MIGRANTI SU NAM REKLI DA SU U SRBIJI NAJBOLJE DOČEKANI: Intervju s Anom Koeshall, direktorkom Fondacije Ana i Vlade Divac (FOTO)

Foto: Milena Đorđević

Srbija i Beograd su na samom početku migrantske krize dokazali da imaju veliko srce. Svi smo bili svedoci da su se mnogi javili da pruže pomoć i olakšaju boravak u našoj zemlji osobama koje su morale da napuste svoje domove.

Preporučujemo

Srbi su pohrlili da pomognu iako i oni sastavljaju kraj s krajem, kao da znaju da će ta njihova humana strana sprečiti pljačke ili bilo koje druge kriminalne radnje do kojih dolazi usled nemaštine.

Jedna od fondacija koja takođe nije ostala imuna na migrantsku krizu, bila je Fondacija Ana i Vlade Divac. Prema podacima, od avgusta prošle godine oni su obezbedili pomoć za 90.000 izbeglica u hrani i neprehrambenim proizvodima i to u iznosu od ukupno 100 tona.

Obezbedili su 36.000 obroka, a 54.000 ljudi je dobilo pomoć u garderobi i higijeni. Postavili su 14 mobilnih kontejnera koji služe za smeštaj izbeglica, ali i kao infrastruktura za rad drugih organizacija i doktora. Zahvaljujući tome, 3.000 ljudi je primilo urgentnu medicinsku pomoć, a oko 5.000 njih je imalo smeštaj.

Takođe, ljudi iz ove fondacije su postavili i mobilne toalete na granici s Bugarskom i u Šidu, a u narednom periodu će raditi na obnovi tri barake u Prihvatnom centru u Krnjači, kako bi se na taj način proširio kapacitet centra i obezbedio smeštaj za još 200 izbeglica, i distribuirati još 36.200 obroka (u pitanju su topli obroci i paketi hrane).

Tim povodom, razgovarali smo s direktorkom Fondacije Ana i Vlade Divac, Anom Koeshall, o migrantskoj krizi i o onome što je fondacija do sada uradila na pružanju pomoći izbeglicama koje su prolazile kroz Beograd i Srbiju, o trenutnim potrebama na terenu, i koja nam je pričala kako je proteklo kada je legenda srpske košarke, Vlade Divac, došao u park i posetio migrante.

Foto: Milena Đorđević

Kada ste se priključili humanitarnoj akciji prikupljanja pomoći migrantima?

- Ako se dobro sećam, bio je to 4. jul prošle godine. Tada smo na jednom događaju neformalno pričali sa kolegama iz Komesarijata za izbeglice, kao i sa kolegama iz nekoliko organizacija iz nevladinog sektora o pojavi velikog broja ljudi u Preševu. Zanimalo nas je šta se to dešava. Činjenica je da smo i mi bili upoznati sa situacijom vezanom za migrante, ali kao i drugi, ni mi nismo u tom momentu znali da se njihov broj povećava iz dana u dan. U avgustu smo imali nekoliko terenskih poseta i sastanaka s državnim organima, i otprilike je tada bila neka prekretnica kada smo ozbiljnije ušli u čitavu priču s ciljem da pomognemo ljudima koji prolaze kroz našu Srbiju.

U početku jeste bilo teško jer smo se tada prvi put susreli s situacijom da je svakog dana sve veći broj ljudi na granicama i u državi, taj broj je dostizao i 10.000, ali smo se uz pomoć svih onih koji su bili uz nas brzo snašli.

Koje su bile vaše prve akcije?

- Kako su potrebe svakodnevno rasle, došlo je i do naših prvih akcija u Beogradu, jer smo smatrali da će to da bude privremeno. S obzriom da imamo dosta kontakata s donatorima i korporacijama, smatrali smo da bi bilo najbolje da s volonterskim akcijama krenemo u parku kod autobuske stanice i u Miksalištu. Zatim smo sve njih pozvali i organizovali više od 50-60 akcija u prvih nekoliko meseci. Dostavljali smo im hranu, vodu, odeću, odnosno sve ono što je bilo neophodno. Kasnije su usledile i ozbiljnije akcije. U septembru i oktobru smo pričali s puno međunarodnih donatora koji su počeli da dolaze u Srbiju, jer su primetili da Balkanska ruta nije nešto što će trajati par dana, već da je to izazov ne samo za Srbiju, već i za Evropu. Uspostavili smo odličnu saradnju sa humanitarnim organizacijama Catholic Relief Services – CRS, International Rescue Committee, Mercy Corps i s ambasadama Norveške i Amerike. Tako smo dobili nove fondove i uspeli da proširimo naše akcije na čitavu Srbiju, tako da sada pokrivamo Šid, Dimitrovgrad i Beograd.

Foto: Fondacija Ana i Vlade Divac/Ivana Patarčić

Dimitrovgrad se nije toliko pominjao u medijima. Otkud tamo?

- Broj ljudi koji je dolazio preko Preševa je iznosio između 4-5 do 10.000, a preko Bugarske svega 250-300 dnevno. Zašto smo mi izabrali Dimitrovgrad? Jednostavno zato što su to ljudi koji su dolazili preko Bugarske i koji su ekonomski slabiji, imaju manje novca pa su samim tim izabrali i dužu rutu. U Bugarskoj nisu dobili neophodnu pomoć i njihovo stanje je bilo puno teže nego u Preševu. Balkanska ruta je bila dosta dobro organizovana od strane drugih zemalja počev od Turske pa do nas, dok su azilanti preko Bugarske išli peške. U Dimitrovgradu je kamp mnogo manji od onog u Preševu ili u Šidu. Ipak, tamo je u početku bilo dosta ljudi iz Avganistana, Iraka i Irana, a najviše onih između 18-25 godina, a ubrzo su počele i porodice da pristižu i najveća razlika je u tome što su to sve bili ljudi koji nisu imali papire i nisu mogli slobodno da prolaze kroz druge zemlje.

Na koji način ste im pomogli, s obzirom da su to ljudi koji nemaju dokumente?

- Taj prihvatni centar je ujedno i granična policijska stanica. Imamo saradnju sa svim državnim organima, a naša jedina uloga je bila da im samo humanitarno pomognemo, da ih obučemo, nahranimo, obezbedimo lekara i kompletnu medicinsku pomoć koja im je bila potrebna kako bi se sanirale brojne posekotine, bakterije i virusi. Kao fondacija želimo da sarađujemo sa svim institucijama, a lično smatram da mediji mogu mnogo toga da učine kroz pozitivne priče i kroz predstavljanje ovih ljudi kojima je cilj da idu na neko drugo mesto.

Do sada smo obezbedili ukupno 100 tona humanitarne pomoći a, obezbedili smo i kontejnere za lekare, timove i smeštaj. Oko 3.000 ljudi je dobilo dosad urgentnu pomoć, a više od 5.000 njih smeštaj. Plan nam je da i dalje nastavimo da pomažemo s hranom, pa sada prelazimo i na tople obroke. Žalosno je da neko svaki dan jede samo suvu hranu, a sada kada je manji broj migranata u našoj zemlji, stvorili su se uslovi da se napravi jelo "koje može da se jede kašikom".

Želela bih da istaknem da mi uvek kupujemo od lokalnih prodavaca i proizvođača i tako smo na primer u jednoj fabrici u toku samo jednog meseca poručili garderobu koju oni proizvedu za godinu i po dana, i na taj način smo pomogli i toj domaćoj firmi, ali i ljudima koji su upravo dobili posao zbog povećanog obima posla.

Uskoro ćemo krenuti s rekonstrukcijom nekoliko baraka u Krnjači u okviru Prihvatnog centra, koje nisu u najboljoj situaciji. Napravićemo i nove toalete u koje će muškarci i žene ići odvojeno.

Foto: Milena Đorđević

Osim hrane, vode i garderobe, da li postoji nešto što je ljudima koji preko naše zemlje pokušavaju da pronađu novi dom, neophodno?

- Pa, situacija se u poslednjih mesec dana promenila. U ovom momentu, je u našoj zemlji oko 2.000 izbeglica, i većina njih veruje da će uspeti da izađe iz naše zemlje. Međutim, kako se politika Evropske unije menja, najverovatnije će ostati ovde neki duži period, bar dok se njihovi papiri ne srede. Oni trenutnu situaciju i zatvaranje granica ne žele da prihvate kao istinu. Sada je najpotrebnije da se sredi infrastruktura, opreme kuhinje, obezbedi nameštaj, jer trenutni kapaciteti nisu veliki, takođe, neophodno je da se ovi ljudi malo i animiraju, da se radi sa njima, jer baš zbog ove novonastale situacije ne možemo da očekujemo da će svi reagovati na isti način i da svi budu srećni i raspoloženi.

Da li je i u Beogradu bila toliko teška zdravstvena situacija?

- U odnosu na Dimitrovgrad, u Beogradu je bila blaža situacija, ali je broj ljudi bio znatno veći. Lekarski timovi su bili konstantno na terenu, a uz pomoć naših partnera, obezbedili smo da uvek tu budu pedijatar i ginekolog, a vodili smo računa i o kulturološkim razlikama . Bilo je veoma teško gledati bolesnu ženu kojoj muž brani da je pregleda lekar koji je muškarac. Bili su u stanju da ih ostave tako bolesne, samo da ih neki drugi muškarac ne pogleda ili ne dodirne, pa smo obezbedili i ženskog lekara.

S obzirom na sve ispričano do sada, imali ste velikog dodira s migrantima s Bliskog istoka. Šta je ono što je na vas ostavilo najveći utisak?

- Ispričaću vam jednu priču za koju sam čula u Miksalištu. Jednog dana, primetila sam da od lekara dolazi pet mladića sa zavojima na rukama. Bilo mi je čudno što svi imaju identične rane pa sam prišla jednom od njih da ga pitam. Taj mladić koji je bio veoma prijatnog izgleda i perfektno je govorio engleski jezik, ispričao mi je kroz kakvu torturu su prošli u Bugarskoj. Prema njegovoj priči, policajci u toj zemlji su igrali igru s njihovim šakama (stavljenim na ravnu površinu) i nožem kako bi pokušali da uvek pogode razmak između dva prsta. Međutim, to im naravno nije uvek uspevalo, pa su migranti zadobili povrede. Ta priča je na mene delovala izuzetno osvešćujuće , jer sam u jednom trenutku shvatila zapravo njihov put težak, i da situacije kroz koje moraju da prolaze nisu uopšte naivne, kao i to da čitav život može da se preokrene u samo mesec dana.

Kada je stigao u Beograd, mladić koji mi je ispričao ovu priču je bio veoma srećan. S obzirom da nije imao pristup telefonu i internetu, zamolio me je da mu pozajmim telefon kako bi mogao da uđe na Fejsbuk i svoju porodicu obavesti da je dobro, a tada mi je ispričao i njegovu životnu priču.

U Avganistanu je važio za veliku zvezdu. Vodio je popularnu emisiju na lokalnoj telviziji, imao dobar posao i dobru platu. Međutim, počeo je da priča protiv vlasti i usledile su pretnje, zbog čega mu je otac rekao da bi najbolje bilo da pobegne za Evropu. Ostali smo u kontaktu pa znam da je stigao u Nemačku, počeo je da radi u svojoj struci i uskoro, ako nije već, bi trebalo da počne ponovo da vodi neku emisiju na televiziji.

Foto: Fondacija Ana i Vlade Divac

Viđali ste dobre i loše stvari i odnose među ljudima i migrantima. Kakvo je vaše zapažanje reakcije lokalnog stanovništva na izbeglice?

- Beograd je veliki grad i smatram da je predivno dočekao izbeglice. U septembru je Vlade Divac zajedno sa najvišim predstavnicima četiri najveće religijske zajednica u Srbiji: pravoslavne, katoličke, islamske i jevrejske obišao park kod Autobuske stanice u Beogradu, gde su razgovarali sa izbeglicama i poslali poruku da bez obzira na religiju i nacionalnost, naš zadatak je da pomognemo ljudima koji su se našli u nevolji i pomognemo im da što bolje prođu kroz našu zemlju. Taj momenat je sigurno dodatno promenio svest ljudi o izbeglicama i migrantima, da smo shvatili da svi zavisimo jedni od drugih i da ljudi ne mogu da žive sami. Beograđani su se pokazali kao dobri domaćini s kojima nije bilo neprijatnih iskustava. Ali generalno, potrebno je raditi na tome, zato i planiramo kampanju sa ciljem informisanja i podizanja svesti našeg lokalnog stanovništva o izbeglicama, nesreći koja ih je snašla, posebno u manjim sredinama gde žive ljudi koji nisu navikli na veći protok ljudi, posebno stranaca. Stanovništvo iz unutrašnjosti je još više u strahu zbog vesti koje stižu iz sveta i dovođenja u vezu migranata i terorista.

Naravno, strah je svakako opravdan, svi smo se zabrinuli posle onih napada u Parizu i Briselu, ali treba da shvatimo da ljudi koji prolaze kroz našu zemlju su upravo oni koji beže od bombi i terorističkih napada.

Priča se da je jedan od terorista, kako u Parizu tako i u Briselu, prošao kroz Srbiju, ušao u Mađarsku i tako nastavio svoj put dalje. Da li se plašite terorističkog napada?

Zaista mislim da teroristi nemaju veze s izbeglicama koje beže od rata. Ne verujem da su ljudi koji beže sa svojom decom i porodicama u stanju da učine tako nešto. Treba se uvek brinuti o svemu, ali ne treba upirati prst u nekoga dok za to nema razloga.

I gospođa Ana Divac, osnivač naše Fondacije, kad god može napomene kako smo i mi sami prošli kroz sličnu priču, i da su pripadnici našeg naroda u nedavnoj prošlosti ostajali bez ičega i da znamo kako je ponovo krenuti od nule. Imali smo priliku da sa izbeglicama sa kojima se susrećemo i kojima pomažemo razgovaramo i o tome šta misle o Srbiji i našim ljudima, i svi su rekli da su ovde bili najbolje dočekani i da su im sve potrebe ispunjene.

Foto: Milena Đorđević

Koji su dalji ciljevi vaše fondacije?

- Mi kao Fondacija imamo tri glavna programa, a to su: humanitarna pomoć (usmerena na izbegla i raseljena lica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, poplavljena područja i na izbeglice i migrante), podrška i ekonomsko osnaživanje najugroženijih grupa (mladi, zatim samohrani roditelji) i naš veliki projekat Divac poljoprivredni fondovi u koji jako verujemo, jer smatramo da poljoprivreda postaje sve interesantnija a potencijala ima mnogo. Ono što je važno da se pomene kada je reč o ovom projektu , Fondacija obezbeđuje jedan deo sredstava a drugi deo lokalne samouprave i samo prošle godine u partnerstvu sa 6 opština pomogli smo 193 porodična gazdinstva da započnu ili unaprede svoj posao i sve više mladih se uključuje u taj projekat.

Pored pomenutih projekata, pomenula bih još dva, izuzetno važna, prvi – Jedan u million kroz koji želimo da unapredimo uslove za kvalitetno obrazovanje svakog deteta u Srbiji i do sada obnovili 20 osnovnih škola, a potrebe su i dalje velike. Drugi, Divac omladinski fondovi - naš rad sa mladima na jačanju kapaciteta za njihovo zapošljavanje i usmeravanje gde pokušavamo da ih oslobodimo, da bez straha uđu u opštinske ustanove i pitaju da li postoji nešto na čemu bi oni mogli da rade, da se zanimaju i da jednostavno rade na sebi mnogo više nego što je to ranije bio slučaj, jer prema našim istraživanjima do pre dve godine 90 odsto mladih nikada nije ušlo u zgradu opštine u kojoj žive, što je poražavajuće. Želimo da ih osnažimo da budu spremni da se više uključe u rad i život lokalnih zajednica i da se konačno pitaju i odlučuju o stvarima koje ih se tiču.

(Marina Bojić)