Agonija rukometaša u Libiji: Hteli da me ubiju, jer sam pravoslavac! (FOTO)

Kada je sa 16 godina iz Leskovca došao u Beograd, 20-ogodišnji rukometaš Nikola Mitrović morao je da vodi računa o sebi živeći samostalno u velikom gradu, ne sluteći da takav život nije ništa u odnosu na ono što ga očekuje.

Preporučujemo

Po povratku iz Libije javnost, ali i njegova porodica, saznali su kakvu agoniju je tamo preživeo, što je izazvalo šok i nevericu.

Nikola je za Telegraf ispričao šta mu se tačno desilo po odlasku iz Partizana u septembru prošle godine.

- Imao sam ponudu za Maroko, ali sam ipak za 3000 evra mesečno otišao u Libiju, u Al Naser iz Bengazija. Raspitao sam se o situaciji pre nego što sam potpisao ugovor. U klubu su bila dva Hrvata koji su mi rekli da ima sukoba, ali da je situacija stabilna, da nema rata i da novac dobijaju na vreme. Takođe sam saznao da je trener Tunižanin vrlo korektan prema strancima - počinje Nikola priču.

Međutim, čim je sleteo na aerodrom bilo mu je jasno da nije sve baš tako.

- Na svakih 200 metara nalaze se oružani punktovi, takozvani oslobodioci Libije šetaju noseći oružje u rukama. Meni su odmah oduzeli pasoš i dobio sam pratnju jer radikalni muslimani ubijaju strance.

- Ni situacija u klubu  nije onakva kao što sam mislio. U periodu kada sam ja došao promenila se i uprava kluba, saigrači iz Hrvatske ubrzo su pobegli iz zemlje, tako da sam bio jedini stranac u timu. Ponašali su se kao da sam mađioničar, tražili da najbolje igram i da se stalno pobeđuje, inače su pretili da će me ubiti! Pritisak je bio katastrofalan. Srećom, pobeđivali smo.

- Poseban je bio pakao kada smo igrali derbi protiv gradskog rivala Al Ahlija. Ljudi u dvorani bili su naoružani kalašnjikovima i nosili su fantomke, u svakom momentu mogli su da zapucaju, a mi smo igrali rukomet pod takvim okolnostima.

Ubrzo se Nikolin život u Libiji sveo na to kako da sačuva živu glavu i pobegne iz zemlje. Sa porodicom je komunicirao samo preko telefonskih poruka i sve vreme ih je ubeđivao da je sve u redu, dok je proživljavao agoniju.

- Treniralo se svaki drugi dan, a 15 minuta pre početka saznavao bih da li će trening biti održan. Pre nego što je i trener pobegao, vratio mi je pasoš, a ljudi iz kluba naredili su mojim saigračima da stalno neko bude uz mene, spava kod mene, kako ne bih bio sam jer su mislili da ću da pobegnem.

- Najgore mi je bilo kada su mi prepričali kako je na ulici ubijeno sedam pravoslavnih Egipćana i jedan doktor Francuz koji je upucan ispred svoje kuće jer je druge vere. Ubili su i jednog igrača američkog porekla - prenosi mladi Mitrović svoje neverovatno iskustvo

Pokušavajući da pobegne, obraćao se ljudima oko sebe, ali su saigrači čelnicima kluba prenosili njegove planove. Međutim, bilo je i onih koji su mu obećali pomoć

- Pošto su uglavnom znali šta planiram, stalno su me čuvali, uvek je nekoliko saigrača spavalo kod mene u stanu, pili su do jutra, a zaspali tek u zoru. Jenom prilikom dok su spavali, izneo sam stvari kod jednog momka iz Sirije koji je u komšiluku držao prodavnicu, on mi je mnogo pomogao. Pošto nisam dobijao platu, da nije bilo njega ne znam kako bih preživeo.

- Bio sam spreman da krenem, zvao sam bivšeg trenera koji je obećao da će mi kupiti avionsku kartu, međutim, nije to ispunio. Slagao me je da nema letova tog dana.

- Nisam mogao da se vraćam u stan, morao sam da odem kako znam i umem. Zvao sam druga u Beograd koji mi je kupovao kartu za Istambul u momentima kada sam ja stajao na aerodromu i samo čekao da mi potvrde da imam kartu, 25 minuta pre leta.

Posle je lako iz turske stigao u srpsku prestonicu živ i zdrav, iako i sada kaže da mu kroz glavu prolaze trenerove reči: "Nemoj da izlaziš na ulicu bez pratnje, ubiće te jer si pravoslavac".

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici Telegraf Sport!

Takođe nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @TelegrafSport

(M. Pavlović)