Isusova armija: Uspon i pad kulta za koji su znali svi, ali ne i za ove strahote unutar zajednice

Do svoje šeste godine, Filipa Barns bila je okružena svojim stvarima. Imala je omiljene tregerice sa crvenim i belim prugama i baštu sa jagodama... Živela je u porodici koja je bila baš povezana. Tu su bili mama, tata, dva brata i sestra. Baka i deda su živeli blizu njihovog porodičnog doma u Suriju. Kada bi njena mama pravila pitu sa limunom, kroz prozor kuhinje bi joj pružila šerpicu da oliže fil...

Jednog dana, kada je Filipa imala oko dve godine, jedan par je došao u crkvu u koju je išla njena porodica. Bračni par sa trojicom sinova rekao je kako će da postane deo Isusovog bratstva, hrišćanske zajednice u Nortonhemptonširu koju je vodio Noel Stenton, harizmatični sveštenik sede kose. Njihov entuzijazam bio je zarazan, toliko da je Filipina porodica počela da posećuje bratstvo nekoliko puta godišnje.

U početku si Filipa, njena braća i sestra obožavali da idu na ta putovanja. Fotografije iz tog vremena iz vile Kornhil, koja je bila u vlasništvu bratstva prikazuju kuću sa visokim prozorima koji gledaju na zelena polja, ogromnu kuhinju, grandioznu sobu za bal sa predivnim plesnim podijumom, gde su pripadnici bratstva spavali na dušecima.

Bilo je to dosta udaljeno od Vokinga, gde je Filipina porodica živela u blizini bučne železnice. Iako bi Filipa tokom dugih sastanaka bratstva sedela ispod stolice oca i majke i stalno bi je neko ućutkivao, tokom vikenda bi se igrala napolju do beskonačnosti.

Kada je imala pet godina, u vikendu kada je porodica otišla do bratstva, nešto se promenilo. Jedne večeri su ona i njen dvogodišnji brat, koji su bili najmlađi u porodici, stavljeni na spavanje, dok su njeni roditelji otišli na molitvu u prizemlju.

"Poruka je bila: 'Čujemo vas, ali nećemo da vas čujemo'", priseća se Filipa koja nikad pre toga nije strahovala od roditelja ako ih u nečemu prekine. Međutim, kada je njen mali brat dobio dijareju, a drugi brat i sestra su počeli da povraćaju, morala je da potraži roditelje.

"Moji roditelji su došli, ali moj otac nije bio zadovoljan. Sada kad se osvrnem na to vreme jasno mi je da nije hteo da ga sramotim tim ometanjem, bili su novi u bratstvu", priseća se Filipa za Guardian i dodaje da je tada naučila lekciju - nova crkva je važnija od svih njih.

Godine 1984. roditelji su im saopštili da se sele da bi bili bliže bratstvu. Njeni roditelji su smatrali da taj potez ima smisla. Njen otac je bio viši oficir za nauku pri Ministarstvu odbrane i redovno je putovao zbog posla, što je značilo da je majka često ostajala sama sa njima. U Nortonhemptonširu bili su izloženi drugačijem načinu života, gde se sve baziralo na jednostavnosti i na zajednici. Gde se muzika puštala noću, obraoci su bili zajednički, a deca su mogla da uživaju napolju.

Filipina porodica kupila je kuću u selu Bagbruk i redovno je išla na sastanka bratstva i molitve koje je predvodio Stenton. Onda, 1987, nešto pre Filipinog 9. rođendana, porodica se preselila u ono što je bratstvo nazivalo "zajednicom". U kuću na farmi koja je nosila ima Šalom, u kojoj je u svakom trenutku živelo oko 20 ljudi... Selidba je značila da će novac od prodaje kuće i platu Filipinog oca ubuduće stavljati u "zajedničku kasu". Većina onih koji su živeli u zajednici bili su zaposleni pri bratstvu, pa je tako i Filipin otac dobio posao kao zanatlija-građevinac. Sve što su posedovali, uključujući i odeću, morali su da dele.

Na neki način je ovakav život pružao neku novu vrstu slobode. Mladi članovi porodice Barns su vreme provodili u šetnji, išli su na piknike, ili su terali stoku koja je pripadala bratstvu. Filipa je bila oduševljena što su joj dopustili da čuva jariće. Ona i njen brat bi mogli da "šmugnu" daleko od pogleda starijih. Jednom su čak uspeli i da naprave bombu od petroleja u flaši od mleka i da razore gnezdo stršljena.

Stroga pravila Isusovog bratstva

Ipak, mnogo šta im je bilo i uskraćeno. Gotovo sve dečije igračke su oduzete.

Lutkice, gedžeti ili takmičarske igračke našli su se na spisku stvari koje je Stenton smatrao "svetskim" - i samim tim neprihvatljivim. Spisak zabranjenih predmeta menjao se u skladu sa njegovim hirovima, ali tokom godina obuhvatao je sekularnu televiziju, pop muziku, šminku, sportske događaje, restorane, bifee, vežbanje sa tegovima, odmore, zoološke vrtove, kafu, sunčanje, proslavu Božića, plivanje "radi uživanja" i čips.

Deca su išla u lokalnu školu, ali su teško sticali prijatelje van bratstva. Nije im bilo dozvoljeno da ručaju u školi, pa bi na pauzi za ručak trčali do neke od kuća bratstva da jedu.

"Druga deca bi nas izbegavala, pa smo se držali zajedno", prisetila se Filipa.

Od svih čudnih stvari u njenom novom životu, Filipi je bio najteži pristup bratstva porodici. Prema Stentonovim pravilima, život u zajednici znači je odricanje biološke porodice zarad bratske "duhovne porodice".

Žene su zvali sestrama, muškarce braćom, a vođe strešinama. Filipini roditelji, umesto da budu odgovorni samo za članove svoje porodice, dobili su druga zaduženja. Morali su da kuvaju i čiste za druge stanare kuće Šalom, ali i da pronalaze nove regrute. Kada je Filipa napunila 12, preselili su je iz sobe koju je delila sa bratom u sobu u kojoj su spavale žene svih uzrasta.

Objašnjavajući ovaj pristup, Stenton bi ukazivao na odlomak iz Jevanđelja po Mateji, u kojem Isus kaže: "Došao sam da postavim čoveka protiv njegovog oca, i kćer protiv njene majke... Neprijatelji čovekovi biće ljudi iz njegove kuće.“

U odsustvu "prirodne porodice", bilo koji odrasli mogao je biti odgovoran za disciplinovanje dece. Mnogi su to činili batinama, udarajući decu već od druge godine štapovima.

"Ko štedi prut, mrzi sina svojega", govorio je Stenton, citirajući delove iz Priča Solomonovih.

Na deci su takođe vršeni egzorcizmi. Kada je Filipa uhvaćena kako na sastanku crta štapaste figure sa grudima i genitalijama, odvedena je u privatnu sobu gde je stariji član zajednice molio za njen "nečisti duh" i pomazao ju je uljem.

Filipi su nedostajali njeni roditelji. Uspevala bi da provede neko vreme sa majkom tako što bi joj pomagala u kuhinji ili bašti, ali to njoj nije bilo dovoljno. Devojčice njenih godina išle bi sa majkama da kupuju odeću, gledali bi zajedno TV, ili bi išli u bioskop ili zoološki vrt. U njihovoj zajedničkoj kući sva vrata su imala zavese i Filipa se priseća da se krila u štoku, između zavese i vrata kako bi čula tiho mrmljanje svojih roditelja, koji bi se sa one strane svađali, pričali ili smejali. Toliko je čeznula da im bude bliže.

Obučen u košulje drečavih boja i kravate sa dezenima, sa prepoznatljivim kovrdžavim belim pramenom koji je češljao unazad, Stenton je više ličio na mađioničara nego na čoveka crkve. Kao baptistički sveštenik rođen na Božić, osnovao je bratstvo u svojoj maloj lokalnoj kapeli 1969. godine nakon "duhovnog iskustva koje mu je promenilo život", što ga je navelo da prihvati energične obrede bogosluženja, govor u jezicima, egzorcizme i zajednički život. Još od ranih dana bratstva, ove prakse su privlačile pažnju. U dokumentarcu televizije Thames iz 1974. godine, pod nazivom "Gospod je zauzeo Bagbruke“, jedna lokalna žena se žalila da ne može da otvori prozore nedeljom zbog buke.

Tokom sedamdesetih su mladi ljudi porodici jurili u Bagbruk da se pridruže njegovoj novoj crkvi, privučeni pričama o "duhovnim otkrovenjima" i čarobnoj hrišćanskoj zajednici. Postojala su dva glavna nivoa članstva - neki članovi su živeli u svojim kućama i dolazili bi na molitve i sastanke dok bi "pravoverujući" živeli u zajedničkim kućama.

Svi oni koji su živeli u zajednici morali su da predaju sva svoja dobra, tako da je zajednica finansijski cvetala.

Godine 1984. bratstvo je kupilo obližnju seosku kuću, koju je preimenovalo u New Creation Hall. Početkom 80-ih, posedovalo je najmanje 10 seoskih kuća u tom području, a broj članova u zajedničkim domovima dostizao je oko 450. Vodili su lanac prodavnica zdrave hrane, prodavnicu odeće i kompaniju za građevinski materijal. Godine 1982. list Northampton Chronicle and Echo opisao ih je kao "novu aristokratiju Istočnih Midlandsa".

Bratstvo je imalo strogu hijerarhiju, sa Stentonom na vrhu, krugom vođa ispod njega i starešinom koji je upravljao svakim zajedničkim domom. Samo muškarcima je bilo dozvoljeno da zauzimaju ove položaje. Žene su bile podređene muškarcima. Ako je muškarac vozio automobil, od žena se očekivalo da sede pozadi... Izabranim članovima davana su "imena vrlina" koja su odražavala njihove najvrednije osobine: Hrabri, Revnosni, Iskreni ili, u slučaju jedne mlade žene, Pokornost. Celibat, naročito među muškim vođstvom, bio je podstican kao najviši ideal.

Čudni incidenti 

Prva decenija bratstva bila je obeležena nizom čudnih događaja. U decembru 1976. godine, 26-godišnji član Dejvid Gevin Huper pronađen je mrtav na polju koje je pripadalo bratstvu, a čarape i košulja su mu bile uredno složene pored tela.

Smrt je okarakterisana kao posledica izlaganja hladnoći, ali je sudski veštak Majkl Kolkat primetio da je neobično što je izašao bez kaputa na tako hladno jutro. Manje od 18 meseci kasnije, 19-godišnji Stiven Orčard pronađen je presečenog vrata na obližnjoj železničkoj pruzi, nakon što je roditeljima rekao da razmišlja o napuštanju bratstva. Njegovo "ime vrline" bilo je "Vernik".

Isti sudski veštak izrazio je zabrinutost zbog ove dve neobične smrti i zbog pisama koja je primao od roditelja mladih članova bratstva, koji su se brinuli za bezbednost svoje dece. O ovim događajima detaljno su pisali lokalni mediji, ali nikada nisu postali nacionalna vest. Kada je Filipina porodica živela u Vokingu i prvi put se susretala sa bratstvom, nisu o njima prethodni ništa čuli.

Uvek je postojalo objašnjenje za "lošu sliku u medijima" - to je produkt dezinformacija ili besnih bivših članova kojima se nije moglo verovati. Ali, nakon talasa negativnih priča, 1986, dve godine nakon što su Barnesovi došli da žive u zajednici, Baptistička unija Velike Britanije glasala je za isključenje bratstva, navodeći da im je "prouzrokovalo neprijatnost"“. Bratstvo više nije ispunjavalo jedan od uslova baptističkih crkava: upravljanje od strane cele zajednice. Stenton je možda propovedao jednakost pred Bogom, ali unutar bratstva neki su bili jednakiji od drugih.

Isusova armija

Nakon što je izbačeno, bratstvo je krenulo u ofanzivu. Naredne godine, sa namerom da regrutuje na stotine novih članova, pokrenulo je novu kampanju - bratstvo su nazvali Isusova armija!

Stenton je sanjao o uniformama za svoje "trupe": pilotske jakne u vojničko zelenoj, sa crvenim za krv Isusovu, belim za čistoću, crnim za tamu i zlatno za slavu Boga.

Na jaknama su bile izvezene reči LJUBAV, MOĆ I ŽRTVOVANJE. Zajednički domovi su preimenovani u "borbene stanice", novac za kampanje prikupljan je u "ratni fond", a kampanju za regrutovanje novih članova vodila je "Jawbone", Ratna operativna mreža Isusove armije.

Misija Isusove armije bila je da se bori protiv "ekonomske recesije, raspada porodice i moralnog propadanja", prema istoriji bratstva iz 1997. godine, koju je odobrio Stenton. Beskućništvo u Britaniji se udvostručilo između 1979. i 1986. godine, podstaknuto rastućom nezaposlenošću, smanjenjem državnih sredstava i visokom inflacijom. U tom tmurnom okruženju, pripadnici bratstva putovali su u gradske centre širom Velike Britanije šarenim dvospratnim autobusima sa oznakama Isusove armije, noseći svoje pilotske jakne i maskirne pantalone (samo muškarci – ženama su pantalone bile zabranjene). Tražili su beskućnike i zavisnike od droga, nudeći im mesto za noćenje ili duže. U zajedničkim domovima, ovi novi članovi spavali su u istim spavaonama sa decom koja su imala svega 12 godina, piše Guardian.

Isusova armija je znatno popravila javni imidž bratstva, predstavljajući mladu, antikapitalističku verziju hrišćanstva, punu nade i posvećenu pomoći ranjivim ljudima.

"Mi smo dopreli do ‘zaboravljenih ljudi’, dece sa ulice, zavisnika, siromašnih, beskućnika", ponosno su napisali autori istorije iz 1997. godine.

Od kasnih 80-ih, Isusova armija je redovno bila prisutna na festivalu Glastonburi, sa svojim dvospratnim autobusom. Tokom 90-ih, dok je rejv muzika postajala popularna, članovi su slati u noćne klubove da regrutuju nove sledbenike. Do sredine 90-ih, broj članova bratstva popeo se na skoro 2.000, sa oko 75 zajedničkih domova, uključujući ispostave u Londonu, Liverpulu i Milton Kajnsu. Bratstvo je brzo postajalo jedno od najvećih rezidencijalnih hrišćanskih zajednica u Evropi.

Godine 1998, delegacija Isusove armije pojavila se u jednoj epizodi Džon Ronsonovog talk-showa na Channel 4, „For the Love Of …“, noseći ogrlice sa krstovima koje svetle u mraku ("svi u klubovima ih nose, jer su kul") i žaleći se na "pogrešne prikaze crkve". Zajedno su molili za Ronsona: "Ja sam realan čovek, ali čim su mi stavili ruku na nogu, prestala je da svrbi", zadivljeno je rekao.

Sa 16 godina, Filipina je postala ugovorni član crkve. Nakon čina krštenja sa potpunim potapanjem, položila je zavet doživotne posvećenosti. Sada su joj dani bili u potpunosti podređeni grupi: pevala je u bendu za bogosluženje i radila kao administratorka u grupnoj ambulanti, pored gustog rasporeda sastanaka, bogosluženja i vikenda provedenih u evangelizaciji. Kao dete, volela je umetnost i rukotvorine, ali za to sada nije bilo vremena. Bratstvo je gledalo na bavljenje ličnim hobijima kao na previše individualistički pristup.

Uprkos svojoj spoljašnjoj posvećenosti, Filipina je sve više osećala da nešto nije u redu. Još od svoje trinaeste godine, jedan odrasli muškarac iz bratstva počeo je da je prati kući na motoru i da je netremice posmatra na sastancima, što je kasnije preraslo u slanje ljubavnih pisama i izjave da bi trebalo da se venčaju.

Njegova pažnja prema njoj bila je očigledna i drugim odraslima, ali niko nije reagovao. Da bi se zaštitila, zamolila je brata svoje prijateljice da kaže kako joj je dečko, uprkos Stentonovoj zabrani flertovanja i zabavljanja.

Dok je njen progonitelj prolazio nekažnjeno, Filipina je bila sputana beskrajnim pravilima bratstva. Jednom ju je starešina kuće javno ukorio zato što je ošišala kosu u gradu, koristeći 10 funti koje joj je poslala baka.

"Mogla sam da osetim bunt u sebi. Kao, zašto je to uopšte važno? To je samo kosa", rekla je.

Kada je imala 17 godina, otac joj je saopštio vesti koje će dodatno produbiti njeno nepoverenje prema organizaciji koja ju je odgajala.

Filipina drugarica, koju su nazvali Marija, otišla je u stanicu policije sa nekim informacijama i našla se pod istragom. Ništa više od toga joj otac nije rekao.

"Čuvala sam stražu, a on je u podrumu..."

Te noći je Filipa ležala u krevetu i neprekidno razmišljala. Marija je bila njena najbliža prijateljica. Ona i njena porodica su napustili bratstvo bez najave, što je značilo da su izopšteni i da im je zabranjen svaki kontakt sa grupom. Filipa se osećala toliko povređenom da je spalila sva Marijina pisma. Ipak, kao da je pretpostavljala zašto je policija pokrenula istragu. Filipa je osećala da je Marija tražila pomoć...

Filipa je otišla do svog oca i rekla mu istinu. Kada je imala 13 godina počela je redovno da posećuje kuću u kojoj je Marija živela u zajednici i tada bi morala da glumi stražu dok bi 24-godišnji mladić zlostavljao Mariju u podrumu kuće. Ona je ćutala o tome, jer je smatrala da nije na njoj da nešto kaže. Sada je Marija odlučila da prijavi čoveka koji ju je zlostavljao, a Filipa je htela da je podrži.

Filipa i njen otac obratili su se starešini kuće, koji je sve preneo Stentonu. Kada je navodni zlostavljač ispitan, tvrdio je da obe devojčice lažu. Stenton je Filipu i Mariju optužio da su "u dosluhu", kao da je samo njihovo prijateljstvo bilo razlog za sumnju.

Iako je Filipin otac već skoro deceniju živeo u zajednici gde je greh bila odanost porodici, a hijerarhija je bila sve, stao je uz svoju ćerku. Isto je učinio i starešina kuće, koji je rekao da Filipi veruje. Filipi i njenom ocu je tada rečeno da sačekaju do kraja nedelje da bi se odlučilo o tome da li sve treba ispričati policiji.

Filipa je smatrala da bratstvo nema šta o tome da odlučuje. Tako da su ona i njen otac, poput odmetnika, odlučili da "preskoče" starešinstvo. Kako bi izbegli da Filipu neko čuje, našli su telefon u kod jedne zgrade gde pripadnici bratstva retko zalaze i pozvali su policiju. Nakon što su od Filipe tražili da zvanično da izjavu, tajno je otputovala u London.

Slučaj je završio na sudu, a Filipu su pozvali kao svedoka. Njenog starijeg brata, koji je već bio u kasnim dvadesetim i koji je živeo u zajednici u Istbornu, starešine su pozvale na sastanak i rekle mu da njegova sestra laže i da želi da uništi crkvu.

Baš kao i otac, brat je takođe odlučio da podrži Filipu, bez obzira na pritisak. Stenton je držao nove sastanke, osuđujući celu porodicu. Kada je Filipa stigla na sud da svedoči, sudnica je bila puna članova bratstva. Bili su tu da pruže podršku optuženom!

Porota je 4. aprila 1997. godine muškarca proglasila krivim za seksualno zlostavljanje maloletnika, tačnije za to što je neprikladno dodirivao Mariju i pokušavao da je poljubi. Sudija ga je osudio na tri meseca zatvora, ističući da se sve događalo godinama ranije i da se mladić "verovatno mučio pod strogim režimom crkve", aludirajući Stentonove zabrane na imanje seksualnih odnosa i imanje ljubavnog partnera.

"Živeo si u zajendici gde su se tvoje frustracije taložile", rekao je sudija.

Nakon presude Marija je rekla za lokalne medije da je bratstvo konstantno vršilo psihičko zlostavljanje svojih članova.

Malo članova van kuće u kojoj je Marija živela je znalo za što je napadač bio osuđen. Nakon što je pušten iz zatvora, zajednica ga je dočekala širom raširenih ruku.

Istraživanje sekte

Džon Everet, student na Univerzitetu Vorvik, je 1979. godine počeo sociološka ispitivanja Isusovo bratstva za svoju doktorsku tezu. Pridružio se bratstvu 1977. godine, a sve je doživeo kao "utopijski džep u kom možeš pobeći od haotičnog, frenetičnog i bezosećajnog sveta". Opisao je bratstvo kao "nešto veoma blizu besklasnom društvu", koje prihvata ljude svih fela.

Sada je, po ličnom nalogu Stentona, dobio zadatak da prouči jedinstvenu strukturu ove zajednice. Ipak, kako je sprovodio istraživanje i analizirao organizaciju i njene prakse iz akademske perspektive, počeo je da dolazi do poražavajućeg zaključka: da je ta crkva zapravo sekta.

Kako Everet piše u knjizi Rat i poraz, istoriji organizacije koju je ove godine sam objavio, nije mogao da pobegne činjenici da su autoritarna struktura i izolacija od ostatka sveta obeležja kultnih grupa.

"Trebalo bi ogromno samozavaravanje da poreknem ono što sam jasno video: ključne karakteristike kulta bile su u našem DNK", piše on.

Postoji pravac u sociologiji koji odbacuje pojam "kult", smatrajući da se koristi za diskreditaciju neobičnih grupa koje izazivaju društvene norme, te radije koristi izraz "novi religijski pokret". Ipak, mnogi drugi naučnici i preživele žrtve se ne slažu, tvrdeći da su metode koje kultovi koriste za kontrolu svojih članova jasno prepoznatljive i jedinstvene.

Aleksandra Stajn, britanska psihološkinja i preživela članica političkog kulta, kaže da su kultovi, bilo religiozni ili nereligiozni, zapanjujuće slični.

"Ako ste videli jedan auto, znate kakav je mehanizam u drugom, čak i ako je druge boje", navodi.

U popularnoj mašti, kultovi su zatvorene zajednice koje fizički izoluju svoje članove od spoljnog sveta. Bratstvo je tvrdilo da funkcioniše drugačije: članovima je bilo dozvoljeno da idu u školu, rade i žive van zajedničkih kuća. Međutim, baš kao što nasilan partner može imati kontrolu nad svakim aspektom života svoje žrtve, Stenton je izgradio sistem mentalne i emocionalne kontrole koji se oslanjao na tipičnu kultnu taktiku: postepeno prekidanje veza članova sa ostatkom društva, porodicom, pa čak i međusobno. Te pokidane veze zamenjene su jednim referentnim okvirom - bratstvom. Bez drugog oslonca, svaki osećaj straha i stresa izazvan životom u toj organizaciji samo bi još više približio članove njoj.

Ovo pomaže da se razume zašto su nakon suđenja i osude zajednice, Filipa i njeni roditelji odlučili da ostanu u bratstvu.

"Realno, trebalo je tada da odemo, ali nije nam ni palo napamet. Život smo posvetili tome", kaže Filipa.

Njihov dom, prijatelji, poslovi, imovina, sve je bilo usko vezano za zajednicu. Svako ko bi otišao bio bi prognan - članovima bi bilo zabranjeno da pričaju sa njima ili da im pišu, a u zajednici bi se pevale pesme o njihovoj izdaji.

Jednom nogom unutra, drugom napolju

S vremenom je, ipak, u Filipini ponovo zaiskrio onaj isti osećaj pobune koji joj je ranije omogućio da progovori u ime svoje prijateljice. Nikada se nije istinski duhovno osećala dotaknuto tokom zajedničkih bogosluženja. Nikada nije čula Boga da joj govori, niti je osetila iskrenu želju da govori u jezicima. A sada, dok je sedela na Stentonovim propovedima o izdajnicima i lažovima, znajući da su bile upućene njoj, postajala je sve nesigurnija u religiju koja je do tada upravljala njenim životom.

Mučile su je kontradikcije koje je njeno lično iskustvo razotkrilo: hrišćanska zajednica koja tvrdi da propoveda istinu progonila ju je zbog njene iskrenosti. Učila je da je "prirodna porodica" bezvredna, a upravo su joj otac i brat pružili podršku i stali uz nju. Borila se s depresijom, razvila je mucanje i počela da doživljava napade izazvane stresom. Vođstvo ju je premestilo u kuću bratstva u Oksfordu, navodno radi oporavka, iako Filipina veruje da Stenton nije želeo da je ima u svojoj blizini.

Udaljenost od Stentona i crkvene centrale značila je i opušteniju atmosferu u zajednici, a ona je dobila posao van bratstva, kao administratorka u farmaceutskoj kompaniji. Prvi put joj je iz zajedničke kase bilo dodeljeno nešto novca kako bi sama sebi kupila odeću za posao, koju neće deliti s drugima. Kupila je nekoliko suknji i par bluza. I posao joj je proširio vidike.

"Upoznavala sam ljude koji su prema meni pokazivali saosećanje više nego hrišćani s kojima sam provela ceo život. Bila sam šokirana, valjda, da je to uopšte moguće", rekla je.

Oni koji detinjstvo provedu u kultovima, rekla je Stajn, mogu imati posebno težak izlazak: bore se da razaznaju šta su oni sami, a šta je kult. Veoma je složeno pokušati da se to razmrsi.

Filipina je 1999. donela odluku - iseliće se iz kuće bratstva, ali će nastaviti da prisustvuje bogosluženjima.

Sa sopstvenim primanjima, preselila se u veliki zajednički stan u centru Oksforda. Sve je bilo novo. Prvi put je morala da otvori bankovni račun. Kupovina hrane i kuvanje za sebe bili su pravo otkrovenje.

"Išla sam u prodavnicu gotovo svakog dana i pravila prženo povrće skoro svake večeri jer nisam mogla da verujem u raznovrsnost, i koliko povrće zapravo može da bude ukusno, nakon svih tih godina kuvanih šargarepa i kupusa", rekla je.

Kada je posećivala sastanke i bogosluženja bratstva, osećaj je bio drugačiji. Sada je bila autsajder - član drugog reda. Njeni roditelji su se iselili iz zajedničke kuće nešto pre nje. Pored iscrpljenosti zbog sudskog procesa, otac joj je imao zdravstvene probleme i nije više mogao da prati tempo gotovo svakodnevnih sastanaka. Za razliku od Filipine, njeni roditelji su u potpunosti napustili bratstvo, i uviđali su da njen status "jednom nogom unutra, jednom spolja" samo pogoršava njenu depresiju.

Tri meseca nakon što se Filipina iselila, spremala se da krene na sastanak bratstva kada joj je majka rekla da ne želi da ide. Filipina je sedela i plakala satima, shvatajući da je to zaista kraj.

"To je bilo kao da su prekinuti svi ti odnosi, svi ti prijatelji - tvoja duhovna porodica", rekla je i dodala da se čak i decenijama kasnije osećala da nije potpuno pobegla.

Noel Stenton je umro 2009. godine, u 82. godini. Njegova sahrana privukla je ogromne mase na ulice Northemptona, gde su na ekranima prikazivali snimke njegovih vatrenih i strogo propovedanih krštenja. Do tada je crkva imala oko 3.500 članova širom Velike Britanije, kao i "Isusove centre" u Koveriju i Northemptonu, koji su nudili usluge beskućnicima, tražiocima azila i seksualnim radnicama. Pre smrti, Stenton je postao udaljena figura, većinu vremena provodeći sam na imanju New Creation Farm, saopštavajući pravila preko mreže starešina i postavljajući pet vođa poznatih kao Apostolska grupa, koji su preuzeli vođstvo nakon njegove smrti.

Smrt Stentona nije označila čist prekid sa prošlošću: kultura koju je stvorio opstala je, a mračniji aspekti istorije Isusovog bratsta nisu nestali. Godine 2010, volonter-baštovan koji je od strane sudije opisan kao "nezaustavljivi pedofil" osuđen je za nedozvoljene seksualne radnje nad trojicom dečaka dok je živeo u bratstvu krajem 1990-ih. Imao je prethodne osude za seksualno zlostavljanje dece, a tokom istrage je postalo jasno da bratstvo nije obavljalo adekvatne provere pozadine svojih članova.

Nova istraga i jezivi detalji

Delovalo je verovatno da bi se mogli pojaviti slični slučajevi. Javna svest o istorijskom zlostavljanju je rasla, posebno nakon otkrića o Džimiju Sevilu 2012. godine. Zabrinuta zbog budućih troškova pravnih bitki sa bivšim članovima, 2013. godine kompanija koja je osiguravala bratstvo i njegove poslove zatražila je od rukovodstva neobičan korak: da zatraže od svojih članova da prijave priče o zlostavljanju. Iste godine Metodistička crkva započela je sličan proces. Rukovodstvo je počelo da prikuplja te odgovore u jedan dosije.

Sledeće godine, policija je primila dva izveštaja o zaštiti dece u kratkom roku, koji su ukazivali na zabrinutost za dobrobit unutar bratstva. Organizovan je sastanak 2. decembra 2014. godine sa rukovodstvom grupe. Obično bi takav sastanak pohađao samo mlađi oficir, ali dve prijave iz iste organizacije bile su upozoravajući znak za inspektorku Alij Vajt, pa je odlučila da prisustvuje.

Tokom sastanka, Vajt je primetila debelu hrpu papira: 133 odgovora članova bratstva. Pitala je da li može da ih pogleda i, listajući, bila je šokirana onim što je videla. Papiri su sadržavali optužbe od emotivnog zlostavljanja do serijskog seksualnog zlostavljanja:

"To je zločin, to je zločin, to je silovanje, to je još jedan zločin", setila se da je pomislila. Rekla je rukovodstvu da će policija morati da odnese obrasce u stanicu, a oni su pristali.

Vajt je angažovala detektiva da katalogizuje prijave, a početkom 2015. godine policija pokrenula je operaciju "Lifeboat", sa pet oficira pod njenim nadzorom.

"Nikada nisam videla ništa slično. Ali ne znam ni za jednu drugu organizaciju kao što je Isusovo bratstvo", rekla je Vajt o obimu optužbi.

U to vreme, na nacionalnom nivou, bratstvo se uglavnom smatralo neobičnom, ali uglavnom dobroćudnom organizacijom koja pomaže ranjivim ljudima. Samo nekoliko meseci ranije, Isusova armija bila je prikazana u seriji Grejsona Perija o savremenoj Britaniji, opisana kao "jaka zajednica" koja pomaže beskućnicima. Peri je rekao da mu je veče sa grupom bilo "kao Božić u porodici iz pedesetih".

Di Si Mark Olbrajt, koji je radio na Operaciji Lifeboat, odrastao je u okrugu Northemptonšira i poznavao je Isusovu Armiju po izgledu.

"Šarene jakne sa kamuflažnim dezenom, šareni kombiji. Prelazio bi ulicu da ih izbegneš u centru grada, takve stvari", rekao je.

Ipak, sadržaj dosijea ga je šokirao, kako zbog velikog broja navodnih žrtava, tako i zato što su većina njih bila deca.

Takođe mu je bilo jasno da kada bi bilo prijavljeno zlostavljanje, ono se nije adekvatno rešavalo.

"Optuženi bi uglavnom bio zamoljen da se izvini žrtvi i tu se stvar završavala", rekao je.

Dok je policija pratila članove i tražila dokaze o zločinima, Olbrajt je stekao utisak da je dok je deo rukovodstva želeo da iskoreni to, drugi su imali, da kažemo, selektivno pamćenje. Nakon još jednog poziva policije na prijavljivanje, broj prijava se skoro udvostručio, ali većina njih dolazila je od ljudi koji su videli ili čuli za zlostavljanje, a ne od onih koji su ga lično doživeli. Neke od navodnih žrtava nisu mogle da budu pronađene; druge, kada su kontaktirane, negirale su da se išta dogodilo ili nisu želele da se preduzmu policijske mere.

Ukupno je samo petoro ljudi osuđeno u okviru Operacije Lifeboat. Detalji tih presuda bili su uznemirujući: četvoro od petoro počinilaca ciljalo je decu mlađu od 16 godina, a nekoliko njih bili su masovni prestupnici. Bratstvo je 2015. godine angažovalo nezavisnu reviziju svojih praksi zaštite, ali je nastavilo da krivi te slučajeve za manjinu kriminalaca, a ne za širu kulturu zlostavljanja. Implicirali su da je Isusova armija jednostavno imala nesreću da privuče nekoliko loših pojedinaca.

Novi život, stare rane

Filipa je, u dve decenije nakon što je napustila bratstvo, gradila svoj život korak po korak. Udala se, rodila decu i godinu dana je živela u Nemačkoj. Nastaviti dalje za nju je značilo izbrisati misli i vesti o bratstvu. Nije ni znala da je Operacija Lifeboat ikada sprovedena, ali kult je i dalje bacao senku na njen život. Bilo joj je teško da se zauzme za sebe, jer joj je stalno bilo usađivano da su lične želje grešne.

Do 2017. vratila se u Northemptonšir i kao samohrana majka odgajala dva sina, radeći kao administrativna pomoćnica u školi. Primetivši da se u tom području nalazi još nekoliko bivših članova, dobila je ideju. Njena starija sestra, koja je takođe živela u blizini, teško je pronalazila veze sa ljudima koji nisu delili njihovu prošlost, ali možda bi se bolje osećala okružena ljudima koji jesu. Tako je 2017. osnovala Facebook grupu kao mesto gde bi bivša deca iz bratstva mogla da se okupe i druže. Za samo nedelju dana pridružilo joj se preko 100 ljudi. Kako su se članovi ponovo povezivali i delili uspomene, ton razgovora je postajao sve mračniji, jer su mnogi počeli da pričaju o zlostavljanju koje su pretrpeli dok su bili u bratstvu. Toliko je bilo prijava fizičkog, seksualnog i emotivnog zlostavljanja da su Filipa i još neki članovi napravili tabelu da bi ih pratili.

Nekoliko meseci nakon osnivanja grupe, neki članovi su izašli na večeru da se bolje upoznaju. Međutim, tokom večeri tema se stalno vraćala na iste stvari: bivši članovi bratstva su trebali više podrške i nešto se moralo učiniti povodom optužbi za zlostavljanje. Na osnovu onoga što su sada čuli, Operacija Lifeboat jedva da je zagrebala po površini.

Nova operacija

Deset članova grupe, uključujući i Filipu, je 2018. osnovalo Udruženje preživelih Isusove zajednice (Jesus Fellowship Survivors Association), sa ciljem da otkrije istinu o crkvi, pruži podršku preživelima i izbori pravdu za one koji su bili zlostavljani. Umesto da insistiraju na javnoj istrazi ili da pokušaju da podnesu više sudskih slučajeva, jedan advokat im je predložio da vrše pritisak na crkvu da uspostavi šemu obeštećenja, sličnu onoj koja je pokrenuta kao odgovor na optužbe za zlostavljanje u dečjim domovima Lambet. Smatralo se da Isusova zajednica vredi oko 58 miliona funti, a takva šema bi bivšim članovima omogućila da traže naknadu štete bez potrebe da pokreću krivični postupak.

Jedna od žena koja je imala ključnu ulogu u borbi za obeštećenje bila je Beki Ejers. U Isusovu zajednicu je dovedena kao sedmogodišnje dete 1976. godine i napustila ju je u dvadesetim godinama. Sada, zajedno sa još jednim ili dva člana udruženja preživelih, prisustvovala je iscrpljujućim mesečnim sastancima u nenametljivoj kancelarijskoj zgradi u Northemptonu, gde su pokušavali da uvere upravnike bratstva da uspostave šemu obeštećenja.

Na jednom sastanku, Ejers je predstavila Dokument istine, koji je sastavio Odbor preživelih i u kojem su navedene sve optužbe koje su bile objavljene na Facebook stranici. Pritisnula je upravnike da taj dokument pokažu članovima bratstva, ali oni su odbili.

"Bili su potpuno ukopani u svojim stavovima", rekla je.

Iako je govornica sa jasnim stavom i samopouzdanjem, na tim sastancima bi se zbunila, gubila reči, pa čak i sumnjala u svoje argumente. Ipak, ogromna količina priča preživelih, zajedno sa terapijom sa stručnjakom za kult grupe, davala joj je snagu da nastavi. Frustrirani sporim napretkom oko šeme obeštećenja, Udruženje preživelih je počelo da planira grupnu građansku tužbu zbog "seksualne, fizičke i psihološke štete" nad decom koja su živela u zajedničkim kućama.

U tom trenutku, zajednica je bila pod pritiskom sa svih strana. Godine 2017, lideri su na godišnjoj skupštini crkve bili prinuđeni da priznaju da postoje ozbiljne optužbe protiv Stentona za finansijsko, duhovno i seksualno zlostavljanje.

Kasnije te godine, "Apostolska petorka" podnela je ostavke, čekajući rezultate nezavisne istrage o tome kako su postupali u vezi sa optužbama za zlostavljanje. U nedavnoj izjavi, "petorka" je navela da "i dalje bez rezerve upućuje izvinjenje svima koje je pogodilo bilo kakvo zlostavljanje ili propust unutar Isusove zajednice“.

U međuvremenu, broj članova se smanjio na manje od 1.000 i populacija je ubrzano starila, što je negativno uticalo na finansije zajednice. Kako je jedan od viših lidera rekao u novom dokumentarcu BBC-ja Unutar kulta Isusove armije, sve je više vladalo osećanje da je zajednica "previše slomljena da bi se mogla popraviti".

Na preporuku rukovodstva crkve, 26. maja 2019. su članovi zajednice glasali za ukidanje crkvenog ustava - za zatvaranje crkve. Zadatak da je ugasi i pokrene program odštete poveren je Zajedničkom fondu Isusove zajednice.

Nakon godina borbe, to je trebalo da bude prekretnica za udruženje preživelih. Ali Filipa to pamti drugačije.

"Nikad nije postojao trenutak kada smo rekli: ‘Jupi, zatvaraju se!’ To je bilo veliko postignuće, ali samo kao nuspojava činjenice da će morati da isplate odštetu ljudima koje su zlostavljali. To nije nešto zbog čega se radujemo", rekla je.

Šema za odštetu konačno je pokrenuta u septembru 2022. godine. Bivši članovi mogli su da podnesu zahtev za nadoknadu zbog emotivnog, fizičkog ili seksualnog zlostavljanja tako što bi, preko advokata, predali svoju izjavu. Ketlin Halisij, koja je zastupala neke od podnosilaca zahteva, smatra da ta šema nikada ne bi bila pokrenuta, niti bi imala toliki domet, da nije bilo udruženja preživelih. Raniji pozivi da se ljudi jave dolazili su od same crkve ili policije. Ovog puta, dolazili su od drugih preživelih. Šema za odštetu je primila 601 prijavu, skoro tri puta više od broja žalbi koje su bile primljene tokom operacije Lifeboat.

Podnosioci zahteva su takođe mogli da konkurišu za naknadu zbog tzv. negativnih iskustava u zajednici, za koju nije bilo potrebno angažovanje advokata. Ove naknade odnosile su se na sistemske propuste unutar grupe - kao što su razdvajanje dece od roditelja, zabrana društvenih kontakata, tretiranje žena kao podređenih - a ne na konkretne činove zlostavljanja.

Time je priznato da je i samo okruženje unutar zajednice bilo štetno. (Prema britanskom zakonu, ne postoji jasan pravni mehanizam za pozivanje kultova na odgovornost zbog njihovih sistema kontrole i eksploatacije. Halisij, Štejn i članovi udruženja preživelih zalažu se za to da se krivično delo "prisilne kontrole" - koje se trenutno primenjuje samo na intimne ili porodične odnose - proširi i na grupe.)

Završni izveštaj šeme za odštetu, objavljen u septembru 2024. godine, bio je zapanjujući. U njemu se navodi da su postojala 264 navodna zlostavljača unutar zajednice, od kojih je više od polovine bilo na liderskim pozicijama. Procena je da je jedno od šestoro dece koje je živelo u zajednici bilo zlostavljano između 1969. i 2019. Više od 30 prijava odnosilo se direktno na Stentona. U izveštaju poverenika piše: "Šteta i zlostavljanje nisu bili ograničeni na nekolicinu lidera, određeni vremenski period ili određene geografske lokacije. Bili su rašireni i sistemski."

Od ukupnog broja podnosilaca zahteva u okviru šeme za odštetu, 96% je dobilo neku vrstu nadoknade. Ipak, za neke je sam proces, koji je zahtevao da ponovo prožive traume kako bi sastavili svoje izjave. bio izuzetno težak i bolan.

Filipa kaže da je bilo užasno prolaziti kroz sve. Iznosi isplata kretali su se od 2.000 funti za telesno kažnjavanje do 50.000 funti za slučajeve silovanja. Filipa je ukupno dobila 22.000 funti. Iako je zajednica posedovala značajnu imovinu, do trenutka objavljivanja izveštaja isplaćeno je ukupno 7,7 miliona funti - za poređenje, šema Lambeth je isplatila preko 100 miliona funti, iako je imala svega duplo više podnosilaca zahteva.

Drugi su smatrali da struktura šeme nije odražavala stvarnost njihovog iskustva. Saša Fiver-Roš, koja je poznavala Filipu još iz detinjstva i bila deo zajednice decenijama, nije ispunjavala uslov za dobijanje naknade zbog "negativnog iskustva u zajednici", jer nije živela unutar zajednice minimum tri meseca. To je značilo da je mogla da aplicira isključivo za individualnu nadoknadu, i da mora da dokaže konkretno zlostavljanje, umesto da joj se prizna da je svakodnevni život u kultu, u kom su je nazivali "Džazabel", terali je da se pokorava mužu i izdvajali je zbog toga što je bila crnkinja - bio sam po sebi štetan.

"To je bila gorka pilula. Jer kontrola koju je zajednica sprovodila, to je bilo najgore. To je ono s čim se i danas borim", kaže Saša.

"Kao da živiš u kući Velikog brata"

Autobus D3 iz Northemptona vijuga pored polja suncokreta, silazi ka Bagbruku, prolazi pored kapele u kojoj je Isusova zajednica osnovana, pored sale "Novo stvaranje", puta koji vodi ka farmi i imanju Šalom, sve do Daventrija, gde Filipa sada živi.

"Ponekad mi sve ovo deluje nestvarno, kad se vratim ovde. Ima mnogo duhova. Ali shvatila sam da sam dugo bežala, i želela sam da opet budem blizu porodice", rekla je nedavno Filipa.

Kada je prvi put Filipa govorila za Guardian 2022. godine, bratstvo je bilo rasfromljeno, šema odštete je zaživela, ali se ona tad još nije osećala kao da je u potpunosi napustila kult.

"To je bilo kao da živiš u kući Velikog brata. Mislim da se još nisam 'otkačila' od tog oka koje te stalno gleda i ne znam hoću li ikada to moći", rekla je Filipa.

Sada, tri godine kasnije, više se ne oseća tako. Smatra da se "psihički očistila".

"Napredovala sam mnogo više u poslednjih osam meseci nego tokom deset godina. Pomogla mi je terapija", kaže Filipa.

Drugo što joj je pomoglo jeste saznanje da je dobar roditelj.

"Moji sinovi smeju da plaču, da kažu kada nešto nije u redu, možemo da pričamo o svemu", kaže Filipa.

Upravo joj je to saznanje pomoglo da zaleči rane iz detinjstva, što nije smela od roditelja da traži pomoć, što joj je rečeno da njeni mama i tata nisu njeni...

Neke od zajednica koje su bile deo Isusove zajednice i dalje funkcionišu kao nezavisne crkve, a postoje i oni koji se na taj period života i dalje sećaju sa setom. Na Fejsbuk grupama poput "Jesus Army ‘The Good Times’" i "Jesus People Alumni", bivši članovi razmenjuju priče i izbledele fotografije zajedničkih obroka i sesija slavljenja.

Jedan od članova tih grupa priznaje da je "zajednica imala svojih mana", da je bila "previše poverljiva". I sam je učestvovao u šemi za odštetu zbog sopstvenih iskustava - ali ga rastužuje pomisao da će biti upamćena isključivo po negativnom.

"Život u zajednici ti je zaista širio vidike. Osećam se izuzetno obogaćeno zbog ljudi koje sam tamo upoznao. Ima ljudi kojima je zajednica pomogla: Ljudi koji su se izvukli iz zavisnosti, usamljeni koje je zajednica prihvatila kao porodicu", rekao je.

Čak i među najglasnijim kritičarima zajednice ponekad se može čuti nota čežnje ili ambivalencije.

"Koliko god da mrzim to mesto, taj osećaj zajedništva ti ipak nedostaje. Taj osećaj pripadnosti", rekla je Saša Fiver-Roš. 

(Telegraf.rs)