Danijela je sa 6 godina shvatila da je drugačija: "Opsovao mi je majku, a ceo tramvaj ga je podržao!"

Foto: Gianni Muratore / Alamy / Profimedia

U sklopu projekta podsticanja novinarske izvrsnosti Agencije za elektroničke medije u Hrvatskoj na portalu Dnevnik.hr objavljen je izvanredan tekst o diskriminaciji i zlu koje ona nosi sa sobom.

Podržavamo borbu protiv diskriminacije i prenosimo ovaj tekst:

Preporučujemo

"Danijela Halilović je dugo skrivala od drugih da je Romkinja. Uprkos tome, morala je biti najbolja da bi uopšte dobila priliku. Danas želi pomoći drugim sunarodnicima, ohrabriti ih da mogu ostvariti ono što žele, a vlastitim primerom to i dokazuje.

"Imala sam šest godina kad sam shvatila da sam drugačija. Kao mala devojčica ležala sam u krevetu i razmišljala gde uopšte pripadam. Znala sam da Romi nemaju svoju državu, bila sam zbunjena. Danas mislim da sam našla svoje mesto, jasno mi je da ovde pripadam. I ne želim da jednog dana imam dete koje će sa šest godina razmišljati u svom krevetiću gde mu je mesto“, priča nam Danijela Halilović, 25-godišnja devojka iz Zagreba koja je veći dio svog života od drugih skrivala da je Romkinja.

Rođena je u Zagrebu gde je i odrasla. Nekoliko godina živela je u Italiji, ali se ubrzo vratila u svoj grad gde živi i danas. Iako je bila odlična učenica, nije se usudila puno maštati o budućnosti. Bila je uverena da će nastaviti školovanje za frizerku ili radnicu u ugostiteljstvu. Ali baš negde u osmom razredu jedan prijatelj je ubedio da ide za onim što voli. A volela je hemiju.

"Negde mesec dana pre kraja osmog razreda sam došla kući i roditeljima rekla da želim upisati Prirodoslovnu školu Vladimira Preloga. Roditelji su mene i sestru uvek gurali i podsticali da idemo dalje, ali nisu uopšte očekivali ovakav rasplet. Majci je to bilo posebno važno, nju su njeni roditelji ispisali iz osnovne škole nakon 1. razreda", kaže Danijela, koja je kroz srednju školu prošla glatko i često su je profesori isticali kao primer.

"Treba te na kolac i u komoru"

I u to vrjeme su tek retki iz njene blizine znali da je Romkinja. Vrlo rano je odlučila da to skriva, a sa svakim ružnim događajem bila je samo sigurnija u tu odluku. U sećanje joj se urezalo i iskustvo koje je njena 10 godina starija sestra, tada srednjoškolka, podelila nakon povratka iz škole. "Jednom joj je u školi neko rekao da je treba nabiti na posoljeni kolac i baciti u gasnu komoru. Bila sam tada potpuno sigurna u odluku da neću govoriti da sam Romkinja", kaže Danijela.

Nije ona to krila zbog stida. "Pa nisam napravila ništa loše da se trebam stideti. Mislim da oni koji se skrivaju to čine iz straha. Bojiš se kako će te ljudi prihvatiti. A taj se strah gomila…"

Svetle je puti, govori poput svake druge Purgerice… Ali, iskusnom šovinističkom oku ipak ništa ne može promaći. A takvih se, nažalost, uvek nađe.

"Jednom mi je u tramvaju neki čovek opsovao mater cigansku jer sam stajala do vrata, čekajući da izađem na stanici. I nije me toliko zabolela ta njegova psovka, koliko to što ga je celi tramvaj podržavao", kaže Danijela, koja se u tom trenutku nije osećala posramljeno: "Zašto bih se sramila, pa nisam ništa učinila. Bila sam besna i osećala sam se bespomoćno… grozan osećaj."

"Dala je krv i znoj za mene, zar da to prokockam?"

Danijelu su u životu najviše motivisale dve stvari. Prva su omalovažavanje i posprdni komentari kakvih se naslušala u detinjstvu. "Govorili su mi da nikad ništa od mene neće biti. A upravo me takve stvari guraju dalje. Zainatiš se tada, jednostavno te to hrani i daješ još više od sebe da uspeš", kaže Danijela. I ona je vrlo rano osvestila da zbog svog porekla mora biti najbolja kako bi uopšte dobila priliku.

Druga velika motivatorka je njena majka. "Njoj je školovanje bilo oduzeto, često to spominje i vidim koliko žali za tim. Njen je život bio težak, s 12 je godina počela raditi. Zar da ja prokockam priliku, a ona je dala krv i znoj da mi to omogući", kaže Danijela.

U srednjoj školi je tek možda poneki profesor znao da je Romkinja, a među njima je bio i onaj iz istorije koji je na neki način posejao seme zbog kojeg je kasnije "izašla iz ormara". "On je bio sjajan, izuzetno je puno s nama razgovarao, pomagao nam, zanimao se za naše probleme, pokušavao nam pomoći da ih rešimo. Tako je i mene tu i tamo podsticao i ohrabrivao na to da slobodno kažem da sam Romkinja", kaže Danijela.

Konačno je prelomila nakon što je jedne godine prihvatila poziv Saveza Roma da dođe u letnji kamp. Tamo je upoznala druge mlade Rome koji su otvoreno govorili o svom životnom putu i shvatila je da i ona želi tamo motivisati druge, pokazati im da vrede, da mogu, da se ne boje.

Neke "prijatelje" izgubila

Danas radi puno s mladima, posebno je ponosna na čitaonicu u Savezu Roma, koja je napokon zaživela nakon njenih upornih pokušaja. Za razliku od svog detinjstva tokom kojeg se nije družila s drugim Romima izuzev svoje šire porodice, danas to nadoknađuje. Svesna je da se problemi neće sami rešiti, ali i toga da ih trebaju rešavati uslovno rečeno obe strane.

Otkako je izašla iz ormara izgubila je neke ljude za koje je mislila da su joj prijatelji. Ne žali zbog toga, već zbog činjenice da se nisu uspeli odvojiti od stereotipa i predrasuda.

Danas je završna godina fizioterapije na Zdravstvenom učilištu, stažira u zagrebačkom domu zdravlja i jako dobro zna kojim putem ide. "Jako me zanima postoperativna rehabilitacija, nadam se da ću se time moći baviti. I ne nameravam ići napolje, ostaću ovdje. Zagreb je moj dom, tu se najbolje osećam.""

(Telegraf.rs/Dnevnik.hr)