Seuta očima novinarke Telegrafa: "Instinkt ti govori da si ušao tamo gde ne treba... Znaš da si postao lovina"

Sedela sam na propalom dvosedu u našem apartmanu u Seuti i držala telefon sa 1 posto baterije u rukama. Kolega je pitao da li ćemo izlaziti po vodu i hranu, a ja sam bateriju iskoristila kao izgovor da se izlaskom na ulicu ispred ne bavim još neko vreme. U Seuti sam bila tek negde oko 2 sata, a stomak mi je bio vezan, lako bih odustala i od vode i od hrane doživotno, samo da se ne vraćam na te ulice, gde sam tokom šetnje od kilemtar videla više namrgođenih muškaraca nego za ceo svoj život. Kao žensko, ceo život sam učena da moram da budem oprezna i pažljiva, ali privilegovan život kakav imam u Beogradu omogućio mi je da se nikada zaista ne suočim sa strahom da hodam ulicom. Taj novi strah, koji se usađivao svakim korakom sve dublje i dublje u moj mozak, u trenutku me je paralizovao. Nisam želela više nikada da izađem iz apartmana.

Kada je 27. jula u Seutu, špansku enklavu u Maroku, ušlo više od 80.000 Marokanaca, čitala sam vesti iz sveta sa prolaznim zanimanjem. Kada je predloženo da krenem na taj teren oberučke sam prihvatila, to je velika priča kakva se, ako imaš sreće, radi svega nekoliko puta u karijeri. Moja urednica je postavljala pitanja o bezbednosti, meni je to pitanje bilo sporedno. Volim Španiju, više sam puta bila tamo, govorim španski. Nisam očekivala nikakve probleme. Tamo gde idemo pretežno su Španci, tu su španska policija i vojska. Šta, zaboga, loše može da se desi u uređenoj Evropi ako se pridržavaš pravila koja svi znamo sa putovanja?

Dolaskom u Alhesiras, jedan od najbitnijih evropskih lučkih gradova, koji se nalazi na svega 20 kilometara od Seute, moje naivno uverenje o evropskoj bezbednosti se učvrstilo. Odmah na izlasku iz autobusa dočekala nas je policija koja proverava automobile, policajci su bili prijatni i sa nama razgovarali opušteno, uputili nas kuda treba da idemo. Atmosfera iako malo čudna, bila je prijatna. Uljuljkana u to, ušla sam na trajekt koji vozi preko moreuza potpuno nesvesna svega što me na drugoj strani čeka. Poruke koje su stizale u grupi za Seutu, a koje su se odnosile na španske, britanske i američke članke o potpunoj humanoj, zdravstvenoj i vojnoj katastrofi koja se u tom gradu dešava, doživela sam kao blago novinarsko preterivanje i senzaciolizam.

Prvi korak na afričkoj zemlji veselo sam snimila, srećna što sam svojim poslom stigla i do tog kontinenta. Deset koraka nakon toga više nisam bila toliko vesela. Glavna ulica ispred luke bila je ispunjena vojnicima u grupama od po dva, na svakih pedesetak metara. Kolega, koji je stariji od mene, rekao mi je da ga situacija podseća na čuvene '90-te. Ja koja sam se rodila nakon te krize, nisam mogla da se umirim. Vojska i policija koje su bile svuda oko nas, kao i migranti koji su šetali i gledali nas, u kombinaciji sa nonšalantnošću sa kojom sam krenula na to putovanje, potpuno su me zarobili. Ušla sam u prodavnicu da kupim vodu, a unutra su čuvari posmatrali svaki moj korak, flašicu vode jedva sam našla, a na kasi sam slušala raspravu tri žene o tome zašto jedna ne može da sačeka napolju uz objašnjenje da nije bezbedno za ženu da stoji sama na ulici.

Ispred prodavnice dočekuje me kolega, pored kog stoji vojnik. Njih dvojica ne razgovaraju. Vojnik je samo stao pored njega i čekao. Nas dvoje nastavili smo put ka apartmanu sa namerom da ostavimo kofere i krenemo u akciju da izvidimo situaciju, kupimo vodu i nešto večeramo. Razgovaramo usput o prvim utiscima u gradu, o količini Arapa koji se tu nalaze i pitanju da li su to lokalci ili migranti. Razgovor teče do kraja te dugačke ulice. Na kraju više nema policije i vojske. Zašli smo na teritoriju gde su migranti pušteni da žive slobodno, kako oni žele. Tada više ne vidimo samo ljude koji prolaze pored nas i gledaju nas, već i grupice muškaraca koji stoje naslonjeni na zid i gledaju u jednu tačku. Takvih grupica ima mnogo, a moj mozak ne može da pojmi koliko je to ljudi. Oni su namršteni, ruke su im prekrštene preko grudi, a razgovor između njih ne postoji. U tom delu grada vlada tišina. Čini se kao da razgovor čuješ u daljini, ali kada do te daljine dođeš, razgovora i dalje nema. Nisam sigurna da li je to zaista bilo tako ili se moj mozak poigravao sa nama, ali kada smo napokon stigli do ulice u kojoj se nalazi naš apartman znala sam da više ne želim da kročim napolje.

"Pazi kuda ideš, ne zalazi u sokake, krajeve u kojima su migranti i ne zavlači se po ćoškovima", piše mama, a ja ne mogu i ne želim da joj objašnjavam da tu i ima samo sokaka i krajeva gde su migranti.

"Da li ste stigli? Da li je sve u redu?", pišu urednici, a mi nemamo nameru da im tu objašnjavamo koliko tu nije bezbedno i koliko nije pametno ni kucati poruke u takvom kraju.

Napokon nalazimo apartman, a ja osećam olakšanje zato što smo se napokon sklonili sa ulice. Kolega konstatuje da u ovom kraju neće vaditi kameru, nije bezbedno. I dok ja javljam svima u Beogradu da je sve okej, nas dvoje vagamo da li ćemo izaći. Trebalo bi, voda u apartmanu nije za piće. Trebalo bi da vidimo šta nas čeka sutra ujutru kada krenemo da radimo. Trebalo bi možda i nešto da pojedemo, putujemo već 16 sati. Ali ni kolega ni ja nismo radi da donesemo tu odluku. Sa druge strane naših vrata čuje se kako neko otvara svoja. Istog momenta bacam pogled ka vratima. Hvala Bogu samo je loša izolacija pa zvuči kao da oni ulaze kod nas. U sobi je zagušljivo i vlažno. Rešenje za taj problem ne vidim. Još malo sedimo u tišini, svako udubljen u svoje poruke i svoje misli.

"Ako ne kupimo vodu ujutru nećemo moći da popijemo kafu, a ako ne popijemo tursku u apartmanu na ulici je sigurno nećemo naći, ne mogu ceo dan da preživim na kapućinu. Ako ne izađemo napolje večeras, sutra ću biti previše uplašena da uradim bilo šta, moram da vidim gde sam i koliko je opasno. Ako izađem napolje naći ćemo taksi i onda možemo da uzmemo broj taksiste i da ga zovemo gde god da idemo, bićemo bezbedniji ako se pripremimo. Napolju ima vazduha, u sobi nema. Opet zvuči kao da nam ulaze u sobu. Migranti su unutra, napolju su možda i lokalci...", razmišljala sam. Baterija se napunila dovoljno da predložim da ipak izađemo.

Svež vazduh, zalazak sunca i biranje rute koja vodi ka centru grada umesto ka luci, olakšali su naš korak. Kolega je bio srećan što je oprema bezbedna u sobi i samim tim može lakše da diše, ja sam posmatrala prolaznike. Gledala druge žene kako šetaju same, guraju dečija kolica i ubeđivala sebe da čim one šetaju tako normalno, mora da nije toliko opasno i da se moj mozak samo igra sa mnom. Morala sam da se saberem. Stajali smo, slikali okruženje telefonima, koračali ka centru grada i pratili gde ima migranata. Bili smo u dobro osvetljenim ulicama, posmatrali marice kako pod rotacijama prolaze pored nas i prisećali se migranata u Beogradu 2015. godine. Mada to nije bilo ni nalik onome što smo videli u Seuti, podsetilo nas je da nam situacija nije potpuno nova i da ni tada nismo imali problema.

Kako smo se približavali centru, tako smo viđali manje migranata. Razgovor se sveo na neke normalne svakodnevne stvari, a osećaj bezbednosti se vratio. Centar grada nas je oduševio. Stara tvrđava bila je predivno osvetljena, u vazduhu se osećao divni miris mora, a u kafićima je bilo ljudi koji su veselo pričali i pili pivo. Mediteranska atmosfera grada ulepšala je celu sliku i odagnala strahove. Kupili smo vodu i uhvatili taksi nazad. Iako je put kroz kraj u kom smo smešteni bio strašan, više nisam bila paralisana. Odluka da izađemo bila je dobra, barem za mene. I omogućila mi da koliko toliko fokusirano uradim svoj posao. U sobi sam oprala kosu i mokra kosa pomogla mi je da prebrodim nesnosnu vrućinu u apartmanu. Međutim noć je bila pakleno teška. Arapi koji su bili smešteni u drugim apartmanima bili su budni do 4 ujutru, a svaki put kad bi progovorili činilo se da su u našoj sobi. Budila sam se često, a u pet ujutru više nisam mogla da izdržim. Skuvala sam kafu, obukla se, našminkala i sredila kosu. Spremala sam se za teren dok sam pila kafu i puštala kolegu da uhvati još neki sat sna. Čitala sam tekstove koji su mi pre samo 12 sati delovali prenaduvano - Seutom se šire zarazne bolesti poput hepatitisa, migranti su izgradili kućice od trske na plađi Trampolin, situacija na ivici eskalacije... Pravila sam mentalne beleške. "Obrati pažnju na špriceve", "Nemoj previše da prilaziš", "Nuždu vrše svuda na plaži jer toaleta nema, pazi gde gaziš"...

Beleške mi nisu pomogle.

Uhvatili smo taksi do ozloglašene plaže Trampolin i dok smo se vozili pored nje posmatrali smo hiljade muškaraca kako besciljno hodaju, sede na pesku i gledaju direktno u nas. Taksista nam je objašnjavao kako od kada su došli situacija u gradu nije dobra.

- Došli su ovde i preplavili Seutu, svuda su. Posebno ih ima u kraju gde živim sa porodicom. Moja deca nisu videla svetlost dana otkako su oni došli, ne puštam ih uopšte napolje. Mamu ne puštam ni do apoteke samu. Oni viču, dobacuju, napadaju. Jako sam ljut zbog ove situacije, uništen nam je život - sa ogorčenjem navodi ovaj taksista.

Zaustavljamo se na čistini između karton naselja na plaži i plažnih tuševa. U tom malom kvadratu nema migranata, levo i desno od nas ima ih toliko da ne mogu ni da pokušam da prebrojim. Blizu nas u tom kvadratu vidimo drugu kameru i pretpostavljamo da su kolege. Krećemo ka njima, a meni puca žulj. Vadim maramice iz torbe i stavljam jednu na papuču, obuvam se i nadam se da će taj papir barem malo zaštiti ranu od prljavštine, koje na plaži ima i bez toliko ljudi. Dok razgovaramo sa kolegama, posmatram tuševe. Čini mi se da milioni migranata stoje u redovima. Svi u gaćama. Neki imaju sapun, drugi nemaju ni to. Niko nema peškir. Intimne delove tela ni ne peru, samo skidaju znoj i prašinu sa sebe. Pogled mi luta na drugu stranu dok druge novinarske ekipe pristižu. Na kamenu u moru vidim muškarca kako u toj slanoj vodi, koja na drugoj strani grada tako lepo miriše, pere majicu. Ako ste ikada preko mokrog kupaćeg navukli majicu, onda znate kako se ona ukruti od soli i osećaj na telu bude neprijatan. Ideja da neko bira da tako pere odeću, meni je apsurdna i osećam na koži tu tvrdoću i peckanje soli.

Kolege nam objašnjavaju da je juče tu napadnuta novinarka, jer je snimatelj previše dugo fokusirao kamerom na migrante. Savetuju nas da priču sa plaže uradimo dok su svi oni tu.

- Neće vas napasti kad nas ovde ima ovoliko, misle da im pomažemo - objašnjavaju nam.

Španske kolege došle su da čuju obraćanje predsednika opozicione političke partije, Partido Popular. Ni ne razmišljamo da to ispratimo, politika ovde igra sporednu ulogu. Dok se političari prepucavaju iz daljine, neki ljudi spavaju na plaži, drugi ne dozvoljavaju deci da izađu, a mi se suočavamo sa nečim što nikada ranije nismo videli. Krećemo ka kartonskom naselju. Sa prvim korakom u pesku, puca žulj i na drugoj nozi. U tom momentu u ruci imam mikrofon, sada nema stavljanja papira. Fokusiram se na detalje oko sebe, a na barake napravljene od trske i morske trave, plastične flaše i kese od čipsa razbacane svuda oko nas. Na poglede migranata koji nas posmatraju. Prilaze nam i govore nešto na arapskom.

Do nas dolazi mladić. Ima veseo osmeh i priča na španskom, kaže da je došao tu pre 13 dana i da želi da razgovara sa nama. Poziva nas da se spustimo do njegove kuće. U njegovom "dvorištu" ima dve kuće od trske i jedan šator, njih sedmoro živi u tim privremenim domovima. Posmatram ga, ne nosi majicu. Iako je mlad, na grudima ima tetovažu majke sa detetom, a moj mozak, pun predrasuda, odmah pretpostavlja da su to njegova žena i dete. Kaže mi da se zove Karim i da ima 19 godina.

- Došli smo ovde jer želimo da se skrasimo, želimo da izgradimo svoju budućnost, da nađemo bolje mesto. Mučili smo se! Plivao sam 4 sata, 5 i po sati sam bio u vodi! Plivao sam 5 i po sati u vodi! Ljudi su umirali pred mojim očima, moj prijatelj je umro! Umro je, ljudi! A ja sam nastavio i ušao, hvala Bogu na njegovom blagoslovu! Čekamo, želimo da idemo u Evropu! Želimo da nam nađu rešenje, da nam daju mesto gde ćemo spavati, gde ćemo se tuširati, gde ćemo jesti, presvući se... Nemamo hranu, ali se ne vraćamo! Živećemo bez hrane, ali se ne vraćamo! Nećemo u Maroko. Maroko je rasistički, policija je rasistička. Nemam nikakav posao u Maroku. Razumete? U Maroku nema dobrog posla, nema novca, nema ničega, nema doktora... - objašnjava Karim.

Svaka šesta reč koju izgovori je na španskom, a ja nekako instinktivno razumem arapski iako nikakve dodirne tačke sa tim jezikom nemam. Pominje mamu, shvatam da joj se desilo nešto loše, srce mi se steže dok ga slušam iako ne razumem tačno šta govori. Shvatam da se na njegovim grudima nalazi njegova mama, a da je on beba. Posmatram ga i razmišljam, taj momak je simbol onoga čega sam se plašila juče. Po plaži gledam muškarce koji su i dalje namrgođeni, pitam se da li su namrgođeni zbog beznađa u kom trenutno žive, da li sam se ja plašila da hoće da me napadnu zato što sam evropocentrična ili zato što postoji dobar razlog za to.

Dok se meni zbrkane misli motaju po glavi, Karimovi prijatelji se ubacuju u razgovor. Ne razumem ih ništa, ali okrećem mikrofon ka njima, prevešće se kad se vratimo. Smeškam se ja, smeju se i oni. Pokazuju nam svoju kući i prazninu u njoj. Shvatam da u tim kućama ne mogu da se ispruže, a da im noge ne vire van njih. Završavamo razgovor, i krećemo dublje ka kartonskom naselju. Nakon još nekoliko pokušaja da razgovaramo sa migrantima, kolega me zaustavlja. U središtu plaže oseća se opasnost, ko je nije doživeo ne može to da zna. To je instinkt, svestan si da si jednim korakom ušao na teritoriju na kojoj ne treba da budeš i postao si lovina. To je kao kada u gledate film i znate da su glavni junaci krenuli ulicom u kojoj će neko završiti ubijen. Na njegovu preporuku krećemo nazad, izlazimo iz te strašne "ulice" i ulazimo u taksi, pravo ka apoteci, po alkohol i hanzaplast.

Taksi nas ostavlja u centru grada. Dok šetamo tako sa mikrofonom u ruci i zaustavljamo ljude razočarani smo što niko neće da priča sa nama. Par ljudi koji se odvaže da nešto kažu, odbijaju da stanu ispred kamera. Plaše se. Migranti su svuda oko nas. Razumem ih, ali pogođena onim što sam videla ne mogu da se poistovetim. Znam da su izmučeni ljudi najopasniji, ali tamo na toj plaži su mahom deca od 19, 20 godina, uplašeni i pokrenuti svešću da u životu zaslužuju nešto više, a sama Seuta je za njih već nešto više. Ipak, ta slika razbija se u sekundi.

- Devojko, dođi - zaustavlja me jedna baka. Prilazim joj, a ona mi objašnjava da me dvojica migranata prate. Danima pljačkaju tu. Ja ih posmatram dok odlaze, a ona mi govori da se toliko plaši da nosi "koplje za ličnu bezbednost". U njenim godinama trebalo bi da može da uživa i radi šta hoće, ali u sitauciji u kojoj živi ne m0že ni na plažu da ode. Zahvaljujem joj što nam je pomogla da se sklonimo od lopova i natavljamo dalje.

Stižemo do klupe na centralnom trgu, ispred crkve iz trinaestog veka. Zamolim kolegu da stane i preuzme mikrofon. Sedam na tu klupu i iz torbe vadim maramice, alkohol i hanzaplast. Neprijatno mi je da čistim noge na ulici. Nije primereno. Sa druge strane nikako ne želim da se vratim u Beograd sa nekom boleštinom. Pa gazim svoj ponos i odvajam 15 minuta da ponovo postanem "čisto" ljudsko biće. Mada posle one plaše nisam bila sigurna da ću ikada ponovo biti skroz čista.

Uzimam mikrofon i nastavljamo dalje, nalećemo na Saru, gospođu od nekih 50 godina, koja pristaje da nam da izjavu.

- Svi ljudi iz Seute su ogorčeni jer ovo nije dobro, postaje izuzetno opasno. Rekli su da je većina otišla, ali to je čista laž. Gde god da ideš, gde god da kreneš, u bilo kom naselju, sa bilo koje strane, naići ćete na njih. Ne mogu ni da hodam ulicom, stalno prolaze pored tebe, razumete? A Seuta je veoma mala. Supermarketi koji rade nemaju ništa jer oni nose sve što stignu. Nevladine organizacije su takođe pokupovale dovoljno hrane za njih i evo nas, napušteni smo, nema više ni hleba u gradu. Svi smo preplašeni. Ovo više nije naše mesto. Kada smo svi tako zbijeni, jedan preko drugog, čovek se uplaši i bolesti koje nose sa sobom. Ne znamo šta sve donose. Pitaju te po ulici, ti želiš da pomogneš, ali više to ne možeš zato što to nije jedan, dva ili tri čoveka, ima ih na hiljade. Čak i ako imaš volje, nemoguće je. Žao ti je njih, ali šta je sa nama? Šta je sa našim životima? - govori Sara dok joj niz obraze teku suze, a ja je potpuno iskonski razumem.

Sara nam je donela sreću, pa smo uskoro razgovarali i sa Anđelom, Huan Migelom, Viktorom i Marijom, a mimo kamera i sa Manolitom, Afrikom i Izabel. Svi su nam oni rekli isto. Svi oni žele da pomognu, svi se plaše i svi čekaju da ceo haos prođe. Za to vreme osećaju se napušteno. Nemaju institucionalni oslonac i mogu samo da se nadaju da će se situacija razrešiti pre nego što migranti postanu toliko očajni i gladni da ne prezaju ni od čega.

Završili smo posao u Seuti, ostalo je još samo da se vratimo kući. Trajekt iz Seute kreće u 6 ujutru ili u pola 9 ujutru. Bez preke potrebe da razgovaramo kolega i ja biramo onaj u 6 ujutru, svesni da oboje samo želimo da se što pre dokopamo mirnijeg mesta. Odlučujemo da do kasno ostanemo u lokalnom španskom baru, kako bismo što manje vremena proveli u onom apartmanu u kome se čuje svaki šum komšije.

A kada u 4 ujutru, nakon jutarnje domaće kafe, krenemo u pravcu luke, prvi put vidimo prazne ulice. Žute i crvene kuće sijaju i podsećaju me na Aladina. Belo ostrvo između dve trake preko sebe ima plave mermerne pločice, koje zajedno sa palmama koje se u njemu nalaze, stvaraju pravi mediteranski osećaj. To je mirna slika, na ulicama nema nikoga osim nas, sve izgleda lepo, ali ja ne mogu da dišem punim plućima.

Ulazim u trajekt i stižem u Alhesiras, ali se više ne osećam prijatno. Sada shvatam pravu svrhu policije u ovom gradu i potrebu da spreče svakog migranta koji je nekako uspeo do tu da se provuče, da uđe dalje u Španiju. Više se u tom gradu ne osećam tako bezbedno. Grč u stomaku počinje da popušta tek u avionu i dok letimo razmišljam o tome šta sam sve videla, šta sve treba da napišem i da li ću imati doživotnu traumu nakon ovoga. Shvatam da neću.

U neku ruku jesam bila naivna kada sam krenula na ovo putovanje. Radila sam svakakve teške priče, videla sam ljude u različitim stanjima i nekada nije bilo najlakše sakriti svoja osećanja. Ipak sa ljudske strane, ovo je bio najteži teren koji sam prošla. Morala sam da se suočim sa stvarnim strahom, da otklonim opsesiju čistoćom, jer to tamo zaista ne postoji, da gledam sve ono i da ne dozvolim da me zaboli nijedna reč koju sam razumela, kao i da ne se ne uplašim kada čujem da mi neko dobacuje, kada ne razumem šta mi govore i kada vidim da me neko posmatra. Imam osećaj da sam tamo nekako prestala da budem nesvesna realnih životnih situacija i opasnosti. Sa novinarske strane, imam osećaj da je ovo nešto najvažnije u karijeri što sam uradila, da je vredelo svakog sekunda straha i grča koji sam osećala i da ću, mada se nadam da niko više neće ovako patiti, imati još mnogo ovako moćnih terena koji te iskonski protresu i promene ti ličnost iz korena.

(Telegraf.rs)