Navijači Partizana, gde ste?! Crno-bela deca prepuštena sama sebi u sumornoj atmosferi

Teško je ugoditi navijačima Partizana, jer im, pored entuzijazma da dođu na stadion i podrže igrače, uvek nešto fali, nedostaje. Kada tim igra aktraktivno, lepo za oko, kao u mandatu Sava Miloševića, ali nema rezultata, nije prvi na tabeli i ispadne iz Evrope - ne valja. Kada, pak, igra takmičarski, na rezultat, prvi je u ligi i obezbeđeno je evropsko proleće, kao što je slučaj sada - ni to nije dobro, kritike ima na pretek.

Crno-beli su u četvrtak uveče ostvarili primarni cilj, osvojili bod protiv Anortozisa (1:1), plasirali su se u narednu fazu Lige konferencija i to je, uz još nekoliko činjenica, jedino važno za klub iz Humske. Svi ostali propratni "efekti" izvan zelenog pravougaonika koji im je radno mesto ne bi trebalo da zanimaju ni trenera Aleksandra Stanojevića, niti fudbalere, jer su posle sedam godina napravili važan iskorak.

U redu, možda fudbal nije bio na očekivanom nivou i svako ko je kupio papreno skupu ulaznicu (to je tek posebna tema) ima pravo da hvali, kudi, kritikuje aktere na terenu, trenera, Upravu, vlast, opoziciju, žene u crnom, kisele kiše u Aziji...

Sve je to legitimno i demokratski, ali je sa druge strane tragično da je navijač Partizana izgubio pravi osećaj pripadnosti, osećaj trenutka kada mora da zaboravi na sve frustracije koje ga muče u privatnom životu i pomogne timu, ako je već došao na stadion.

U stanju "kakofonije", slučajno izazvane ili "službeno" - namerno proizvedene, kako hoćete, koja već četiri godine vlada u Humskoj, tribine su postale poligon za obračune: fizičke, verbalne, političke, dilerske, mafijaške... Postale su sve ono što kroz istoriju nikada nisu bile, a što u trenutnim okolnostima igračima Partizana donosi mnogo veću štetu nego korist.

Tako usred Beograda, u najvažnijem meču u godini, meču vrednom evropskog proleća, na stadionu imate jedva 5.000 navijača crno-belih, gde jedni navodno pevaju, navijaju, drugi vređaju sve i svakoga, treći sa selfi kamerama, koji su kartu dobili "na mufte", pa doveli lepšu polovinu da je impresioniraju, a ne znaju gde se zapravo nalaze, niti ko uopšte igra i zašto su u Humskoj, sem što će "zakačiti" poneku fotografiju na društvenu mrežu.

Najgora kategorija su ipak takozvani "tastatura navijači", oni koji apsolutno ne dolaze na stadion, sem ako u Beograd ne stiže Mančester junajted, Totenhem, Bilbao ili neko slično zvučno ime, pa tada posegnu za vezama da dođu do ulaznice.

Oni kritikuju sve odreda - igrače, trenera, navijače koji ipak dolaze redovno (kakvi god bili), upravu, političare "pozicije" i opozicije, medije, novinare, sve znaju, u sve se razumeju. Pomenuta kategorija je evoluirala u minulih nekoliko godina zajedno sa rastom uticaja društvnih mreža, gde svako bez zrna moralne i pravne odgovornosti, može da napiše šta želi bez posledica. Izuzev ako ne "gađa" politički vrh, tada inspektori za tehnološki kriminal brzo zakucaju na ulazna vrata.

Naučite nešto od Kiprana

Sa druge strane, pak, imate "pokaznu vežbu" ne tako veliku, ali fanatične, organizovanu i veoma glasnu grupu Kiprana, koji su usred pakla kovida 19 potegli u Srbiju da bi 90 minuta radili ono što najbolje znaju - bodrili, podržavali i bili vetar u leđa svojim igračima, uz prijateljsko, bratsko ponašanje prema svima na stadionu (istakli srpsku zastavu, skandirali Kosovo-Srbija...).

Da ne zaboravimo suštinu priče: Partizan se u četvrtak plasirao u drugu fazu Lige konferencija posle četiri godine čekanja na evropsko proleće. Najveći teret, u odsustvu najvažnijih igrača Bibrasa Natha, Lazara Markovića, Danila Pantiča i Rikarda Gomeša, iznela su deca kluba - Marko Milovanović, Lazar Pavlović, Nemanja Jović i Aleksandar Popović sa prosekom od 20 godina. Na klupi su bili još Samed Baždar, Nikola Štulić i Nikola Terzić, koji dodatno smanjuju starosnu granicu.

Svi navedeni dečaci su, uz ostatak tima i stručni štab, praktično bili prepušteni sami sebi u sumornoj atmosferi, u kakofoniji, u borbi između nekoliko "vatri", koje su im više odmagale nego pomagale i uspeli su da se domognu cilja.

Ostaje ipak gorak ukus, koji je verovatno i trenera Aleksandra Stanojevića naveo da, umesto da se raduje sa svojim igračima, drži lekcije kao dete kluba, neko ko pamti srećnija vremena. I svaka reč mu je bila na mestu - navijači Partizana, odnosno ono što je ostalo od njih, sa ovakvim odnosom prema timu koji je prvi na tabeli i igraće u Evropi i na proleće, nemaju pravo da traže ništa od fudbalera, kluba. "Stid" je jedina reč koja može da ih opiše.

(Z. Ivković)