Veliki a kod nas malo poznati svetski slikari: Danas govorimo o Džonu Singeru Sardžentu

Džon Singer Sardžent rođen je 12. januara 1856. u Firenci, u Italiji, a umro je 15. aprila 1925. u Londonu, u Engleskoj. Nije bio engleski slikar; zapravo je bio američki u emigraciji.

Njegovi elegantni portreti pružaju nam mogućnost da prodremo duboko u društvo britanskog edvardijanskog doba, zato što su se bogati i privilegovani s obe strane Atlantskog okeana slivali u njegov londonski atelje kako bi bili ovjekovečeni.

Preporučujemo

Sardžent je odrastao u inostranstvu, a Sjedinjene Države prvi put je posetio 1876, kada je „završio“ i državljanstvo, na koje je preko roditelja imao pravo. Ozbiljan i povučen, pokazivao je talent za crtanje, te je 1874. otišao u Pariz da studira slikarstvo kod Karolus-Durana, portretiste visokog društva koji je tada bio u modi. U to vreme počinje da eksperimentiše s tehnikama impresionista.

Godine 1879. odlazi u Madrid kako bi proučavao dela Dijega Velaskeza, a zatim u holandski Harlem da ispita radove Fransa Halsa. Neki kritičari smatraju da su njegova najbolja dela, nastala u bogatoj tamnoj paleti, proizvod upravo ovog putovanja, uključujući i seriju slika koje prikazuju svakodnevicu venecijanske radničke klase.

„Gospođa Iks“, Džon Singer Sardžent, 1883—1884. Foto: Wikipedia

Na Salonu 1884. Sardžent je izložio verovatno svoju najpoznatiju sliku, „Portret gospođe Iks“, portret madam Gotro, poznate pariske lepotice. Sardžent ju je smatrao svojim remek-delom i bio je neprijatno iznenađen kada je izazvala skandal — kritičari su sliku proglasili za ekscentričnu i erotičnu.

Obeshrabren neuspehom u Parizu, Sardžent se trajno preselio u London. Njegov rad bio je previše kontinentalan i avangardan da bi odmah zadovoljio engleski ukus: „Gospođice Vikers“ (1884) proglašena je za najgoru sliku godine od strane „Pall Mall Gazette“ 1886.

Tek 1887. kritički stavovi su se promenili. Te godine njegova slika „Karanfil, ljiljan, ljiljan, ruža“ (1885–86), studija dve devojčice koje pale japanske lampione, osvojila je srce britanske javnosti, i on je napokon doživeo priznanje u Engleskoj i Americi koje će sačuvati do kraja života.

„El Jaleo“ („Španska igračica“), Džon Singer Sardžent, 1882. Foto: Wikipedia

Sardžentove široke, oštre poteze četkicom i briljantna paleta evociraju osećaj slučajnosti i hvatanja određenog trenutka. Bio je iznenađujuće neponovljiv u svom portretisanju, drugačije reagujući na svakog modela, i majstorski je umeo da manipuliše rekvizitima i slikarskim efektima kako bi sugerisao klasu, a ponekad i zanimanje svojih subjekata.

Njegovi najbolji portreti hvataju modele u otkrivajućem, nespremnom trenutku. Pomodne mušterije hrlile su u njegov atelje u Čelsiju i plaćale u proseku 1.000 gvineja (oko 5.000 dolara) za portret u punoj veličini.

Posle 1910. Sardžent je napustio portretisanje i posvetio se slikanju murala, kao i alpskih i italijanskih pejzaža u akvarelu. Sa stenografskom briljantnošću, Sardžent je težio transparentnosti i fluidnosti nadilazeći eksperimente Vilijama Tarnera i Vinsloa Homera, ponekad stvarajući dela koja su bila proročanski ili slučajno ekspresionistička, kao na primer „Planinski požar“ (1895).

Od 1890. do 1910. radio je na narudžbini za Bostonsku javnu biblioteku, stvarajući murale o istoriji jevrejske i hrišćanske religije. Takođe je izveo murale u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu.

(Telegraf.rs)