Zašto nam je potreban jedan celokupni lajf koučing nacije?

foto-ilustracija: pixabay.com

Moja mlada koleginica je upravo završila Medicinski fakultet sa prosekom 9,9. S obzirom da sam pratio njen briljantan pohod činilo mi se da ništa nije logičnije nego da je pitam šta misli o studiranju, sadašnjem trenutku u medicini i planovima za budućnost. I postavio sam ovih pet pitanja. 

Preporučujemo

• Kako je izgledalo studiranje sve ovo godine? Da li je tacno da se na studente ne obraća dovoljno pažnje? Šta bi valjalo popraviti? Ti završila sa izvanrednim prosekom a koliko su po tebi zaslužili tvoji profesori? Da li postoji neko ko ga bi izdvojila i naravno zašto?
• Suočena si sa strasnom pandemijom kao i svi mi. Da li se kao novopečeni doktor osećaš dovoljno moćno da počneš da radiš. Ako uporediš ono sto si učila i mere koje smo preduzeli, da li uočavaš neku razliku. Da li smo mogli nešto bolje da uradimo?
• Tokom studiranja je bilo različitih izazova. Da li postoji(e) neki koje bi izdvojila?
• Sada verovatno kao i svi mladi doktori maštaš o budućnosti. Šta je ono sto ti se nudi, a šta je ono sto bi ti volela? Kakvi su planovi za budućnost?
• Kada bi bila u mogućnosti šta bi uradila za buduće studente medicine? Da li imaš savet za njih? 

Umesto odgovora dobio sam poruku: „Evo sad sam pročitala. Ti znaš šta ja mislim o fakultetu i svemu, ali mislim da trenutno nisam u poziciji da iskreno odgovaram, tek mi predstoji staž i ostalo, a ne bih volela ni da lažem i da pišem da je na fakultetu sve super.“

Poražen samocenzurom koja se najčešće radi iz straha zapitao sam se u kakvom društvu živimo i kako je došlo do toga da neko završi medicinu sa takvim uspehom, ali da suzbije u sebi slobodu izražavanja. Ako tome dodamo bunt lekara protiv mera kriznog štaba, onda ispada da smo dobili još jednu generaciju lekara koja neće imati hrabrosti da se izbori za slobodu mišljenja. 

Sećam se Nila „life coach-a“ koga sam upoznao na Olimpijskim igrama u Riju koji je volontirao kao eskort za sportiste.  Na svom blogu je napisao:

- Razmislite koliko često se samocenzurišete, odnosno koliko često cenzurišete svoje misli i postupke jer je to prvi ključ za slobodniji život.  Uklonite lične filtere. Ukinite  nepotrebnu cenzuru i svakodnevno pokušajte da preuzmite male rizike. Primetićete kako se ništa loše ne dogodi kada ovo učinite. Eksperimentišite sa preuzimanjem većih rizika, poput obavljanja nečeg izražajnog što ste oduvek želeli, ali ste se plašili zbog toga. Iskoristite društvene mreže pogotovo one gde ste među prijateljima. Verujte, nastavite da verujete, nastavite da povećavate svoje verovanje u ono što govorite i radite. Sve je to neka vrsta pozitivnog samorazgovora. Ako se nejasno izražavate imaćete problem i kada ne želite da se samocenzurišete.

Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum, predsednik odbora za Doping kontrolu ADAS-a Foto: Privatna arhiva

Međutim, problem u slučaju moje mlade koleginice nije rešiv na ovaj način, jer se ona samo uklopila u društvo koje smo mi napravili i očigledno da stvari nisu promenljive „life coaching-om“ jedne osobe nego čitavog društva. Da ne kažem koliko se osećam potištenim kao čovek koji je završio isti fakultet i kao profesor koji predaje na drugom fakultetu, a da pitom nisam siguran kako bi moji studenti postupili.

Na kraju bih postavio svim čitaocima jedno pitanje:

Za Telegraf.rs piše prof. dr Nenad Dikić sa Univerziteta Singidunum