• 0

Ispovest devojke kojoj je operacija pomogla da se izbori sa gojaznošću i ponovo zavoli sebe

Mada mnogi ljudi imaju predrasude o smanjenju kilaže putem operacije, ova devojka tvrdi da se sada oseća bolje i psihički i fizički

  • 0

Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:

- Ne sećam se vremena kada se nisam osećala debelom. Kada sam u ranom tinejdžerskom periodu počela da dobijam malo više na kilaži, osećala sam se bucmasto. Sećam se da sam par puta čula mamu kako kaže da se boji da ću dobiti anorekciju. Nisam ni znala šta je to, jednostavno nisam. Osećala sam se debelo mnogo pre nego što sam zaista postala debela. Počinjala sam i prekidala dijete od svojih ranih tinejdžerskih dana, pa sve do kasnih tridesetih. Ništa nije uspevalo i bila sam duboko nesrećna - počinje svoju ispovest Džil Med, za "Gardijan".

- Nisam imala dečka do svojih dvadesetih. Onda sam, u svojoj 30. godini, upoznala svog sada već bivšeg muža preko interneta. Venčali smo se 2008. godine, a kada smo se rastavili, 2013. godine, izgubila sam kontrolu i živela na brzoj hrani tokom leta. Oduvek su me emocije vodile i to je sve izgledalo kao jedan začarani krug. Bila sam nesrećna jer sam bila debela, jela sam jer sam bila nesrećna, a onda sam imala prekomernu kilažu jer sam jela.

Tada sam donela odluku da spasim svoj život. Otišla sam svom lekaru i, kao i uvek, pitali su me o težini jer, sa 162kg bila sam užasno gojazna. Ovog puta, lekar mi je predložio operaciju za gubitak težine.

Nikada nisam bila u bolnici zbog nečeg ozbiljnijeg od polomljene kosti, nikada nisam noćila u bolnici, niti sam imala operaciju. Zbog moje težine postojali su ozbiljni rizici od komplikacija pri operaciji i mala, ali realna mogućnost da umrem na operacionom stolu. Sećam se da sam se, dok sam išla na posao, zaustavljala i stajala u mestu pri pomisli na to.

Ali, dok sam hodala ulicom, bila sam u agoniji koju nikad ni sa kim nisam podelila, mada mislim da su svi znali. Zapravo, nisam mogla da hodam duže od jednog minuta, a da ne osetim bol. Leđa bi me zabolela, a potkolenica mi je gorela od naprezanja. Znala sam da moram nešto da učinim.

Dakle, u decembru 2013, otišla sam u bolnicu kako bih operisala želudačni rukav. To je operacija pri kojoj se seče veliki deo stomaka, tako da posle možete jesti samo male porcije hrane dok ne postanete “prepuni”. Operacija je trajala 4 sata i nakon toga morali su da me bude svakih nekoliko sati i da me teraju da hodam hodnikom gore-dole zbog rizika od tromboze vena. Imala sam period oporavka mesec dana pre nego što sam mogla da se vratim na posao.

Ljudi imaju čudna razmišljanja kada je ova vrsta operacije u pitanju, često misle da je to nekakva prevara. Neki su mislili kako sam potrošila ogroman novac, iako sam, verovatno, spasila čitavo bogatstvo koje bih potrošila u lečenju komplikacija koje bi sigurno nastale zbog moje gojaznosti.Često su me tretirali kao neuspešnu osobu dok sam bila debela, uprkos mom uspešnom životu i poslu. Sada hvale moj gubitak kilograma kada me vide, ali se često razočaraju kada shvate da to nisam postigla snagom volje.

Ipak, operacija je bila samo početak. Sama operacija ne garantuje uspeh, morate dalje da se posvetite svom mršavljenju i neprestano radite na tome. Taj početak je upravo ono što mi je trebalo.

Mesec dana nakon operacije hodala sam 30 minuta ili čak i više, bez bolova. Sada idem peške gde god mogu, trudeći se da napravim barem 10.000 koraka dnevno.Stomak je mišić tako da se, vremenom, rasteže do normalne veličine. Sada mogu da jedem standardne porcije hrane (mada ništa slično onome što sam nekada jela). Još uvek nisam dostigla svoju idealnu težinu i pridružila sam se udruženju za mršavljenje kako bih postigla svoj cilj (a to je da budem 16kg lakša nego što sam sada).

Nekada sam bila veličina 30, a sada sam 14; ranije sam mrzela kupovinu, dok je sada volim. Osećaj da postoji izbor za mene nikada ranije nije bio ovako divan. Nekada sam izbegavala da se šetam sa drugima jer sam morala da skrivam bol koji sam osećala, a sada se redovno šetam po močvarama u blizini svoje kuće kilometrima, sa porodicom i prijateljima. Dok sam nekada kući išla sama, sada je moj život često pun druženja i zabave. Imam samopouzdanje koje nikada nisam osećala. Znam stvari o sebi koje su bile skrivene pod slojevima masti i nesigurnosti. Sviđa mi se i to što moje lice sada ima uglove, čak učim i da volim sebe. Teško je i ne znam da li ću se osećati potpuno smireno čak i kada postignem gubitak koji želim, ali više ne mrzim sebe i to je snažan osećaj - zaključuje Džil.

(B.K.)

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima