Danas se navršava 370 godina od smrti Vuka Mandušića, u čijim je rukama svaka puška bila ubojita

Vuk Mandušić. Retuširana fotografija skulpture srpskog vajara Rista Stijovića iz 1946. Foto: Wikimedia Commons/Risto Stijović/arte.rs

Kada se rodio Vuk Mandušić nije poznato, kao što se pouzdano ne zna ni mesto njegovog dolaska na svet: najverovatnije se radi o Dalmantinskoj Zagori, a najbolji su kandidati Rupe kod Skradina, koje 1756. godine pominje fratar Andrija Kačić Miošić, ili Petrovo polje. Alternativne hipoteze po kojima vodi poreklo iz Velestova kod Cetinja ili makedonskog Tetova, nepotkrepljene su i malo verovatne.

Preporučujemo

Ni njegovo poreklo nije bez spora: Srbi kažu da je Srbin, Hrvati kažu da je Hrvat. Ondašnji izvori nazivaju ga Morlakom, što je reč izvedena iz italijanske reči „Morlacco“ i latinske „Morlachus“, što sa svoje strane dolazi od grčke reči „Maurovlahoi“ (gr. Μαυροβλάχοι) — „Crni Vlasi“. Vlasima je nazivano hrišćansko, mahom pravoslavno stanovništvo Bosne, Hercegovine, Dalmacije i Krajine; Vlasi su Srbi, mada je otvoreno pitanje kako su oni tada sami sebe etnički određivali, jer ne treba zaboraviti da naši savremeni doživljaji „nacija“ nisu postojali pre XIX veka. A Morlaka, kao i Vlaha, bilo je i pravoslavaca i rimokatolika.

Ne znamo kako je sebe doživljavao Vuk Mandušić, to niko ne zna. Najverovatnije je bio pravoslavne vere, ali nije potpuno nemoguće da je bio rimokatolik, ili da se tokom života porimokatoličio, jer se kasnije javljaju Mandušići među katoličkim klirom.

Morlački seljak iz okoline Splita na grafici Teodora Valerija iz 1864. godine. Foto: Wikimedia Commons/DIREKTOR/The Romanian Academy Library

Tokom Kandijskog rata (1645-1669) napredovao je u redovima Morlačke vojske, mletačke milicije snage oko 1.500 boraca a popunjene iz redova Morlaka, do pozicije „capo direttore“. Među ostalim glavešinama te oružane formacije Venecijanske republike bio je katolički sveštenik Stjepan Šorić (zapravo rođen kao pravoslavac Stevan Subotić) kao „governator delli Morlachi“, Ilija Smiljanić kao „governator principale“, Petar Smiljanić kao „capo“, Janko Mitrović kao „capo principale de Morlachi“, pravoslavni monah Petronije Selaković, te Šimun Bortulačić i Jovan Dračevac kao „governatori“.

Kao što možete da vidite, pravoslavni i rimokatolici ovde su ratovali zajedno. Smiljanići, Petar i sin mu Ilija koji su rodom iz Udbina u Lici, bili su po svemu sudeći katolici, iako nesumnjivo Srbi; neki naši izvori uostalom kažu „Srbi katolici“. U to vreme bilo je mnogo Srba katolika, koji možda čak nikada nisu ni bili pravoslavne vere usled problematike crkvenih jurisdikcija, a koji su se tokom poslednja dva veka pohrvatili; hrvaćenje pravoslavnih Srba koji danas prime rimokatoličanstvo govori u prilog toga, da je tokom XIX veka pravoslavlje postalo formativni faktor savremene srpske nacije, a rimokatoličanstvo hrvatske — za to možemo samo sami sebe da krivimo.

No, da se vratimo mi na srpskog junaka Vuka Mandušića koji bio jedan od zapovednika Morlačke vojske, koja se kolokvijalno nazivala i uskočkom, mada su uskoci kao formacija formalno raspušteni nakon Uskočkog rata nekoliko decenija pre toga.

Kninska tvrđava 1688. godine. Foto: Wikimedia Commons/Kiksam

Mandušić se prvi put pominje februara 1648. godine kada je uskočio sa momcima iz Petrovog polja na otomansku teritoriju i tukao se u bojevima za Drniš i Knin, koji je nakratko zauzet od strane Mletaka. U tim je operacijama, izgleda, igrao važnu ulogu. Marta i maja meseca tukao se za Klis i Ključ, koji su osvojeni (ovaj drugi sa svega 175 boraca). 3. jula pominje ga mletački providur Leonardo Foskolo zbog pohare Ključa i okolnih osmanlijskih poseda.

Osam dana docnije isti ga čovek pominje u kontekstu zlatne kolajne koju je dobio Stjepan Šorić (Stevan Subotić) za koga veli da je „hrabar vojnik sa mnogo pristalica, ali ne može da računa na poslušnost jer sa vojnicima nije darežljiv“, a da je „za kapetana Mandušića došla druga kolajna jednaka Šorićevoj, a on je svakako zaslužuje, to bi ga poštedelo gorčine isključenja, a narodu bi poslužilo na veliku utehu, jer je on na Krajini cenjen više nego iko drugi.“ Razlog zbog kojeg je Šorić odlikovan a Mandušić nije, može ležati u tome što se Subotić pokatoličio a Mandušić nije: ne kažemo da je pouzdano tako, samo da je moguće.

Mehmed-paša Derviš, novi bosanski vezir koji je te godine preuzeo dužnost od Mustafa-paše Tekelije, spustio se do Livna i krajem jula meseca u Ravne Kotare poslao Kiaja-bega i Husein-bega sa 4.000 boraca; Husein je na putu do Biograda-na-moru i Turnja poharao delove Kotara i kretao se ka Kninu kada je Foskolo poslao Morlake predvođene Mandušićem, Ilijom Smiljanićem, Medakovićem, Miljanićem i Vukadinom Mitrovićem da mu preseku put i pokušaju da otmu plen.

Kliška tvrđava, u Klisu, u splitskom zaleđu krajem XVI veka. Foto: Wikimedia Commons/Decius

Na današnji dan pre 370 godina došlo do okršaja u Zečevu, gde su Srbi postavili zasedu. Prevladala je turska brojčana nadmoć, mnogo je naših izgubilo živote, a među njima i Vuk Mandušić, što su u odvojenim izveštajima potvrdili Ilija Smiljanić, Martin Milković i Matija Mihaljević. Borio se čak i nakon što je izgubio ruku. Kada je pao, Turci su mu odsekli glavu kojoj se Mehmed-paša Derviš u Livnu poklonio; nuncije u Veneciji dojavio je državnom sekretaru Papske države u Rimu, da je mletačka Sinjorija „teška srca“ primila vest o Mandušićevoj smrti.

Obezglavljeno telo njegovo sahranjeno je u blizini tvrđave Zečevo, u dolovima Mandića. Sablja njegova, metar duga, čuva se u franjevačkom manastiru Visovac na istoimenom ostrvu u Nacionalnom parku Krka, zbog čega se pretpostavlja da je sa njima bio u prijateljskim odnosima. Na čelu šibeničkih uskoka izgleda ga je nasledio sestrić Tadija Vrančić, sin Juraja Vrančića, koji će se kasnije potpisivati kao Mandušić jer ga je Vuk za života posinio.

O njegovoj smrti Leonardo Foskolo napisao je 5. avgusta sledeće reči: „Iz Šibenika stiže potvrda vesti o pogibiji jadnog Mandušića, kojemu neka Gospod Bog podari rajsko naselje, pogibiji koju je on pre smrti osvetio smrću petorice Turaka. Bio je zaista hrabar vojnik, skroman i nekoristoljubiv vojvoda, svojstvo koje se vrlo retko nailazi kod ovog naroda, koji se u većini može da nazove grabljivim. Kad bi mu uspelo da što opljačka, sve bi podelio među vojnike, koji su ga stoga voleli, poštovali i slušali isto onoliko koliko su ga se Turci bojali. Ja sam živo osetio njegov gubitak, radi štete koja će otuda nastati za opštu stvar.“

Manastir Visovac na istoimenom ostrvu u Nacionalnom parku Krka, franjevačka je ustanova u kojoj se čuva sablja Vuka Mandušića. Foto: Wikimedia Commons/Nerijp

U srpskoj epskoj poeziji pojavljuje se kao lik u mnogim pesmama kao što su „Udar na Vuka Mandušića“, „Mustajbeg lički i Vuk Mandušić“, „Šeović Osman“, „Dva Kurtića i Bojičić Alil“, a ulice u mnogim srpskim gradovima nose njegovo ime. Andrija Kačić Miošić u svom čuvenom delu „Razgovor ugodni naroda slovinskog“ iz 1756. kaže: „Vuk Mandussich silni Junak, ne samo od Dalmatina pivan, i uzviscem, dali josc, i od latinah u gniovim kniggam pofaglien“ (u prevodu na savremeni srpski jezik i pravopis: „Vuk Mandušić silni junak, nije samo od Dalmatinaca opevan, i uzvisivan, nego još i od Latina u njihovim knjigama pofaljen“).

Mandušić je takođe jedan od istaknutijih likova u Njegoševom „Gorskom vijencu“. Završni stihovi ovog maestralnog speva kažu:

„Zdravo tvoja glava na ramena,

ti ćeš pušku drugu nabaviti,

a u ruke Mandušića Vuka

biće svaka puška ubojita!“

Ova poslednja dva stiha ušla su u narodni govor i postala izreka koja se često može čuti. Njen smisao? Sličan onoj: „Boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka“. Razlika je samo što se u prvom slučaju ne radi o hrabrosti nego o veštini: a na noge vrhunskog fudbalera biće svaka kopačka ubojita.

VIDEO Koliko "Nemanjići" liče na prave Nemanjiće?

(O. Š.)