Kako je Šotra govorio o vitalnosti, Mileni i Draganu... Njegov životni moto bi trebalo svako da pročita

U rano proleće 2024. godine, kada je legendarni reditelj Zdravko Šotra slavio svoj 91. rođendan, ekipa RTS-a imala je tada privilegiju da s njim podeli prvu jutarnju kafu i zabeleži razgovor pun sećanja, humora i neiscrpne životne mudrosti. Tom prilikom je svetlost dana ugledala i njegova knjiga "Mojih 500 glumaca", a Šotra je, uprkos poodmakloj dobi, zračio energijom i nezaustavljivim duhom. Njegove reči, zabeležene u tom intervjuu sa Marijom Miljević Rajšić, sada, nakon njegovog odlaska u 93. godini života, odjekuju s posebnom snagom, ostavljajući trajni putokaz u svetu filma, televizije i, pre svega, života samog.

Na pitanje kako se oseća na svoj 91. rođendan, Šotra je, uz osmeh, odgovorio: "Pa bolje nego što bi se očekivalo u tom uzrastu." Ta kratka, ali duhovita izjava, bila je uvod u duboke uvide o vitalnosti i filozofiji koja ga je vodila kroz decenije stvaranja i življenja.

Preporučujemo

Tajna vitalnosti: "Ne vuci to sa sobom, nego počni sasvim novi dan"

Novinarka ga je pitala da otkrije tajnu svoje vitalnosti, a Šotra je ponudio životnu lekciju koju je izbrusio kroz mnoga iskušenja. "Pa ne znam, ja mislim... Prolazio sam i svetski rat i poslerata, ne znam koliko raznih teškoća," započeo je, objašnjavajući da su upravo ta iskustva oblikovala njegovu jedinstvenu životnu strategiju. "I u tome sam stekao naviku da sve što je teškoća, što je, što nije dobro, sutradan ostavi za sebe."

Ova filozofija se razvijala u jasan i praktičan životni moto: "Ne vuci to sa sobom, nego počne sasvim novi dan." To je suština Šotrine sposobnosti da neprekidno stvara, da se ne opterećuje prošlim problemima, već da se uvek okrene novim izazovima i prilikama, s novom energijom i perspektivom.

Foto: Nikola Anđić

Od "strašne treme" do maestralne režije

Pre nego što je postao jedan od najznačajnijih reditelja regiona, Zdravko Šotra je sanjao o glumi. Njegovi prvi koraci u svet pozorišta bili su, kako je opisao, sasvim slučajni, ali su ga nepovratno usmerili ka režiji. "Pa i sam sam na početku, to imam u knjizi, bio družio sam se sa Alijom Grudićem Slobodanom, pokojnim glumcem, i on me je odvukao u Lolu Ribara," prisećao se reditelj tih davnih dana.

U amaterskoj družini "Lola Ribar", koju je vodio Marjan Lovrić, Šotra je dobio priliku da se oproba kao glumac. "I kad sam se ja pojavio, kaže: 'Ajde i ti, što i ti ne bi nešto igrao ovde?'" priča Šotra. Prihvatio je izazov, ali ubrzo je shvatio da glumac neće biti. "Ja sam prihvatio i video da od mene glumca ne može biti jer imam strašnu tremu." Ta iskrena introspekcija i prepoznavanje sopstvenih ograničenja usmerili su ga ka drugom putu - režiji.

Ipak, ljubav i poštovanje prema glumačkoj umetnosti ostali su doživotni. "Otišao da studiram režiju, ali sam ostao vezan za glumce čitavog života," isticao je. Upravo ta povezanost, taj specifičan odnos sa glumcima, bio je jedan od njegovih zaštitnih znakova. "Što je retkost za reditelja - da se druži sa glumcima," zaključio je, naglašavajući empatiju i razumevanje koje je gajio prema onima s kojima je stvarao.

Pionir uživo programa: Adrenalin ranog RTS-a

Nakon završene akademije, 1958. godine, Zdravko Šotra dolazi kao asistent režije na tadašnju Televiziju Beograd. Bio je to period pionirskog televizijskog stvaralaštva, obeleženog ogromnim entuzijazmom i tehničkim izazovima. Televizija je tada bila "divlji zapad", a program se, što danas zvuči neverovatno, emitovao isključivo uživo.

"Nije bilo snimanja, nego ide direktno uživo," objašnjavao je Šotra, dočaravajući napetu atmosferu. "To je bilo dosta dramatično, znate." Detaljno je opisao kako su izgledali dani pred emitovanje, posebno kada se radilo o dramskim formama. "Novak, to jest Novaković, on se zvao Novak, Novak Novak i Lola pišu negde u petak pišu tekst." Nakon što bi tekst bio napisan, sledila je trka s vremenom: "Kako radi daktilografkinja otkuca koju stranu, ja brzo nosim to na šapirograf umnožim, da bi odneo glumcima, da jer sutra ide emisija. Da bar malo se upoznaju, znate." Čak i tokom samog emitovanja, režiser bi bio u neposrednoj interakciji sa glumcima: "Ja dobacujem ovako tekst i tako dalje." Ta era uživo programa oblikovala je jedinstveni pristup i specifičnu brzinu reagovanja koja je krasila Šotrin stil.

Foto: Nikola Tomić

Milena i Dragan: "Divni ljudi, divni glumci"

Kao reditelj, Šotra je potpisao neke od najgledanijih serija, poput "Više od igre" i "Obraz uz obraz", radeći sa najvećim imenima jugoslovenskog glumišta. Njegovi projekti neretko su postajali kulturni fenomeni, a njihovu snagu su umnogome nosili izuzetni glumci. Posebno su ga vezivala iskustva sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem, ne samo kao profesionalcima, već i kao izuzetnim ličnostima.

"Divni ljudi, divni glumci," rekao je s vidnom emocijom, sumirajući svoje mišljenje o njima. Milenu Dravić je opisao kao "osobenu", ističući njenu sposobnost da se potpuno preda ulozi. "Ona je potpuno, tako je otkrivena u filmu Prekobrojna, da," prisećao se. "Ona je bljesnula tu i takva je ostala do kraja."

Za Dragana Nikolića, čuvenog Gagu, Šotra je imao još širi i slikovitiji opis: "Dragan Nikolić je bio čudo, ne samo kao... dobar glumac, dobar čovek, duhovit čovek, i mangup čovek, i šta god hoćete. Šta god hoćete od njega." Gubitak ovih glumačkih legendi duboko ga je pogodio: "Tako da njihov odlazak sam teško podneo," priznao je, otkrivajući da se iza profesionalnih odnosa krio i duboki lični respekt i prijateljstvo.

Printskrin: RTB

Žan Gaben i "lukavstvo" reditelja: "Svetlo se, a mi tada nismo imali nikakve dimere"

Šotra se rado prisećao i saradnje sa stranim glumcima, a među najzanimljivijim iskustvima istakao je rad sa legendarnim Žanom Gabenom. "Najlepša je bila saradnja sa Žakom Tijem (Žan Gaben), koji je došao da bude gost u ovome," rekao je. Generalno, rad sa velikim umetnicima je, prema Šotrinom iskustvu, bio lak. "Velik sa velikim ljudima, pravim ljudima, je lako." Pomenuo je i Alberta Sordija kao primer vrhunskog profesionalca: "Alberto Sordi je bio dobar."

Posebno se sećao anegdote sa Gabenom, koja ilustruje kontrast između svetske produkcije i tadašnjih uslova u Beogradu. "To je smešno što je on došao meni sa zahtevima da mu pravim štimunge, svetlose," prepričavao je Šotra, uz osmeh. "A mi tada nismo imali nikakve ove dimere, ni išta, nego kad upališ jedno svetlo to je to." Ipak, ni takva tehnička ograničenja nisu ga sprečavala da pronađe rešenje. "Ali ja sam tu opisao kako kojim lukavstvom sam izveo da mu to uradimo i bio je vrlo zadovoljan," otkrio je, pokazujući svoju sposobnost improvizacije i snalažljivosti.

Generacijske razlike: "Osobeni ljudi" prošlih vremena

Upitan o razlikama između mladih glumaca danas i nekadašnjih bardova glume, poput Zorana Radmilovića, Slobodana Aligrudića, Pavla Vujisića, Bate Stojkovića i Bate Živojinovića, Šotra je istakao ključnu razliku. "Pa znate šta, oni su bili osobeni ljudi," započeo je, uz zaključak: "Toga danas mislim da više nema."

Današnji glumci su, prema njegovom mišljenju, izuzetno obučeni. "Danas se glumci školuju, budu vrlo dobri, učeni glumci." Međutim, stariju generaciju formirala su duboka životna iskustva koja su ih činila jedinstvenima. "Al' ono su bili ljudi koji su prolazili kroz teška iskušenja rata, posle rata," objašnjavao je, naglašavajući da je to imalo ogroman uticaj na njihovu umetnost. "A što utiče na formiranje ličnosti, osobenih. Zamislite jednog Paju Vujizića, Zorana Radmilovića, Batu Stojkovića, Batu Živojinovića, to su sve potpuno individue, vrlo upečatljive i drukčije jedna od drugog, je l' tako?" Ta osobnost, proizašla iz ličnih borbi i proživljenih epoha, bila je, po Šotri, ključna za njihov neponovljiv glumački izraz.

Zdravko Šotra / Foto: Nikola Tomić

Neumorni stvaralac do kraja: Film o Mileni Pavlović Barili

U momentu intervjua, sa svojih 91 godinom, Šotra je već pripremao novi, ambiciozni filmski projekat – ostvarenje o životu čuvene slikarke Milene Pavlović Barili. Njegova neuništiva želja za radom bila je očigledna i zarazna. "I ne da mi đavo mira, sedim tu da ne sedim džaba, ne znam da sedim džaba," rekao je, opisujući unutrašnji poriv koji ga je terao da neprekidno stvara.

Život Milene Pavlović Barili ga je fascinirao: "Ispostavi se da je život Milene Pavlović Barili priča fenomenalna." Bio je potpuno posvećen ovom projektu, spreman da uloži sve što ima. "Pokušaću da doguram još za života do kraja to," izjavio je tada, i doista, radio je do poslednjeg daha, potvrđujući da je za njega umetnost bila sam smisao postojanja.

Životni moto: "Nemoj se njima više baviti, nego ih ostavi iza sebe. Idi dalje."

S toliko bogatim iskustvom, Marija Miljević Rajšić pitala ga je kako bi glasio njegov životni moto. Zdravko Šotra je ponovio i proširio svoju raniju misao, ostavljajući za sobom univerzalnu poruku o otpornosti i neprekidnom kretanju napred.

"Teškoće koje si doživeo juče ne daj da te one opterećuju sutra i dalje," jasno je poručio. Ključ je u svesnom odvajanju od tereta prošlosti: "Nemoj se njima više baviti, nego ih ostavi iza sebe. Idi dalje."

Tim rečima, kao i svojim impozantnim opusom koji obuhvata neke od najvoljenijih filmskih i televizijskih ostvarenja, Zdravko Šotra je potvrdio sopstvenu filozofiju. On je bio čovek koji je uvek išao dalje, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag i inspiraciju za generacije koje dolaze, svedočeći da umetnost i život idu dalje, oslobođeni tereta jučerašnjice, sve do samog kraja. Njegova priča nije samo o filmu, već o životu kao neprekidnoj režiji, u kojoj je svaki novi dan nova scena.

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Marija Miljević Rajšić)