u svemu po pitanju kovida nisu date opšte zdravstvene preporuke, vodiči lečenja i svega što prati ovakvu pandemiju da ne mora svaka zemlja da luta i izmišlja sopstveni pristup.

I da završim rečima prijateljice upravo izašle iz kovid bolnica Dragiša Mišović:

- To je jedna čarolija, ti lekari i medicinske sestre, oni su supersonični, kao neki komandosi, ali nežni, empatični i puni ljubavi.

Kaže da ih je molila da ih vidi kako izgledaju bez skafandera, da bi ih zapamtila i mogla sutra da prepozna i zahvali se. Možda bi i mi, celo naše društvo i planeta trebalo da uradimo isto i postavimo ih tamo gde zaslužuju i kažemo veliko hvala.

Za Telegraf.rs piše prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum