Možda me je otac napravio, ali se zbog njega umalo nisam ni rodila - zato ga danas ne želim u životu

Foto: Shutterstock

Povodom Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama odlučili smo da objavimo ispovest jedne Beograđanke o nasilju nad ženama, ali iz ugla jedne ćerke čiji je otac nasilnik. Njen identitet poznat je redakciji "Telegrafa“, a njenu priču vam prenosimo u celosti.

Priča mojih roditelja je obeležena burnom strašću – upoznali su se na poslu, venčali posle tri meseca, a 9 meseci od tada došla sam ja na svet. Devet meseci po mom rođenju moja majka je već podnela zahtev za razvod braka. Dakle, sveukupno traje neke dve i po godine.

Preporučujemo

Nikada nisam znala kako izgleda živeti sa ocem. Tokom detinjstva nisam se previše pitala kako i zašto. Jednostavno bilo je normalno da ne živim sa ocem i da je to neka figura koju viđam jednom u par nedelja. Koliko se ja sećam imali smo normalan odnos, iako je on neko ko ne voli da mu se previše protivreči, pa čak i kada je taj neko dete. E, onda sam počela da dolazim u tinejdžerske godine, kada sam počela i da zapitkujem: „Zašto ste se ti i tata rastali?“, „Zašto mi on zamera apsolutno sve što radim?“, „Zašto me neprestano kritikuje, a nikad ne zna da me pohvali“, „Zašto ne volim da se viđam sa njim?“, „Zašto nemam slobodu da mu nešto zatražim, kao što imam tebi?“... Sve mi je to bilo nekako usiljeno i neprirodno.

Onda postanem dovoljno odrasla da saznam nešto što sam i sama već polako počela da naslućujem i da se distanciram od njega. Prvi put kada je moj tata udario mamu bilo je usred centra Beograda. Zamerila mu je nešto potpuno trivijalno. Lupio joj je šamar i od siline udarca slomio nos nasred ulice. Čim ju je uradio, počeo je da se izvinjava i odmah je odvezao u Urgentni centar. Bila je trudna.

U nameri da ga zaštiti, nije želela da ga oda lekarima. Jedan ju je odveo sa strane i pitao da li želi da ga prijavi. Nije htela. Danas mi to opisuje kao najveću glupost.

Mlad i za javnost idiličan par, otišao je kući. Do petog meseca imala je preteći spontani, pa je morala da miruje. Došao je sedmi mesec. Svi su iščekivali tog dečaka jer se nije smelo ni posumnjati da će biti devojčica u pitanju, pa mama iz straha nije ni radila ultrazvuk.

Jednog dana baka se vratila s posla i videla da moja mama leži. Uplašila se da nešto nije u redu. Otkrila ju je i videla da joj je cela leva strana boka modra. Da, išutirao ju je posle burne svađe u 7. mesecu trudnoće.

Uprkos tome što je moja mama uvek insistirala na tome da imamo skladan odnos i nije bila jedna od onih što truju decu protiv oca, ovoga puta sam joj zamerila što mi mnogo ranije nije to ispričala.

Sama činjenica da sam možda mogla i da se ne rodim zbog agresije tog izroda patrijarhata je u meni budila bes. Budila je bes jer je već počelo da me plaši koliko ličimo i koliko sam u stanju da mu se suprotstavim, za razliku od moje mame.

"Pa, nisam htela da te traumiram. Nema potrebe da dete tako nešto uopšte i zna. Tebe nikada nije udario."

I to je bila laž. Nakon što je posle još jednog prebijanja mojoj majci konačno prekipelo, pokušala je da ga otera iz stana. Ali, on nije hteo da ode. Reagovala je policija koja mu je, prema njegovom priznanju mnogo godina kasnije, očitala bukvicu u liftu baš onako kako je i on mojoj mami više puta. Posle dve godine, socijalna služba je dala izbor mojoj mami da me otac viđa ili u prostorijama službe ili u njenom prisustvu negde napolju. Drugi izbor je bio sasvim logičan za normalizaciju stvari. Hajde, strasti su se smirile – oboje su nastavili sa svojim životima, nema više problema, čak sada imaju i prijateljski odnos. Barem je tako izgledalo.

foto: pixabay.com

Tom prilikom dogovorili su se da se nađu u kafiću jednog beogradskog hotela. Igrom slučaja u tom trenutku se na spratu održavala konferencija neurohirurga. Ne pominjem ovo slučajno.

Ja kao i svako trogodišnje dete sam svoju zanimaciju našla u fotelji na kojoj sam se klatila. Kako je fotelja škripela, mom ocu je to smetalo. Jednom me je opomenuo, ali kako nisam prestajala sa tom "strašnom" aktivnošću, lupio mi je šamarčinu od koje sam se zaledila. Ne samo ja, već i moja majka. Nisam čak ni suzu pustila.

U tom trenutku jedan od lekara je silazio niz stepenice kada je video tu scenu i prišao mom ocu.

- Gospodine, ne smete tako jako da udarate dete po glavi. – rekao mu je dok sam ja bez plača i dalje nepomično sedela.

Moj otac je, naravno, počeo da se svađa sa njim, a do tuče nije došlo jer je slučajni prolaznik otišao i rešio da ne traži đavola.

Priznajem, nikada posle toga nije digao više ruku na mene. Međutim, pubertet je počeo da menja sve. Smetala mu je muzika koju slušam, mesta na koja izlazim, bilo šta što je u tom trenutku bilo normalno za jednu tinejdžerku u Beogradu i njeno društvo. Za sve to je, naravno, bila kriva moja majka jer „ne zna da me vaspita“.

Ne postoji jedan konkretan događaj zbog kog sam u svojoj 16. godini odlučila da prekinemo kontakt. Sve se nekako skupilo. Najiskrenije, osetila sam da ću jedino tako biti sigurna i sačuvati svoj unutrašnji mir u budućem životu. Zvuči surovo, ali kada prerano postanete zreli, shvatite da leka nema i da imate posla sa psihopatom koji je i drugi brak na identičan način upropastio, pa želite samo da se udaljite i živite normalan život. Neka mi je otac sto puta. Kad sam sve ove godine mogla i bez njegove finansijske, a još važnije emotivne podrške, mogu i ubuduće. Bilo je drugih članova porodice koji su mi popunili tu prazninu.

Mnogo godina kasnije, tražeći dublji razlog što sam izbacila oca iz života, shvatila sam da sam tada bila uplašena od njega, pa sam nesvesno verovatno želela da umanjim potencijalne probleme i štetu.

Danas kada imam mnogo više godina, nisam uopšte ljuta na njega. Uvek pitam za njega, drago mi je što je dobro, ali mi je žao što se uopšte nije promenio i ne oseća potrebu da budemo u kontaktu i promeni stvari. Psihologija kaže da su psihopate lišene emocija. I to je tačno – ne mogu da se ljutim na čoveka koji kaže da „nije u obavezi prema ćerki kad ima majku“, koji je svaki put kada treba da plati alimentaciju davao otkaz. Ne mogu da se ljutim na čoveka za kojeg znam kako su ga vaspitali. Ne mogu da se ljutim što je rođen kao emotivni invalid. Ljutim se na svoju majku što to nije prepoznala i sklonila se kod prvog znaka.

Ja sam odlučila da se sklonim. Ni posle 15 godina se ne kajem zbog svoje odluke. Neka živi sto godina, ali dalje od mene. Ako je ona odlučila da pređe preko toga, ja ne mogu. Mogu samo da zahvalim Bogu što oboje nisu završili u crnoj hronici. Nikada, ama baš nikada nisam dozvolila da to utiče na moj dalji život, a ponajviše da me definiše, niti da utiče na moje samopouzdanje u obrazovanju, na poslu, u vezama, u odnosima sa prijateljima.

Često me najbliži pitaju da li mi je žao što nemamo kontakt. Nije mi žao, nekako više nije ni važno. Žao mi je što negde u ovom gradu živi čovek koji me je napravio, a on je za mene danas potpuni stranac. I sutra kada ga ne bude, on će za mene ostati neko ko je i dalje potpuni stranac, osoba koju sam tako davno prestala da poznajem.

E, to je tužno.

(Telegraf.rs)