ISTORIJA SE PONAVLJA, BAUK FAŠIZMA KRUŽI EVROPOM: Izgled nemačkog Rajhstaga pre uspona nacista upozorenje je svima (FOTO)
Povlačenje paralela između sveta kakav je bio u međuratnom periodu, i ovog današnjeg, bolno je upravo stoga što sličnosti ima previše, i što sve su onespokojavajuće. Ali upravo zato te paralele moraju da se povlače, kako se pakao Drugog svetskog rata ne bi ponovio
Svet u kome živimo neverovatno nalikuje, ili barem užasno podseća, na onaj iz dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka: jedna ili dve vesele decenije iza kojih dolazi golema ekonomska kriza i globalni finansijski slom, koje u stopu prati uspon desničarskih partija i pokreta, od kojih su neke izrazito ekstremne, a koje polako osvajaju vlast u zemljama širom planete, i igrajući na kartu tribalizma prete svetskom miru.
Preporučujemo
JUGOSLAVIJA USPELA, PACIJENT UMRO: Naslovna strana „Vremena“ od 5. aprila 1941. danas je i smešna i tužna, ali pre svega poučna (FOTO)
Nemci im okupirali zemlju i porobili narod, ali one padaju na njihove uniforme. Na kraju rata će biti ošišane na ćelavo (FOTO)
Uprkos tome što je onomad fašizam u Italiji pobedio desetak godina pre nego u Nemačkoj, ipak je što se toga tiče ova potonja bila i ostala svojevrsni arhetip uspona ekstremnodesničarskog režima. Zbog toga izgled parlamenta Vajmarske republike, Rajhstag, i jeste arhetipsko upozorenje svim ljubiteljima zdravog razuma i slobode.
(Napomena: Vajmarska republika je kolokvijalni naziv za Nemačku koji pokriva period između rušenja monarhije 1919. pa do Hitlerovog dolaska na vlast 1933. godine. Zvanično, ona nije menjala ime i kontinuirano se od 1871. godine pa sve do 1943. nazivala Nemačkim rajhom, kada je „firer“ odlučio da joj promeni zvanično ime u Velikonemački rajh, premda ta promena nikada nije formalno obnarodovana.
Pojam „Republika iz Vajmara“ izmislio je Hitler i pomenuo u jednom govoru od 24. februara 1929. godine. Nekoliko nedelja kasnije skovao je unapređenu frazu „Vajmarska republika“, ali ni nju niko osim nacista nije tada koristio. Kada su se dočepali vlasti, frazem je popularizovan i u zemlji i u svetu, pa ga danas koriste svi jer dobro opisuje specifičnost republikanske Nemačke iz tog perioda.)
Prema odredbama Vajmarskog ustava, poslanici u Rajhstagu birani su slično kao što se danas biraju poslanici Narodne skupštine Republike Srbije: opšte pravo glasa, proporcionalni sistem, cela zemlja — jedna izborna jedinica (treba naglasiti, da većina zemalja u Evropi i danas koristi proporcionalni sistem, ali uglavnom su države podeljene na više izbornih jedinica, što dovodi do ravnomerne parlamentarne zastupljenosti različitih oblasti, u skladu sa naseljenosti; kod nas, pak, postoje opštine i čitavi krajevi koji nemaju nikoga u parlamentu).
Postojala je ipak jedna krupna razlika u odnosu na današnji, ne samo kod nas već generalno: nije bilo izbornog cenzusa, pa je stranka koja osvoji 0,4 odsto glasova mogla da dobije jedno mesto u parlamentu. To je zato, što je 60.000 glasova bilo tretirano kao jedan blok, pošto je u teoriji svaki poslanik predstavljao 60.000 ljudi (nije bilo fiksiranog broja poslanika, slično kao u Predstavničkom domu Kongresa SAD do 1913. godine, kada je, zbog rasta populacije, broj kongresmena zacementiran na 435).
Sve ovo je rezultiralo ogromnim brojem stranaka u Rajhstagu, a formiranje stabilne vlade učinilo fantastikom; često se dešavalo da kancelar bude uklonjen a da njegova zamena ne može da obezbedi većinu, pa da mora svakodnevne, tehničke poslove, da vrši uz pomoć vanrednih predsedničkih dekreta na osnovu ustavnog Člana 48.
Tako su se katastrofalna ekonomska situacija, hiperinflacija i nezaposlenost (koje su tresle Nemačku neposredno nakon Velikog rata, koje je pratio period stabilnog privrednog rasta, koji je prekinula nova katastrofa posle sloma berze 1929. godine) te opšte stanje društva (koje je bilo nestvarno rascepkano na bezbroj političkih „sekti“, koje nisu međusobno bile suprotstavljene već neprijateljski nastrojene na krv i nož, koje su odbijale svaki kompromis, a često čak i da priznaju drugu partiju) — preneli i prelili sa ulica u parlament.
Erik fon Kunelt-Ledin je bio austrijski politički naučnik i novinar koji je sebe opisivao kao „ekstremno konzervativnog arhi-liberala“ i „liberala ekstremne desnice“. Bio je to čovek koji je verovao da vladavina većine u demokratiji predstavlja pretnju individualnoj slobodi, koji je bio deklarisani monarhista i neprijatelj svake forme totalitarizma, i kojeg su i pristalice i protivnici nazivali „hodajućom knjigom znanja“.
Taj i takav Kunelt-Ledin godine 1943. ovim je rečima opisao stanje u Rajhstagu tokom Vajmarske republike: „Katolički centristi su želeli da u Nemačkoj stvore uslove koje će pojedincima olakšati da sačuvaju svoje duše; socijalisti su negirali postojanje duše i podelili ljude u klase; nemački nacionalisti su bili zainteresovani za jezik i kulturu; dok su nacionalsocijalisti naglašavali rasu.
Dok su neki zagledali u novčanike, drugi u pigmentaciju kože ili indeks lobanje, plodna diskusija je postala nemoguća. Kada bi se govornik jedne partije prepustio uživanju u svojoj besedi, ostali su izlazili napolje. Nije bilo svrsishodno slušati nečije mišljenje kada si znao da su njegove premise potpuno pogrešne. Mračna odlučnost da se neprijatelj s kojim se čovek ne može ubeđivati, ućutka pogubljenjem ili utamničenjem, postojala je pre 1933. godine u mnogim partijama“.
Previše to liči na ono što imamo sada: gomilu suprotstavljenih stavova po ključnim pitanjima čije su pristalice ekstremno netolerantne prema pristalicama drugih stavova; ponovo je sve na krv i nož, ponovo su svi drugi „izdajnici“; ponovo je sve manje vere u demokratiju. No, istovremeno, slično kao i sada, te „zlatne dvadesete“, kako se zovu u Nemačkoj, kao i prve dve godine tridesetih, bile su kulturno-umetnički nestvarno bogate i plodne. Tada su vajmarska kinematografija, književnost, arhitektura, muzika, slikarstvo, vajarstvo, filozofija, bili u samom svetskom vrhu.
Kao da je ta napetost u društvu, prisustvo nepomirljivih suprotnosti koje se ne podnose, pomešana sa slobodom koja je postojala a koju su mnogi (ne samo nacisti već i komunisti, katolički centristi, i drugi) želeli da unište, dijalektičkom metodom izrodila dostignuća o kojima se i danas priča i za kojima se žali.
Eto, u takvom je stanju bila Nemačka i njen parlament Rajhstag u trenutku kada su nacisti na čelu sa Hitlerom 30. januara 1933. došli na vlast. Odigralo se to nakon pobede na opštim izborima prethodne godine, na kojima nisu osvojili većinu, iako su prvi prošli kroz cilj.
Tada je formirana ona kratkotrajna kancelar-Hitlerova koaliciona vlada od strane konzervativaca koji su bili ubeđeni da će moći da kontrolišu Hitlera i da „ukrote“ NSDAP (Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija). Nacisti su, potpuno suprotno od svih očekivanja baziranih na katastrofalnoj proceni, narednih meseci učvrstili svoju vlast i uveli diktaturu.
Počelo je tako što je grupa komunista 27. februara 1933. zapalila zgradu Rajhstaga. Već narednog dana ostareli je predsednik Paul fon Hindenburg (koji je godinama odbijao i da pomisli da Hitleru da položaj kancelara) na Hitlerov savet izdao Ukaz predsednika Rajha za zaštitu naroda i države, kojim je ukinut veći deo građanskih sloboda, a pokrajinska ovlašćenja prebačena na vladu.
Ovaj ukaz nacisti su iskoristili da satru levu opoziciju i da 5. marta na već unapred zakazanim novim izborima ubedljivo pobede sa 44 odsto glasova.
To što su ponovo ostali bez samostalne većine nije mnogo promenilo situaciju jer je već 24. marta u Rajhstagu donet Zakon o prevazilaženju nevolja po narod i po Rajh (kolokvijalno: Zakon o posebnim ovlašćenjima), koji je Hitleru kao kancelaru i njegovoj vladi dao „plenarna“ ovlašćenja da u naredne četiri godine deluju bez parlamentarne saglasnosti pa čak i izvan svojih ustavnih ograničenja, da vladaju vanrednim merama i ukazima, u cilju „zaštite države“, a sve uz „firerovo“ obećanje da ničim neće ugroziti Rajhstag kao instituciju, predsednika, status pokrajina i crkava.
Naravno da je Hitler iskoristio ovaj zakon, bez obzira na to šta je obećao, da se narednih meseci obračuna sa svim političkim neistomišljenicima i da sve organizacije u zemlji, osim vojske i crkava, ili zabrani ili stavi pod svoju kapu i u liniju sa sobom. Vojsku će u godinama koje su usledile uspešno podjarmiti, ali crkve nikada neće u potpunosti.
(Kuriozitet: Rajhstag se zbog požara koji ga je progutao, preselio u zgradu Krol-opere, u kojoj će zasedati narednih deset godina. Svi oni snimci Hitlerovih govora u parlamentu pred Drugi svetski rat i nakon što je izbio, tu su nastali. Baš je tu Hitler 30. januara 1939. godine rekao: „Ako internacionalno finansijsko jevrejstvo u i van Evrope ponovo uspe da narode gurne u svetski rat, onda rezultat neće biti boljševizacija Zemlje, i time pobeda jevrejstva, već uništenje jevrejske rase u Evropi“. Krol-opera je bila teško oštećena u bombardovanju i Bici za Berlin 1945. godine, pa je 1951. srušena.)
Verovatno najzanimljivija stvar u vezi sa Rajhstagom iz nacističkog perioda je to, što se on svake četiri godine sastajao da bi produžio trajanje ovog zakona o posebnim ovlašćenjima. Nevezano za to, sastao se zaključno sa 26. aprilom 1942. godine ukupno 20 puta; tokom te poslednje sednice, jednoglasno je izglasan dekret kojim se Hitler proglašava za „vrhovnog sudiju nemačkog naroda“, sa ovlašćenjem da odlučuje o životu i smrti svakog građanina, a trajanje Zakona o posebnim ovlašćenjima se produžuje unedogled.
Pored toga, treba reći i da su Nemci još tri puta nakon pomenutih martovskih izbora 1933. godine glasali na opštim parlamentarnim izborima, iako su nacisti bili jedini na glasačkom listiću budući da su sve ostale partije bile zabranjene. Sva tri puta ti su izbori za Rajhstag bili uvezani sa nekim referendumom, sva tri puta retroaktivno, a forma pitanja na glasačkom listiću uvek je bila bizarna.
Prvo glasanje po formuli „jednopartijski izbori + plebiscit“ odigralo se već 12. novembra 1933. godine, kada je referendumsko pitanje bilo vezano za istupanje iz Društva naroda, što se zapravo odigralo tri sedmice ranije; pitanje je glasilo: „Da li odobravaš, ti nemački čoveče, i ti nemačka ženo, ovu politiku nacionalne vlade, i da li si voljan (i voljna) da je objaviš kao izraz sopstvenog mišljenja i sopstvene volje i da je svečano zastupaš?“ Teško da se može smisliti luđa formulacija.
Drugi slučaj zbio se 29. marta 1936. godine kada su vanredni opšti parlamentarni izbori bili uvezani sa retroaktivnim odobravanjem remilitarizacije Porajnja nakon što se ono odigralo; ponovo, glasači su imali izbor da odobre ili da ne odobre vraćanje nemačke vojske u Rajnsku oblast, te izbor poslanika iz redova NSDAP-a.
Konačno, 10. aprila 1938. godine organizovani su novi vanredni opšti parlamentarni izbori, posle anšlusa Austrije (dakle, i na toj teritoriji), koji su bili uvezani sa referendumom kojim se retroaktivno tražilo odobrenje za pripajanje. Pitanje je glasilo: „Da li se slažete s ujedinjenjem Austrije sa Nemačkim rajhom koje je proglašeno 13. marta 1938, i da li glasate za partiju našeg vođe Adolfa Hitlera?“ Ispod toga je bio veliki krug za „da“, a pored dvostruko manji za „ne“.
Pored glasanja po ovoj formuli, nacisti su sproveli i jedan „solistički“ plebiscit 19. avgusta 1934. godine kojim je nemački narod retroaktivno potvrdio Hitlerovo spajanje funkcija predsednika i kancelara. Tada je nemački narod upitan: „Dužnost predsednika Rajha je ujedinjena sa dužnosti kancelara. Sledstveno tome, sva bivša ovlašćenja predsednika Rajha su prenesena na firera i kancelara Rajha Adolfa Hitlera. On sam nominovaće svog naslednika. Da li ti, nemački čoveče i nemačka ženo, odobravaš ovu meru donesenu ovim zakonom?“
Ovakva praksa koja se nama čini bespotrebnom, danas se objašnjava Hitlerovom težnjom da svojoj diktaturi daruje omot legalnosti i legitimnosti, te nadasve opštenarodne podrške, a zanimljivo je stoga, što je sve to protivno celokupnom našem doživljaju tog režima, koji je objektivno gledano radio šta je hteo bez da je ikome odgovarao. No čini se da je bez obzira na to, vodio računa da za svoje zločine i kršenje međunarodnog prava dobije teorijsko odobrenje naroda manipulativnim plebiscitima, sprovođenim u atmosferi straha. A upravo je ovo rđavo iskustvo Nemaca sa referendumima i razlog tome, da ih savremena Nemačka ne dozvoljava na nacionalnom nivou.
VIDEO: Šta bi se desilo da su Srbi rekli NE Hitleru?
(O. Š.)
Povezane vesti
Velike promene na frontu: Ukrajina dobija prototiop granata koje imaju tri puta veći domet
Preokret u slučaju nestanka malog Arijana: Dečak povređen tokom lova?
"Pustio je dete u stan, mislio je da je njegova unuka Darija": Ovako se branio osumnjičeni za otmicu devojčice
Došao da pogleda auto s oglasa, pa ga ukrao: Zgazio 2 osobe, među njima i vlasnika koji je hteo da ga zaustavi
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Stranac posetio Novi Sad i ima je da poruči samo jedno: Srbi, da vam kažem, ovo mislim o vama
"MISLILI SMO DA NAM SE ISPLATI" Bračni par kupio staru kuću, pa zažalio: "Platili smo 14.000 evra i mislili da smo ostvarili sve snove, a onda smo ušli unutra..."
"Moj tata je bio dosadan, DANAS SMO GA SAHRANILI": Dirljiva objava ćerke pokrenula lavinu na mrežama
Istorija se ponavlja
Svi pljuju i satanizuju Hitlera danas..a mnogi ni ne znaju da se vecina politickih sistema zasniva na naci-doktrini..od evropske zajednice do propagandnih trikova..dokle god ne budemo znali istoriju u Srbiji ce vladati oportunisti koji ce je povlaciti nadole
Podelite komentar
Kale
Fasisti savremenog doba su jos opasniji, ne biraju sredstva da dodju do svojih ciljeva. Bombardovanja , ratovi, sankcije u raznim vidovima. Sve to pod plastom svrgavanja diktatora ili instaliranja demokratije!
Podelite komentar
Milan
To su nemci ne znam cemu cudjenje...
Podelite komentar