Kako su se nekada beogradski pešaci štanglama branili od bahatih šofera koji su ih nemilice gazili kao da su smeće

Tramvaj br. 13 saobraćao je nekada od današnjeg Banovog brda do Slavije. Foto: Arhiva

Nedavno smo preneli jedan zanimljiv tekst iz predratne „Politike“, koji je 23. novembra 1930. godine objavljen pod naslovom „Generalni plan i Benakibine pantalone“, a u okviru ondašnje stalne kolumne „Beogradska nedelja“ koju je pisao neko ko se potpisivao kao „M.“ Autor je očigledno bila osoba izvanredne duhovitosti, darovitosti i obrazovanja.

Preporučujemo

U nastavku istog teksta, M. se bavio jednom temom sa kojom se svaki ondašnji Beograđanin (a nažalost i sadašnji) mogao poistovetiti. U pitanju je bilo divljanje vozača automobila, koji tada nisu čak bili ni posebno sputavani pravilima, koja danas ipak moraju da poštuju u većoj meri (čak i ako su „neko“ ili „nešto“). Neka pravila su postojala, ali su bila daleko prostija nego današnja, nisu bila tako složena i razvijena na temelju iskustva, i davala su ogromnu slobodu „šoferima“.

Njima ogromnu slobodu, a pešacima glavobolju, kostobolju i bojazan da zgaze na kolovoz, koji su morali da tretiraju kao prvu liniju fronta. Kada uzmete da čitate našu međuratnu štampu nekoliko stvari vam, između ostalog, odmah zapadne za oko: svakog dana su se dešavala samoubistva ili barem pokušaji samoubistava, svakoga ste dana imali po nekoliko slučajeva ubistava, bezmalo svaki oblik kriminala je cvetao, i — vozači su gazili ljude. Svakodnevno!

Slepi šofer Boža Tvrdišić koji je prodavao benzin i motorno ulje. Foto: Facebook/old.belgrade

Evo šta je te nedelje M. napisao o toj temi, i o načinu kojim bi se mogao suzbiti bes i bahatost automobilista: „Teško je naći sretstvo, kojim bi se opštinari odučili od prekrajanja generalnog plana i od prekrštavanja ulica, ali je još teže odučiti beogradske šofere od besomučne jurnjave. I ove nedelje palo je nekoliko nevinih žrtava šoferskog besa. Juče, međutim, na beogradskoj ulici video sam jedan prizor, u kome sam nazreo, da bi se šoferi ipak mogli malo opametiti.

Evo u čemu je stvar. Dva opštinska čistača čeprkali su po običaju nešto oko jednog otvora beogradske kanalizacije. Ni sanjali jadnici nisu, da im preti opasnost. Najedanput, jedan automobil doleteo je odnekuda i kako je jurio takvom brzinom, da se nije mogao zaustaviti na doglednom rastojanju, nabio je nesrećne čistače među točkove njihovih prljavih kola.

Besan od jeda, što su ga prljavi čistači smetnuli u njegovoj elegantnoj vožnji, šofer je, psujući ih, hteo da okrene kola i da produži put. Ali jedan od one dvojice, koji je nekako uspeo da ustane i da se održi na nogama, podigao se protiv te njegove namere sa gvozdenim argumentima.

Karikatura iz „Politike“ od 23. novembra 1930. godine, u okviru ondašnje stalne kolumne „Beogradska nedelja“. Pošto su automobilisti svakodnevno gazili pešake, autor teksta je predložio da pešaci počnu da nose štangle sa sobom. Na ideju je došao kada je jedan ulični čistač štanglom pretukao šofera koji ga je zgazio. Foto: Digitalna.nb.rs/Arhiva/Politika

Upravo dohvatio je onu gvozdenu štanglu, kojom se izvlače pomije iz rupe, pa kukom izvukao šofera iz kola i tako ga izdevetao njome, da je za nekoliko sekunada šofer izgledao baš isto kao da je umesto čistača sam sebe pregazio.

Nesrećni čistač pronašao je tako, sasvim slučajno, najgenijalniji lek protiv gaženja. Postoje samo dve mogućnosti da se jadni pešaci spasu od šofera. Ili da se svaki snabde sa po jednom gvozdenom šipkom ili da saobraćajna policija propiše ovakav jedan paragraf: „Koji šofer zgazi pešaka, taj će istoga dana, bez odlaganja, na istome onome mestu i istim automobilom biti pregažen isto onako, kao što je on gaženje izvršio!“

Nema sumnje da bi gaženja prestala čim bi i nekoliko automobilista iskusili blagodeti, koje čovek oseti kad mu se gumeni točkovi kakvih osam cilindera prekotrljaju preko rtenjače.“

(P. L.)