KRVAVO, VARLJIVO LETO 2014: Svet je u plamenu. Nadamo se da nije uvod u noćnu moru (FOTO)

Ljudska vrsta oduvek je imala poseban odnos sa istorijskim lekcijama, ako se to može nazvati odnosom; u pitanju je naša krajnja nesposobnost da iz tih lekcija izvučemo pouke i da prestanemo da se ponašamo kao da je ono što se danas dešava nešto što se nikada ranije nije dešavalo.

Preporučujemo

Jeste, i ponovo će.

A ipak, ne možemo se oteti utisku da je ovo leto krvavije nego sva druga koja su u dometu našeg pamćenja. Svakako, balkanska leta početkom, pa potom i krajem, devedesetih godina prošlog veka nešto su čega se i dalje sećamo, ali to su bila balkanska leta, to je bilo naše podneblje, to nije bio ceo svet. Svet je tada mahom bio u miru.

Danas nije.

- Kako god da okreneš, svet je u plamenu. Oduvek smo imali mešavinu složenih interesa. To nije ništa neobično. Ono što jeste neobično je to da sada imamo eksploziju nasilja i nestabilnosti svuda - rekao je nedavno bivši Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost, Geri Samor.

Navodni mir ranijih godina je skoro uvek artefakt prošlosti, piše časopis "Njujorker". I u pravu su. A opet, Samorovo "svuda" je hiperbola koja mu se može oprostiti. U istočnoj Ukrajini, stotine leševa iz jednog civilnog i desetak vojnih aviona leže razbacani po poljima, na prostoru na kome su proruski separatisti proglasili nezavisnost. Jednu od tih oblasti Rusija je već anektirala, Krim.

Vladimir Putin je jasno stavio do znanja da će svoj legitimitet i popularnost kod kuće bazirati na otporu prema svim pritiscima koji dolaze sa strane. On želi da obnovi rusku moć i poziciju u svetu koja je izgubljena raspadom SSSR, a neki kažu da želi da obnovi i rusku imperiju. Otuda i njegova podrška pobunjenicima iz Donbasa koji ratuju sa ukrajinskim snagama na ulicama gradova, varoši i sela, pobunjenicima koji zapravo kontrolišu dobar deo onoga što smatraju svojim. Tamo bukti građanski rat koji se još uvek niko ne usuđuje tako da nazove.

U Nigeriji, toj ogromnoj zemlji po svakom mogućem merilu, tom multikonfesionalnom haosu u kome postoje države u kojima vlada šerijatski zakon, predsednik Gudlak Džonatan pokazuje nemoć da zaustavi ekstremistički Boko Haram koji je oteo na stotine devojčica kako bi demonstrirao pobožnu opoziciju vrednostima sekularne države i prava na opšte obrazovanje.

Pripadnici Islamske države Iraka i Levanta, radikalne islamističke sile koja korene vuče iz Al Kaide, razvili su svoju crnu zastavu na ogromnoj teritoriji istočne Sirije i severoistočnog Iraka, proglasili Islamsku državu i obnavljanje kalifata a svog vođu izabrali za kalifa, i ozbiljno prete da pokore celu bivšu i mirnu Sadamovu "džamahiriju". Trenutno, zemljište koje kontrolišu veće je od najvećeg broja evropskih zemalja, uključujući i našu. Dobar deo toga je pustinja, ali svejedno.

Ranije ove godine, kada je američki predsednik Barak Obama upitan kako može da tvrdi da je Al Kaida desetkovana kada se džihadistička zastava vijori iznad Faludže, njegov odgovor je bio bezbrižno formulisan.

- Analogija koju mi ovde ponekad koristimo, i za koju mislim da je tačna, je ta da ako košarkaškoj ekipi iz neke srednje škole obučete dresove Lejkersa to ih ne čini Kobijem Brajantom - rekao je Obama. Ton Bele kuće je sada daleko uznemireniji.

Konačno, imamo konflikt između Izraelaca i Palestinaca. Kako locirati uzrok najnovijeg sukoba između ove dve strane? Prvo smo imali kidnapovanje tri jevrejska tinejdžera, Naftalija Frenkela, Gilada Šara i Ejala Jigraha, i njihovo brutalno ubistva za koje Hamas nije preuzeo odgovornost ali je čin pozdravio. Potom je došla izraelska odmazda u vidu ubistva i spaljivanja palestinskog tinejdžera Muhameda Abu Hdeira (čin koji Izrael nije pozdravio, već je vinovnike odmah uhapsio, i sudiće im), koje je dovelo do raketiranja Izraela iz pojasa Gaze, u režiji Hamasa, što je opet dovelo do raketiranja izraelske vojske iz vazduha i sa mora a potom i do kopnene invazije koja ima za cilj da uništi vojnu moć ove ekstremističke palestinske organizacije.

Kako gledate na ove događaje zavisi u mnogome od toga ko ste, šta ste i čiju ste stranu od početka zauzimali.

- Ovaj točak osvete možete odmotati sve do Balfurove deklaracije iz 1917. godine - kaže Bernard Avišaj, profesor na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Nemoguće je ignorisati cinizam Hamasa, koji vlada Gazom i nesumnjivo zna da su strah, odmazda i civilne žrtve jedina moguća posledica neprekidnog ispaljivanja svojih raketa na Izrael sa džamija i škola. Ove rakete su sve većeg dometa, iz godine u godinu, ali u međuvremenu nisu postale ništa preciznije, zbog čega često padaju u pustinju gde nikome ne mogu da naškode. To je jedini razlog malog broja civilnih žrtava na izraelskoj strani poslednjih nedelja, tačnije 37. Međutim, to ove rakete ne sprečava da terorišu Ašdod, Tel Aviv, Jerusalim, Eilat i najbitnije od svega, međunarodni aerodrom Ben Gurion.

Međutim, nemoguće je ignorisati i krvoproliće koje Izrael izaziva u Gazi. Po poslednjem prebrojavanju žrtava, postoji 857 mrtvih Palestinaca, među njima 49 dece. Zasipanje kvarta Šedžaija u gradu Gazi ubilo je 90 Arapa, uključujući i 21 dece. U četrvtak, kada je pogođena škola koju vode Ujedinjene nacije u Beit Hanunu, poginulo je 16 civila a ranjeno 150.

A ipak, izraelski ambasador u Vašingtonu, Ron Dermer, predložio je da Izraelske odbrambene snage (zvanično ime vojske jevrejske države) dobiju Nobelovu nagradu za mir zbog "uzdržavanja" i ljudskosti koje su pokazali u svojim napadima: njihovih pucnjeva upuzorenja koje zovu "kucanje na krov", njihovih SMS poruka i telefonskih poziva kojima upozoravaju civile da se sklone iz svojih domova, bolnica i škola. Iz njihove perspektive, Hamas je kriv jer ne dozvoljava ljudima da se sklone, kako bi Izrael mogao da bude optužen za ubijanje civila. Ne znamo iz koje perspektive na sve to gleda porodica Bakir iz grada Gaze koja je izgubila četiri deteta tokom izraelskog raketiranja jedne plaže.

Političke okolnosti nisu nimalo bolje. Prošle je godine američki državni sekretar Džon Keri rekao da ako se izraelski premijer Benjamin Netanjahu i palestinski predsednik Mahmud Abas ne dogovore i ne pronađu način da prekinu okupaciju i stvore prihvatljive granice uz obostrane garancije, što je plan koji postoji već decenijama, posledice mogu biti katastrofalne: od treće intifade do kraja ideje o dve države kao rešenja.

Moše Jalon, ministar odbrane jevrejske države, nazvao je Kerija "opsesivnim" i "mesijaničnim", i dodao "da bi trebalo jednostavno da uzme tu Nobelovu nagradu i da ih ostavi na miru", piše "Njujorker".

U međuvremenu, najmaligniji i najekstremniji elementi u ovom konfliktu rastu u snazi i sve su ubeđeniji da ne postoji nikakva šansa da će dogovor biti postignut. Sećanja iz detinjstva, na teror i smrt, se umnožavaju i satiru moralnu i političku imaginaciju.

Abas, koji je uz sve svoje mane, bio najpouzdaniji partner Izraela na putu ka trajnom miru nakon smrti Jasera Arafata, ima već 79 godina i sve je izvesnije da će uskoro u penziju, kojom i sam preti već neko vreme. Netanjahu, koji je 2009. godine podržao dvodržavno rešenje, sve više napušta tu pomisao. Pripadnici njegove koalicije, kao što je Naftali Benet, otvoreno govore da je njihov mirovni plan aneksija najvećeg dela Zapadne obale, odnosno onih delova ovog prostora na kojima postoje jevrejska naselja, ilegalna iz ugla međunarodnog prava.

Prošle nedelje, novi predsednik Izraela postao je Reuven Rivlin, pripadnik stare desničarske jerusalimske familije. Premda je ova funkcija u najvećoj meri ceremonijalna, simbolični zaokret u ovakvom razvoju događaju je očit. Rivlin je zamenio Šimona Peresa koji je 1994. godine bio jedan od trojice ljudi koji je dobio Nobelovu nagradu za mir (drugi je bio Jaser Arafat, treći Jicak Rabin koga je zbog ovoga godinu dana kasnije ubio jevrejski fanatik). Peres je bio vatreni zagovornik dvodržavnog rešenja. Rivlin je prvak žitelja jevrejskih naselja na Zapadnoj obali.

- Čvrsto verujem da je zemlja Izraela naša u potpunosti - rekao je on.

Tragedija je u tome što se sa njime slaže ne samo većina Izraelaca, nego i Palestinaca. Ovi potonji žele isto, samo obrnuto.

(V. V.)