"Majka nije bila srećna što treniram tekvondo": Milica Mandić pričala o Novaku, vaterpolistima, Partizanu

U istoriji Olimpijskih igara nema puno sportista zlatnu medalju, a naša Milica Mandić, od skoro Đuričić, ima dve. Svoja zlata je uzela prvo 2012. godine  Londonu, potom 2020. u Tokiju. Pored toga ostvarila je veliki broj internacionalnih uspeha kao što su zlato na Svetskom prvenstvu i zlato na Grand Priju.

Ipak, posle Tokija je pauzirala sa karijerom i posvetila se nekim drugim životnim ciljevima, nedavno je postala majka, pa smo ugrabili priliku da je pozovemo i popričamo sa njom o brojnim temama, a sve povodom promocije tekvondoa je poslednjih godina jedan od najplodonosnijih sportova za Srbiju, na najlepši povod je i Evropsko kadetsko prvenstvo koje će biti održano u Hali sportova Ranko Žeravica u Beogradu od 19. do 22. oktobra.

Milice, hvala pre svega što si došla. Od 2021. godine si udata žena i od skoro imaš bebicu. Kako se snalaziš u novoj ulozi majke?

- Hvala na pozivu pre svega, naravno novi drugačiji život. Jako brzo se adaptiraš, ovde nema pitanja "da li možeš, da li smeš", sve moraš, sve možeš i mislim da me sport pripremio za to. U sportu moraš da se brzo adaptiraš za sve što ti se dešava u borbi, na treningu, tako da i dolazak bebe u naš život nas je oplemenio i usrećio.

Verovatno je to novi vid treninga.

- Jeste, iskreno jeste, sad samo čekam da propuzi da ga jurim po kući. Mateja je fenomenalan. Kao svaka majka uživam u momentima koji sleduju. Jesu neki momenti teški, ali sve se to brzo zaboravi.

Tvoja majka nije bila oduševljena tvojom odlukom da se baviš tekvondom, kakvi su planovi da dečaka?

- Bitno je samo da bude u sportu. Plan je da nema plana, to odgovara mom karakteru, da ne možeš da planiraš, pogotovo u ovim momentima sada. Kao i Marko i ja što smo imali pravo da biramo da se bavimo čime god želimo, mi smo izabrali tekvondo, iako, kao što si rekao, moja majka nije bila oduševljena godinama unazad. To jeste ful kontakt sport, udarci su jaki. Iako mi imamo zaštitnu opremu dolazi do povreda, ali to je moja ljubav. Sada kada vidim mlađu decu kako to puca od udaraca, ruke, noge, setim se sebe i sećam se kako ja sam ja nekada znala i da otresem kao da me ništa ne boli, tako da nadam da će samo biti u sportu, jer je za mene to i najzdravije i najlepše okruženje.

Tvoj muž Marko je takođe u tvom sportu, pa nema sumnje da je genetika deteta odlična.

- Volela bih da ga tako usmerim da od malih nogu bude na terenu, čime god da se bavi. Obožavam što su igrališta puna, pa jedva čekam da kad prohoda da krene da se bavi nečim, bila to lopta ili kimono, stvarno mi je svejedno, samo da bude napolju i uživa u prirodi.

Spomenula si Marka. Poznato je da si ti navijač Partizana, a ko tvog muža poznaje, zna da je veliki navijač Crvene zvezde. Pa kakvo je stanje u kući kada dođe period derbija?

- Sećam se kako sam ulazila u Halu Pionir, samo se okrenem, pogledam gore levo ka ćošku, vidim Marka sa kačketom. Mahnemo jedno drugom na distanci i to je to. Ali stvarno sada je to na nekom nivou šale i male provokacije. Neko se više vezuje za fudbal neko za košarku, pa postoji tu balans.

Znamo da si skromna devojka, uvek si takav utisak ustavila gde god se pojaviš. Nema puno sportista sa dva Olimpijska zlata, da li misliš da te to svrstava među najbolje naše sportiste svih vremena.

- Od tekvondista svakako. Zaista sam ponosna na sve što smo radili. Pogotovo zato što smo se prvi kvalifikovali i osvojili zlatnu medalju i time što sam ponovila, ne mogu da kažem da me ispunilo, ali rekla bih da sam zaokružila celu svoju karijeru, gde sam počela kao mlada, osvojila zlato kao mlada i sa 30 godina ponovila tako nešto. U mom sportu to niko nikada nije uradio. Osvajali su dve medalje uzastopno, ali u razmaku od 10 godina osvojiti dva zlata, to niko nije uradio. Ali moram reći, teško je uporediti druge sportove. Ja jako cenim i Jasnu Šekarić, koja ima najveći broj medalja. Mislim da je nedostižno to što je ona uradila, isto tako i odbojkašice. Mislim da im je sledeće godine prilika za treću i onu najsjajniju medalju. Tako da mislim da sve to ide u tu kasu, ide za zemlju Srbiju. Ja bih volela da se to na neki način promeni, da tekvondo nastavi da živi i posle Milice i posle Tijane, tu je sad i Aleksandra Perišić. Volela bih da se cela ta tradicija nastavi, a ne da se ugasi sa tim što smo završile karijeru.

Da li Aleksandra može da bude tvoja naslednica i da potencijalno napravi bolje rezultate.

- Ja se nadam, jer je ona kao jako mlada dokazala da ima evropsku medalju i svetsku. Osvojila je Grand Pri zlato, koje se nije osvojilo godinama. Eto ja sam osvojila 2014, Tića 2019, evo ona sad 2023. Mislim da se na neki način kvalifikovala direktno. Trebamo da sačekamo kraj godine da se podvuče crta, jer je ona osvojila dosta bodova. Tu se nastavlja naša priča, to će biti četvrti ciklus zaredom da tekvondo ima predstavnika i jako veliku šansu da osvoji medalju. Navijamo svim srcem za Aleksandru i nadamo se da ćemo se pridružiti sledeće godine na kvalifikacijama. Naša priča se svakako nastavlja bez obzira koji je to klub, koji je trener, bitno je da Srbija zna za tekvondo i da zna za naše borce.

Ima li nekih talenata u tvom klubu Galeb koje bi volela da spomeneš?

- Ne trebamoo da zaboravimo Nadicu Božanić, koja ima tek 22 godine. Svetski prvak, koji se treutno bori sa povredom kolena, ali ja ne sumnjam da će ona nastaviti da niže rezultate čim se oporavi. Milica Milić je sigurno jedna mlada nada iz našeg kluba. Vanja Rankov je osvojila Svetsko kadetsko prvenstvo pre par nedelja, tako da me raduju ti rezultati najmlađih. Vidi se da se dobro radi, da smo napravili dobar rezultat koji je pravi polet za te mlađe generacije. To je ono najvrednije, što sam skoro tek shvatila. Kad podvučeš crtu vidim šta me najviše usrećilo u tome, a to je ta neka ostavština, koju ostavljaš mlađim generacijama, a mene je najviše usrećilo, da kada sam prestala da treniram postle Tokija, je da su generacije sa kojima sam najmanje provela vremena rekle kako se oseća da falim i da nema Milice. Ne zato što su moji rezultati bili tu, već ta energija, gde ja dođem pola sata pred trening, uđem prva izađem poslednja, rutina koju sam volela. To je na neki način njima doprinelo da vide put kojim se ide.

Sećam se kada sam bio nešto mlađi da je osoba koja trenira tekvondo bila, da se tako izrazim, statistička greška. Ta situacija je danas nešto drugačija, sve više mladih se okreće tvom sportu.

- Jako retko smo bili zastupljeni u medijima i drago mi je da se to promenilo. Ta nas je glavna bina bila na Olimpijskim igrama. Mi imamo dosta Svetskih i Evropskih šampiona i to se nekako provuče, ali taj talas kratko traje. Od Londona napravili smo veliki pomak i mislim da je to bilo ludilo. Do tada niko nije čio ni za Milicu ni za tekvondo, ali posle toga nije bilo osobe koja nije želela da čuje za nas. Bilo je prenaporno, ostala je mala trauma nakon svega toga, jer kad pričaš priču koju voliš četiri puta u toku dana, jako se brzo to izliže, umoriš se, ali mislim da smo napravili celokupno lepu sliku.

Evropsko kadetsko prvenstvo u Hali sportova u Beogradu će biti održano od 19. do 22. oktobra, šta očekuješ tu.

- Nisam mnogo upoznata sa celom tom generacijom, ali dolazi preko 400 kadeta širom Evrope. Mislim da će cela organizacija biti sjajna, jer nije prvi put da se održava tako neki događaj. Očekujem da aktuelna svetska prvakinja osvoji i to zlato. Očekujem da će to biti sjajna godina za nju. Sigurno očekujem pet do šest medalje, jer pokazali su kvalitet prethodnih godinu-dve. Mislim da je ovo savršena bina za njih, da osete malo veći pritisak da se bore na domaćem terenu, ali isto tako da im bude motivacija da će najveća imena u našem sportu i njihove porodice doći da ih gledaju, tako da će to biti vetar u leđa za njihovu budćnost.

Od koga imaš očekivanja naredne godine, kada će u Beogradu biti održano seniorsko Evropsko prvenstvo?

- Šalim se sa trenerom da vidim sebe. Jedino zlato koje nemam u karijeri jeste evropsko, pa smo kroz priču komentarisali da se vratim. Ipak, nije realno u ovom trenutku, ali naravno, mislim da će ekipa biti najjača do sada. Stanković kao najbolji kandidat do sada, Aleksandra Perišić. Osam medalja su osvojili na prethodnom Evropskom prvenstvu, tako da mislim da može da se to poboljša malo, da napravimo jednu lepu i zdravu priču, da privučemo gledaoce, pošto će biti u Areni. Sad čekam da nađem malo vremena da se posvetim poslovima oko organizacije, jer meni je stvarno žao što nisam imala priliku da se borim na domaćem terenu na nekom velikom turniru. Tu je bila Univerzijada 2009. gde nisam mogla da se takmičim, jer nisam imala dovoljno godina. Galebov trofej je bio tu, ali to je međunarodno takmičenje. Šalim se na račun toga da imam još vremena da razmislim, do maja sledeće godine.

Pričali smo pre intervjua, treniraš šest puta nedeljno, kako ti ide?

- Trudim se da to sada bude pet-šest treninga nedeljno, da to bude trčanje, teretana, tekvondo. Skoro sam nešto objavila na Instagramu, kad odeš da trčiš, pa kad se vratiš, pitaš se šta će tebi ovo u životu. Stvarno na neki način osećaj, ne mogu da kažem patnje, ali taj osećaj ekstremnog napora, koji sam možda zaboravila malo. Stalno sam bila u toj bici sa treniznima, da povećaš VO2 maks, da stalno budeš snažniji, da budeš bolji. Zaboravila sam koja je to količina napora, ali sa druge strane to sam ja, volim da sam u sportu, da sam u tom nekom adrenalinu i navikla sam na te rutine i te ciljeve, tako da mi je drago da sam se vratila.

Hoće li mišićna memorija odraditi svoje?

- To svakako, sada ponovo zadajem sebi neke ciljeve, iako sam se oprostila na najveći mogući način, da li mogu da pokažem tu borbu svome sinu i narednim generacijama, da kad se vratiš sa ekstremnih napora, kao što su porođaj i trudnoća, da pobediš nekog. To ti je uvek u glavi, ali koliko ću se posvetiti tome to je pitanje.

Sportisti se sa Olimpijskih igara vraćaju sa raznim pričama iz olimpijskog sela. Kakav je tebi doživljaj bio vreme provoditi tamo, koga si upoznala i videla?

- To je jedno neverovatno mesto. Imaš 11 000 sportista i svi žive isti san. U Londonu prvi put kad smo bili, Gale je to dobro znao da hendluje, pa pošto su nam bile prve Olimpijske igre rekao mi je "imaš jedan dan da obiđeš sve što želiš". Tu smo bili šest ili sedam dana, a lako može da ti bilo šta odvuče pažnju i da te odvoji od cilja, pa da se ne posvetiš i zlatnoj medalji i svemu što si ti došao da uradiš. U Londonu je to za mene bilo polufinale i finale trke na sto metara, kada se Jusein Bolt takmičio i osvojio dve zlatne medalje. Bila sam na tom atletskom stadionu koji prima oko 80 000 ljudi i to je bio spektakl, da ti čekaš da 80 000 ljudi ćuti i kada se čuje pucanj, da u tom momentu krene ludilo. Moram da kažem i utakmica za bronzu vaterpolista u Londonu, jer smo otišli da gledamo, pa su sutradan došli momci i rekli "naterala si toliko momaka od 100 i nešto kila da zaplaču posle tvoje zlatne medalje. Moram reći da sam na neki način ponosna na to, jer oni su za mene bili i tada šampioni. I pre toga jer si ti znao sva ta imena i na neki način njima dao vetar u leđa da osvoje tu bronzu, to je bilo fenomenalno. Rio je bio malo drugačiji, po pitanju, ne mogu da kažem bezbednosti, ali je bio drugačiji osećaj u selu i nekako... Po meni je London bio najbolje organizovan. Tokio je bio totalno drugačiji, gde su bili kartonski kreveti, uđeš u kantinu i zbog korone imaš plastiku između svakoga i tu je Novak napravio najveću pometnju, jer je odlučio da bude sa nama u selu. To je zaokružilo naš tim, da imaš najvećeg sportistu na svetu, koji se bori na više frontova, isto tako i u singlu i u dubli, pa kada ga vidiš u kantini zajedno sa svima nama, gde čovek ne može... Stavlja kašiku u usta, a neko ga vuče za rame da se slika sa njim. Izdržati sve to i pružiti podršku svim sportistima je meni stvarno nešto neverovatno. Inspirisalo me za sve buduće ciljeve, motivisalo me da dam svojih 100 posto na takmičenju.

Dodao bih tu i borbu u političkim krugovima, kako za neke opšte teme, tako i za prava njegovih kolega.

- Toliko je svestran i to najviše volim kod njega. Ja nekako najviše cenim dela, a ne reči i on sve pokazuje svojim delima. To je prava pobeda. Niko njemu ne bi verovao da nije ostvario to što jeste, da je on od treće-četvrte godine hteo da bude prvak sveta. Meni je to fenomenalna priča, da ti kao mali znaš ko i šta želiš da budeš. A isto tako boriti se za kolege, koje nisu u istoj situaciji kao ti je takav njegov dokaz nesebičnosti da jednostavno uživaš što si delio makar jedne Olimpijske igre sa njim.

Ljudi će njegovo postojanje i njegova dela shvatiti na različite načine, ali nema nikakve sumnje da je on jedna neverovatna sportska ličnost.

- Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali ono što on pruža svim sprtistima u Srbiji i svim mlađim generacijama je jedna slika da imaš takvog sportistu koji je pravi primer generacijama, koji je sa 36 godina u životnoj formi, ali isto tako sa druge strane svoju pažnju posvećuje nekim drugim divnim i humanim stvarima.

Pošto navijaš za Partizan, a deluje da košarkaški klub nikad bolje nije igrao, moram da te pitam kako ti se sviđa cela priča?

- Mislim da treba malo više poverenja što se tiče ljudi. Da daju i Željku i celom timu više vremena. Ne može forma da se digne na samom početku, to je proces koji traje, mislim da je Željko to pokazao i prošle godine, gde krećeš od nule i pokazuješ da je svaka utakmica bila sve bolja i sve brojnija što se tiče publike. Ljudi su stekli veru u sve što taj tim može, tako da samo ne trebaju da zaborave kako je bilo prošle godine. Imam taj pozitivni osećaj, jer to pokazuju i svojim stavom i svojim izjavama i mislim da će to lepo da se završi.

Hoćemo li te gledati u Areni?

- Ja se nadam da ću izdvojiti vremena. Stvarno je malo teško uveče izdvojiti vreme, treba uspavati Matiju i biti sa njim, to je meni najlepši deo dana, pa mi je teško sa te strane da se odvojim, ali se nadam da ću doći.

(Telegraf.rs)