Četvoro je u kolima, ali dvoje su možda ubice: Evo zašto Srbi ne razumeju kad ih saobraćajci kažnjavaju

Većina srpskih vozača i putnika uverena da je zadnja klupa magična zona imuniteta, gde zakoni fizike ne važe. Kada nas saobraćajac zaustavi i udari kaznu od 10.000 dinara jer nismo vezani pozadi, naš prvi instinkt nije „hvala što mi čuvaš život“, već "zašto nas udaraš po džepu".

Ali, tajna koju naša „opuštenost“ ignoriše je jednostavna, surova i – nažalost – često smrtonosna: Zadnje sedište nije zona bezbednosti, već katapult. Fizika ne mari za tvoje „osećanje sigurnosti“.

Preporučujemo

Povrede, nespojive sa životom

Međutim, ako se auto kreće brzinom od samo 60 km/h i naglo udari u prepreku, telo ne prestaje da se kreće. Ono nastavlja da leti istom tom brzinom sve dok ne udari u nešto.

A to „nešto“ je obično glava ili ramena osobe koja sedi ispred tebe - vozača, ili suvozača.

Ilustracija / Printskirn: YouTube/Euro NCAP

I tu dolazimo do onog dela koji retko ko želi da čuje: Nevezan putnik na zadnjem sedištu nije samo rizik za sebe. On je potencijalni ubica.„Udar slona“ u kabini.

Pri brzini od 60 km/h, telo putnika od 75 kilograma u trenutku udara dobija snagu od preko četiri tone. To je kao da je neko parkirao manjeg slona na sedište ispred tebe.

Čak i ako je osoba na prednjem sedištu vezana sigurnosnim pojasom, ona nema šanse. Udar kolena, ramena ili glave u njena leđa ili potiljak u trenutku sudara deluje poput hidraulične prese. Rezultati su često stravični – lomovi vratnih pršljenova, pucanje kičme i povrede koje su nespojive sa životom. Osoba napred, koja je odgovorno vezala pojas, strada upravo zato što neko pozadi nije hteo da „troši vreme“ na jedan klik.

Zašto se još uvek čudimo kaznama?

Naš mentalitet, odnosno otpor prema vezivanju pojasa na zadnjem sedištu proističe iz duboko ukorenjene zablude da je pojas „slobodan izbor“. Istina je, zapravo, daleko ozbiljnija. Policija nas ne kažnjava zato što ne volimo da budemo sputani, već zato što pokušava da spreči da se automobil pun prijatelja ili porodice u sekundi pretvori u mesto tragedije.

Foto: Shutterstock

Statistika je neumoljiva – dok se na prednjim sedištima u Srbiji vezuje više od 85% putnika, na zadnjim taj broj pada na jedva dvadesetak procenata. To znači da se u svakom petom autu u Srbiji neko vozi kao tempirana bomba.

Dakle, sledeći put kada sedneš pozadi i pomisliš „ma ne treba mi pojas, bezbedan sam“, seti se da time ne rizikuješ samo svoj život. Ako se desi sudar, ti postaješ projektil koji može da usmrti osobu koju voliš, samo zato što si bio previše opušten da klikneš jednom kopčom.

Pojas nije ukras. Pojas je razlika između saobraćajne nesreće iz koje se izlazi sa modricama i one iz koje se nikada ne izlazi. Nije stvar u kazni od 10.000 dinara. Stvar je u tome da niko ne želi da bude ubica svojih najbližih – a najmanje onaj koji sedi na zadnjem sedištu.

(Telegraf.rs)